Криза, криза… е па шта је… не боји се ко дивиденде добије! Управо тако. У последње време свет се дели на оне који поседују акције и оне који немају реакције на ту организовану пљачку. Француска је једна од највеликодушнијих дивидендајки на свету. Деле их шаком и капом да би упецали стране инвеститоре. Само у току прошле године акционарима париске берзе (ЦАЦ 40), подељено је око 60 милијарди евра. У исто време француске фирме су отпустиле око 300. 000 радника, а 60. 000 предузећа је банкротирало. Масовно отпуштање радника, или затварања и делокализације фабрика у трећи свет су најчешће условљени незајажљивим апетитом акционара. Наравно, власници акционарских хартија су на време покупили кајмак и однели сав екстра профит у финансијске рајеве код својих саучесника, банкара, тврди књижевник Миле Урошевић, наш дописник из Париза.

Инвеститорима су економија и запосленост људи задња рупа на мондијалистичкој свирали! Њихова човекољубљива улагања су добро прорачунате шпекулације! Сурова је трка за профитом. Систем акционарске лагарије и дивљање дивиденди је подмукло саботирање реалне економије у име финансијских мућки. Систем дивиденди је пола приватизација, а пола коцкање у највећем казину света. У сваком случају, од нестанка варвара и Хуна свет није видео овакву пљачку. Једини проблем је што су разбојници сада поштована господа, а њихов харач је легална, па чак и много пожељна работа.

– Криза постоји, али није за све негативна појава, тврди Елисе Луцет, водитељка популарне ТВ емисије Цасх Инвестигатион. Она наводи да је криза идеално тло финансијске њиве, у коју свако ко посеје фиктивни грош убере сто правих златника. Нема шансе да се криза прегази све док усеви овако лепо рађају. Само у току прошле године белосветским акционарима је подељено ни мање ни више него хиљаду милијарди долара. Што у кешу, а што у компензацијама, 1. 000. 000. 000. 000 долара које економија неће да види.

Да би се постигао тако рентабилан учинак, и акционарима уделила што већа лова, велике компаније су спремне да бездушно отпусте раднике и удвоструче радне норме срећницима који остају да ринтају за смањене плате. Самоубиства су најчешћа решења онима који пукну под притиском разулареног капитализма, реорганизације закона рада, пада берзе или лошег биланса. Сваке године око 10.000 људи изврши самоубиство у земљи људских права, док преко 200.000 остаје у животу након неуспелих покушаја стављања омче око врата или гутања пилула. Велики део самоубистава је управо због проблема на послу. То је статистика од које се леди крв у венама или прокључа у главама онима који дижу руку на себе уместо на оне који су их дотерали до дувара!

Свет је глобално село и, повезан брзим интернетом, реагује у тренутку. Тако једна одлука пензионог фонда на другој страни океана уништава радна места у Француској, Холандији или Италији.

Све до 1980. године профит је углавном улаган у инвестиције и развој предузећа као и стварање резервног фонда, а понегде је дељен радницима. Највише половина суме намењена инвестицијама је додељивана акционарима. Од 2003 почиње да се троши више на дивиденде него на инвестиције да би данас разбацивање пара достигло тотално лудило, у коме се награђују акционари три пута више него што се инвестира у развој компаније. Врло често фирма диже кредит да би исплатила мало веће дивиденде и привукла нове инвеститоре. Ово врзино коло не може да се другачије заврши него пропадањем фирме. У реалности, након што се велики акционари увале у фабрику или њену филијалу, они најпре посисају кеш, продају део фирме, отпусте технолошки вишак и наравно себи и својима поделе велике дивиденде пре него што фирма оде под стечај или падну на државне јасле. Систем је тако разрађен да се рецепт продаје по целом свету као једини лек за излаз из кризе или као пречица за пут у ЕУ. Акционарима је криза највернији савезник а политичарима су акционари најдражи гости.

Акционари инквизитори

Грамзивост акционара фармацеутског гиганта Санофи је школски пример идиотизма овог система. Група је све до 2008. године, убирала око 6 милијарди бенефита и била трећа сила на свету са 100. 000 радника.

