Маринко Вучинић

Наше, иначе веома агилно, Министарство културе и информисања покренуло је прекршајни поступак против одговорног лица портала Телепромтер због објављивања фотографија малолетног сина премијера Александра Вучића, а овај потез су такође подржали НУНС и УНС. У саопштењу министарства објављеном у нашој штампи се каже да је објављивањем ових фотографија грубо прекршен Закон о јавном информисању и медијима, који прописује да се малолетно лице не сме учинити препознатљивим у информацији која може да повреди његово право или интерес.

Такође се наводи да је у овом тексту речено да се „Вучићев син бахати у најскупљим београдским клубовима и да се објављивањем оваквих садржаја Телепромтер сврстава међу оне који најдрастичније одступају од професионалних и етичких стандарда новинарства, него се и дисквалифиикује као озбиљан и поуздан медијски извор“. У сличном тону су обележена и саопштења два новинарска удружења. Овакво експедитивно и резолутно реаговање пре свега Министарства културе и информисања, које се није оглашавало у многим приликама када је долазило и до драстичнијих крешења моралних и професионалних стандарда у медијима, само говори до које мере је оно у нашем друштву у служби дневне политике, а не остварује своју суштинску улогу да брани и креира врхунске естетске и цивилизацијске вредности.

Министарство културе и информисање се готово истог дана огласило оштрим и претећим саопштењем када је премијеров син био изложен медијском и таблоидном линчу, а остало је немо пред појавом која интензивно траје годинама да се у нашим таблодним медијима воде најсуровије политичке хајке и наша медијска сцена претвара у каљугу примитивизма, естрадизације, варваризације и отвореног приказивања најбизарнијих порнографских садржаја.

Осим министровог згражавања над емисијом „Парови“ на Хепи телевизији, његово министарство није било тако одлучно у одбрани естетског и вредносног нивоа у културном животу нашег друштва, а који ће бити супротан свеопштој таблоидиотизацији којој смо непрестано изложени. Али важно је бити будан када треба одбранити сина премијера Александра Вучића. Али та забринутост и будност је изостала када је наш велики глумац Радислав Миленковић након његовог веома искреног, надахнутог и пре свега веома критички интонираног наступа у  емисији РТВ Данице Вучинић „Један на један“ био изложен најприземнијим нападима у Информеру, познатом иначе као параполитички „службени гласник“ владајућег режима.

Прво су изнети подаци о укупној заради овог глумца и професора на новосадској позоришној академији, настојећи да се се покаже његово лицемерство јер се он у тој емисији усудио да говори о катастрофалном и веома бедном материјалном положају глумаца и људи који раде у култури. А Радослав Миленковић је у тој прилици само изнео свима доступне и егзактне податке. “Запослени у Српском народном позоришту који су старији и од мене имају плату од 20.000 или 25.000 динара. Вучић би нас који нешто знамо почистио. Хајде, нека узме 25.000 динара месечно и свима нама покаже како се с тим живи“.

Ова изјава је била довољна да Радослав Миленковић буде одмах изложен најдрастичнијем политикантском харангирању које се може најбоље препознати у колумни „Доста злочина“ Драгана Ј. Вучићевића, главног уредника Информера и најприљежнијег портпарола и бранитеља напредњачког режима.

„Страшно је то кад се у гебелсовску кампању укључи и велики глумац Радослав Миленковић. Он је, јелте, пре неки дан код Данице Вучинић на РТВ малтене позвао Србе на устанак, све наглас кукајући над злодухом судбином пролетера који не могу да преживе са платом од “двајес–тријес“ хиљада, али при томе честити Рале је мудро прећутао да он сам у три буџетске институције зарађује тачно 164.438,15 динара“.

Ово је универзална метода којом се служе режимски новинари и таблоидни медији у политичкој дисквалификацији сваког ко покуша да критички доведе у питање епохалне резулатате ове владе и њеног премијера, тумачећи овакве ставове као позив на устанак. Пошто је „доказано“ да у нашем друштву не постоји цензура, већ смо сведоци бујања свеопштих медијских слобода, онда се поставља питање зашто непрестано сведочимо да продржавни медији увек показују спремност да на најприземнији и најдрастичнији начин настоје да најприземнијим средствима ућуткају сваког ко искаже свој критички став и доведе у питање политику велкиог вође Александра Вучића.

Наравно да се не може очекивати да ће идеолошки будно министарство културе устати у одбрану великог уметника Радослава Миленковића јер он није део владајуће политичке олигархије. Оно неће реаговати и на веома узнемиравајућу вест да је првак Народног позоришта у Београду Небојша Дугалић приморан да се исели у Канаду. Танасије Узуновић, доајен нашег глумишта, је са пуно горчине прокоментарисао ову вест. “За људе тако чисте биографије заправо и нема места у овој земљи. Осим што је врхунски уметник он је много добар човек који није пристао да буде део политичког полтронства и кланова. Наравно да за њега нема места у Србији. Небојша је православац и патриота у најсветијем значењу те речи. Мора човек да мисли на будућност своје деце. Ако зна да ће му у Канади бити боље и треба да иде, а ми треба да се запитамо ко смо и где живимо када нас напуштају људи као што је Небојша Дугалић“.

Jugoslovenska-kinoteka130315ras-foto-dejan-briza02_f

Вероватно ће и ове речи Танасија Узуновића бити означене као његово укључивање у гебелсовску кампању јер се не уклапају у главне пропагандистичке токове владајућег режима у коме нема места за критички начин мишљења о стању у нашем друштву. А питање је веома једноставно. Зашто и највреднији људи у овој земљи и то не само истакнути делатници у култури не могу да живе од резулатата свог напорног рада. На то питање нема одговора ни када се позивамо на протестантску етику рада. А управо се у пољу културе стварају основни услови за афирмацију и развој критичке мисли и дијалога.

Наше министарство културе и информисања је далеко од овог темељног цивилизацијског идеала јер се оно не бави одбраном слободе мишљења, већ је део владајућег идеолошког корпуса, у чијој је основи тежња да се народу пружа што више тривијалног, ефемерног и примитивног естрадног садржаја како би се што више заглупљивао и анестезирао наш осиромашени и ојађени народ.

До које мере је овај приступ култури ушао у све поре нашег друштва, сведочи и представљање документарног серијала РТС о Иви Андрићу (поводом четрдесет година од његове смрти) у просторијама нове зграде Кинотеке, када су у првом реду седели Иван Тасовац, министар културе и информисања, Тахир Хасановић, вероватно у нашем огранку Трилатерале задужен за културу и информисање, и фолк певачица Светлана Ражнатовић.

Ово је најречитија метафора стања у нашој култури и друштву које се најбоље може описати речима нашег нобеловца: „Дођу времена када паметни заћуте, глупи проговоре, а фукара се обогати“. Једино што можемо данас да учинимо то је да не заћутимо и да настојимо да одржавамо свест о неопходности развијања критичке мисли, без обзира на то што ће нас увек дочекати режимски аналитичари, коментатори и колумнисти, спремни да буду део и најсрамнијих идеолошких и политичких кампања које једино служе да буду ућуткани сви гласови који нису део владајућег пропагандистичког и идеолошког апарата.


Извор: НСПМ

www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/tabloidni-linch-ili-ko-smo-i-kuda-idemo/

3 гласa