БОГОРОДИЦА је покровитељка Свете Горе Атонске, која је њена „градина“, врт, још од апостолских времена – рећи ће сваки житељ православне монашке републике на најисточнијем „прсту“ полуострва Халкидики. Српски Хиландар је јединствен међу светогорским манастирима јер је Мајка Божија у њему и настојатељица, старешина, још од 14. века кад се овде јавила кроз икону Богородице Тројеручице.

Икона се од тада налази на игуманском престолу, а земаљски игуман седи на трону с њене десне стране, као заступник Мајке Божије. Зато православни верници из целог света, због огромног броја захтева, чекају и по три месеца благослов за посету Хиландару и целивање Тројеручице, каже отац Мојсије, гостопримац српске светиње.

Ова икона је била славна и пре него што ју је Свети Сава донео из Јерусалима, јер је исцелила одсечену руку Светом Јовану Дамаскину. Први српски архиепископ Тројеручицу је послао брату краљу Стефану Првовенчаном, да чудотворним моћима штити Србију. Летописи наводе да је икона ношена пред српском војском и доносила јој победе све док грамзиви великаши нису разорили Душаново царство. Тад је Тројеручица „одвратила главу од Србије“ и чудесно се обрела једне ноћи испред Хиландара, блистајући у тами. Монаси су је унели у олтар, а ујутро су је затекли на игуманском трону. Пошто се то поновило неколико пута, Богородица се обратила калуђерима: „Нисам дошла да ви мене чувате, већ да ја вас чувам“.

У наступајућим вековима пада Србије, ропства и сеоба, Хиландар је остао једина институција српске државе која је живела без дана прекида. Обнова фресака у хиландарском Саборном храму Ваведења Пресвете Богородице започета је исте године кад је букнуо и Први српски устанак, 1804.

Богородица с Христом над дверима Хиландара

Светогорска предања садрже скривене путоказе ка тајанственом свету људи који су преузели задатак да под монашким именима, у најтежим временима, чувају идентитет „православне васељене“. О томе сведочи и прича о Богородици Олтарици из великог манастира Ватопеда, где су као монаси до подизања Хиладара живели Стефан Немања и Свети Сава.

По предању, током напада арапских гусара на овај манастир један калуђер спустио је икону у „бунар“ у олтару цркве и оставио упаљену свећу крај ње, а затим скривницу покрио каменом плочом. Арапи су до темеља разорили и опљачкали манастир, а несрећног монаха су продали у робље.

Живопис манастира где је проповедала Богородица

- После неког времена три благочестива мужа из Адријанопоља: Атанасије, Никола и Антоније, оправе овај манастир, ту се покалуђере и ту преминуше. Заробљени калуђер се после 70-годишњег ропства ослободи и дође у овај манастир. Приповеди игуману своју судбину и каже му шта је у бунар који се у олтару налази сакрио. Игуман, чувши ово, сместа потрчи с њим у цркву. Отклопе бунар и, за чудо, икона стоји исправљена и свећа пред њом гори – забележио је 1847. у Ватопеду велики уметник и први модерни светогорски путописац Димитрије Аврамовић.

Иконостас у Хиландару

Археолози су недавно открили да је легенда сачувала много веродостојних података.

- Током ископавања откривено је да се данашњи саборни храм налази на темељима старијег који је разрушен и спаљен – испричао је репортеру „Новости“ гостопримац Ватопеда. – На месту где су, по предању, били сахрањени свети обновитељи манастира откопана су три ковчега и мошти којима време није наудило.

У припрати ватопедског храма се налази чудотворна фреска Богородице која подсећа да су пред Богом сви људи једнаки. По предању, охола римска царица Плакидија, кћи императора Теодосија, дошла је на Свету Гору, упркос забрани приступа женама. У страху од овоземаљских власти, калуђери су је свечано дочекали и повели у цркву.

- Царица усхте да кроз мала врата с леве стране у храм пође. Али наједнапут зачује се глас од ове иконе: „Стани! Не иди даље, страдаћеш“. Царица од страха падне плачући и молећи се Богу да јој опрости – забележио је ватопедско предање Аврамовић, пре него што је врлетним стазама наставио ка Ивирону, месту где се Богородица, по предању, искрцала у апостолским временима.

Олтар црквице у пиргу Светог Саве

Та древна стаза врлуда преко брда кроз мирисну медитеранску шуму, купа се у плићацима планинских потока и усеца у литице над Егејским морем. После пет сати хода од Ватопеда указује се увала заклоњена зеленим брдима над којима доминира голи сиви врх Атоса. У том скровитом амфитеатру, античкој Клементовој луци, заклон од олује је нашао брод којим је Богородица с апостолом Јованом пловила на Кипар.

Место где је ступила на тло Атоса означава капелица крај високе средњовековне одбрамбене куле, уз коју стаза води до зидина Ивирона и прочеља налик улазу у античку палату. Тај раскошан изглед у строгој монашкој држави дозвољен је само на месту где је Богородица задивљена лепотом природе молила „сина и Бога“ да јој поклони ово место за градину-врт, а он јој је жељу испунио.

Ватопед

ЧУВАРИ ПЕЧАТА МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Централни храм Кареје, престонице Свете Горе, посвећен је Успенију Пресвете Богородице, а утемељио га је Константин Велики 335. године. Цркву је први срушио цар Јулијан Отпадник 362. кад је покушао да Римско царство врати многобоштву. Византијски цареви су је оправили, а папски војници поново срушили кад су се цркве поделиле. Изглед после поправке у 11. веку задржала је до данас. У њеном олтару налази се чудотворна Богородичина икона „која је по анђелу јавила да јој се поје Достојно јест“, једна од најлепших православних песама. У тој цркви молебан пре заседања држи светогорска влада, Протат, на чијем челу се мењају посланици четири најважнија манастира: Велике лавре, Ватопеда, Иверона и Хиландара. Они чувају четири дела светогорског печата који, кад се састави, приказује лик Богородице с Христом.

ВОДА ИЗ КАМЕНА

У најстаријем светогорском манастиру Великој Лаври налази се чудотворна икона Богородица Кузелова. Предање о њој чува поуку о пролазности политичких и трајности духовних вредности.

Наиме, Свети Атанасије је био игуман Лавре у време цара Никифора Фоке, а кад га је убио претендент на престо Јован Цимиски. Игуман се преплашио да ће остати и без финансија и без главе и почео да бежи. На путу му се испречила жена која га упита: „Куда ћеш и зашто остави манастир?“. Игуман је покушао да бежи, али ноге нису хтеле да га слушају. Жена му се представи као Богородица и нареди му да се врати зидању манастира. Да би уверила монаха с ким разговара, рече: „Удари твојим жезлом у овај камен из ког ће морати вода потећи“. После удара палице из камена потекла је вода, а извор није пресушио до данас, на једном од најбезводнијих делова Свете Горе.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:550660-%D0%A2%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B0-%D1%87%D1%83%D0%B4%D0%BE%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%B0-%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B5

Прочитај без интернета:
2 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