Када је на чело ове фирме за лекове дошао Немац Крис Вибарор, акционарима је свануло а за раднике је наступила главобоља коју ни њихов Долипран више није могао да ублажи. Напротив! Да би одржао ниво, Крис је набио себи плату од 8 милиона евра, осталима је надувао дивиденде на 50 % од бенефита што је наравно појело сав капитал плус државне субвенције.

Фирма се задужила а успут је из просперитетних лабораторија отпуштено 4.000 људи. Преосталима су смањене плате и повећане норме како то предвиђа рецепт акционарски. Тајни план дирекције под шифром Феникс, предвиђао је затварање још четири лабораторије, ослобађање кеша и уштеду од 80 милиона како би се послала позитивна порука инвеститорима. Ова порука није стигла до акционара већ до ушију министра економије.

Новинари Инвестигаје су провалили план и предали копију Феникса министарству. Уосталом како Председник више није могао да повећава суме дивиденди, савет акционара му је дао шут карту . На растанку и у знак захвалности за лоше вођење фирме, човеку од 8 милиона евра годишње поклоњен је чек од само 5 милиона. То, је цена или боље речено мафијашка уцена да лик не тражи шљаку некој конкурентској фирми или не цинкари пословне тајне. Боље пет цигли у џеп него цигла са терасе па у главу. У исто време то је супер реклама новим инвеститорима који и поред евентуалног неуспеха на највишој степеници каријере, могу да се надају утешном падобрану за скок са задршком у нови живот. Врана врани очи не вади.

Министар економије Емануел Макрон тврди да није интервенисао у овој афери али ипак додаје да је свет финансија посебно царство без граница и без утицаја политике. Тржиште има своје законе. Котизације на берзи су животно осигурање да фирму не би прогутала нека друга велика риба. Треба објаснити људима да је акционарство једини начин модерног пословања. Данас, у глобалном либерализму, свака фирма пропада ако јој падају акције, јер су дивиденде плата акционара. Ко није задовољан узима свој капитал и улаже у рентабилнију фирму.

Држава нема права да забрани отпуштања у приватним фирмама, али ипак мора да им даје субвенције и друге олакшице да би као фол запошљавале људе. Ако им не дају те паре, фирме могу да оду и делокализују производњу и седиште у јефтиније земље Азије или фискалне рајеве. У питању су два света и закони једног не важе у другом, тврди ванземаљац Макрон који је на овом свету министар социјалиста. У преводу; то је тако и ништа не може да се мења! Мора се узети здраво за готово да док се нама не смркне, њима не може да сване. Амин!

Дивиденде, економске крвопије

Пјер Гатаз, савезник и саветник владе и председник удружења француских власника предузећа Медеф, тврди да су дивиденде најгенијалнија ствар независне економије, јер надокнађују ризик улагача. Оне су алфа и омега пословања сваке рентабилне фирме, тврди Пјер Гатаз. Према наводима новинара који је провалио целу ову аферу, нека рентабилна фирма данас више не може да постоји јер увек може бити још рентабилнија! Разлог је прост: акционари су заправо прави директори фирме, али су и директори у исто време први акционари. У њихове астрономске плате увек се убацује галаксија акција званих сток-опције. Тако су инвестиције, које се представљају глупом народу као хит нове економије и успех корумпираних политичара , у ствари почетак краја једне фирме и главни кривац за продужетак светске кризе.

Све ово је добро познато онима који одлучују о улагањима у економију државе, али неће о томе да обавесте рају, јер би онда пресушио извор за богаћење богатих. Није им у интересу здрава економија. Да би се допали тржишту и привукли акционаре, политичари и индустријалци су постали слуге веома моћних америчких инвестиционих фондова. Све ово је масло Голдман Сацх-са, ККР-а и Баин Цапитала, тврди новинар Едвард Перрин, који је провео годину дана на опасном терену тражења истине о невидљивим људима који држе свет у шаци.

Његова истраживања су показала да се банкари ко плаве муве зунзаре бацају на своје жртве, поготово оне рањене, посисају кеш у виду великих дивиденди, потом реорганизују фирму да би јој набили цену и онда је продали што скупље.

У свету финансија доминирају орвеловске машине које слушају програме и алгоритме разрађене да тако уберу што више профита у што краћем времену. Човеку су умакле дизгине ових запрега. И тако понекад те софтвер кочије за пут у богатство знају да га нагаре и у касу изазову „флеш црацк“: муњевити слом берзе и почетак нове кризе. Реална економија ту нема много удела, сем што је жртвени јарац преко кога се ломе копља.

Седам година после прве кризе стручњаци као да нису ништа научили или можда и нису никакви стручњаци. Ма вероватно јесу, ал се праве луди, јер овакве методе лудости и финансијских будалаштина могу за некога бити хипер берићетне. У свету финансијских махера први лоповски закон каже да се нико не може обогатити радом и трудом, већ само подвалом и шпекулацијом. Лова прави лову, коте се еврићи и све је по закону! Слично као у политици. Политика и економија су два вида доминације човека над човеком и међусобно се допуњују (по сефовима и у џепове, наравно). Снага, коју дају лова и власт, опија горе од сваке ракије!

Пљачка је у току

Анкета о којој је реч се очигледно није свима допала. Власници групе Јелов Пејџ (Иеллов Пагес) на пример су најавили тужбу против новинарке Франс 2 Елис Луце, која их је изнела као пример злоупотребе власти и навела као одговорне, не само за масовно отпуштање службеника већ и за нека сакривена самоубиства на радном месту. Један службеник у Монпељеу се урадио у својој канцеларији и оставио јасну поруку: „Убио ме је Иеллов Пагес“!

Када нису покојни, службеници ове мултинационале су болесни или мало шенули у аут. Око 20% запослених су под антидепресивима јер су им норме такве да их нико не може постићи. Овде се конкретно ради о сакупљању нових реклама за некад рентабилан телефонски именик, кога су од Франс Телекома откупили Голдман Сацхс банка и инвестициони фонд ККР.

Након обавезне реорганизације на капиталистички начин, долази расподела дивиденди, а големе рате кредита за куповину сопствене фирме остају на терет радника. Проблем конкретне филијале Именика је што више никога не интересују рекламе у једној дебелој књизи. Данас постоје модерна нумеричка сокоћала, Гоогле претраживач и остале социјалне мреже за такав бизнис.

Истрага новинара Едварда Перрина показује да је напад на Именик започео 2006. након аквизиције компаније. Чим је пала у руке америчких штакора, компанија Именика, (која ослобађа 100 милиона евра профита годишње), буквално је пала под стечај са две милијарде дуга јер су јој прекоокеански добротвори, Голдман Сацхс и ККР, из цуга мазнули 4,4 милијарде евра, тврди пред камером Гај Висер-Пратте, мањински акционар ове фирме!

Пљачка је и даље у току. Службеници који су преживели каубојску реорганизацију и напад на поштанску дилижансу, формирани су као пси рата у праве командосе за утеривање реклама у ново издање Именика. Половина их је напустила фирму да сачувају здравље, а остали раде болесни и под прашком за смирење.

Председник Именика, Јеан-Пиерре Реми, је признао да је самоубиство једног од запослених било у вези са условима рада, и чак је критиковао став америчких акционара, пред ТВ камером, наравно. Већ сутрадан је критиковао ТВ емисију и упозорио своје раднике да много не серу пред изманипулисаним новинарима, – који ће да одговарају за ширење пропаганде и увреду части.

Како ствари стоје и у каквом је стању правда, може се догодити да и самоубица буде осуђен за провокацију и намерну само-смрт, не би ли изнервирао свог дишу и бацио сумњу на часне и поштене америчке инвеститоре, Голдман Сакс а и ККР-а.

Лебац без мотике

Разговор о послу је у Француској као и у целој Европи се најчешће води у паст тенсу, (прошлом времену). Дивидендо-манија је нова религија бизниса. Лова прави лову и што више акцијица, то више парица. Фабрике су претворене у машине за прављење лове: Економски рулет се ипак окреће јер су акционари не само коцкари већ помало и власници великог казина. Профит по сваку цену и то одма, на лицу места!

Инвеститори су предатори, крволоче дивље звери које гутају и најздравије фирме. Да би безобразлук био на висини профита, многе велике фабрике су купљене без пребијене, онако преко везе, на поверење и на креду. Богаташ се појави као инвеститор, позајми се у неком пензионом фонду или својој банци, пљуне у дланове, подмаже неки џеп и ево га власник. Поштовани газда! Наравно као биг бос иако тотално анониман и невидљив он скида кајмак а дуг поклања својој новој фирми да га отплати. Може му се! Успут обезбеди добре дивиденде акционарском друштву, без реалне везе са финансијским могућностима фирме. Због тога је и потребно да се и у најрентабилнијој фирми скрешу плате и жртвује технолошки вишак, како би инвеститор добио и јаре и паре. Пуном паром шибамо у зид ! То не тврде само новинари.

Лари Финк је председник Блацк Роцк инвестисмента, човек тежак четири хиљаде милијарди долара. Нумбер 1! Како не може да поједе ни хиљадити део од онога што има, он понекада пада у депресију и тврди да; – светска економија срља у катастрофу јер се све ради на принципу отимачине и то на кратак рок. Лова на брзака није решење. Инвестиције акционара морају имати за циљ дуготрајни повратак, скроман приход и планиран развој фирме. Овердоза дивиденди доводи до дављења у дуговима и колапса економије. Он посебно осуђује такозвану ЛБО инвестицију, односно куповину без готовине, на кредит који треба да се исплаћује од бенефита купљене фирме.

Дај ми паре да те купим!

БАИН цапитал је у Бостону најјача фирма и има највишу зграду као споменик свога успеха. Оснивач и један од власника овог гиганта од 70 милијарди евра активе је Мит Ромни (Митте Ромнеy) несретни противник Обаме у трци за фотељом Председника. Популарно назван Вампир, овај бизнисмен високог ранга је умешан у једну од најтужнијих прича француске индустрије. Пропаст фабрике багажа Самсонит. Било је то неколико месеци након 11. септембра, када су авиони узлетали полупразни из чисто емотивних разлога прпе.

Фирма кандидата за Белу кућу је у последицама трагедије близнакиња видела добру прилику да јефтино купе Самсонит кофере и да их касније учекирају за велике паре. Проблем је што француски закон не дозвољава затварање фирме без обештећења отпуштених радника.

Али, Вампир је специјалиста за затварање фабрика и тата-мата за организацију и реорганизацију светске економије путем дивиденди и купопродајом туђе баштине. Тако је канадско пензионо осигурање професора убачено у вампир машину као официјелни купац филијале Самсонита Франце. Њима је по закону фонда осигурано 20% профита годишње на сваку акцију јер им је и котизација била обавезна током целе каријере.

Канадски систем пензија. И тако су уче у пензији путовали и банчили од 2003 до 2007. За то време с ове стране океана филијала Самсонита у Француској се гушила у дуговима све док га вампиров Баин Цапитал није утапкао једној спасилачкој екипи бизнисмена за један симболичан евро. Спасилац, и власник фирме Енергие Пласт је одлучио да промени име и намену филијале и обећао радницима производњу сунчаних батерија. Наравно то се није обистинило јер није ни било предвиђено. Фазон је само у томе да нова фирма Енергие Пласт пукне и онда држава мора да исплати отпуштене раднике.

Тако је Вампир из Бостона уштедео 60 милиона евра и ослободио се нерентабилне филијале у Француској. У исто време остао је власник светски познатог бренда Самсонит кога је истог тренутка утопио једној азијској компанији за милијарду и седам стотина милиона долара. Да добро сте прочитали. Купио је Самсонит у време авио панике за свега 100 милиона долара и продао га седамнаест пута скупље, само четири године касније а успут је бацио на улицу 200 људи. Браво мајсторе!

Надамо се да ће и Србији наћи нешто по свом укусу. Сад је сезона распродаје свега, свачега и свакога !

Миле Урошевић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/svetski-rat-protiv-sirotinje/

2 гласa