Колико је наша историја чудна, неиспричана глобално и у детаљима, најбоље сведочи пример историјског догађаја познатог под називом Битка на Неретви, о којем је, својевремено, снимљен и партизански филм.

У филму нисмо видели, рецимо, да се на Неретви десила ситуација гдје су четници масовно одбијали да пуцају на измучене партизане – јер су им на тој страни били рођаци. Нити смо видели да су партизани ослободили чету заробљених четника, који су кажњени укором, односно тако што их је Пеко Дапчевић само критиковао због избора војске у којој су се обрели.

Све су прилике да политичари и историчари нису желели да причају о позитивним случајевима током бесмисленог сукоба партизана и четника, јер те истине и ти примери нису одговарали њиховој визији и потреби за бесконачном конфронтацијом. Нема сумње да се у овом случају ради о озбиљном моралном пропусту, који је имао за циљ да продуби јаз у друштву, и вештачки га пројектује у даљу будућност!

Уосталом, ево шта у вези свједочанстава пише у “Зборнику докумената и података у Народнослободилачком рату народа Југославије, које је издао Војноисторијски институт у Београду”. Петар Баћовић 13. марта извештава Михаиловића:„Ситуација на левој обали Неретве је озбиљна. Група капетана Лукачевића, у којој је поред домаћих Босанаца било и Црногораца, разбијена је и растурена.

Обе дурмиторске бригаде и Санџаклије издали су, јер су јавно изјавили да неће да се боре против својих синова, сестара и браће који се налазе у редовима комуниста. При наиласку комуниста исте су поздрављали са песницом са узвиком: “Смрт фашизму”!
Пар дана касније, 18. марта Петар Баћовић извештава Михаиловића: „Овог момента вратило се 10 Црногораца никшићке бригаде који су били заробљени код бољшевика.

Они причају: заробљених је 90 у ноћном нападу… Од свих заробљеника пуштено је 10 старих. Остале су задржали. Заробљенике су водили пред Пека Дапчевића који их је корио. Убили нису никога.”

bitka-na-neretvi-1464717587-919181

Наравно, ово није једино изненађење тога времена, а оно што ће даље бити прдочено је углавном из књиге “Битке на Неретви и Сутјесци 1943.г.- контроверзе и отворена питања” коју је написала др. Мирјана Зорић, професорка историје на Војној академији у Београду.

Операција Вајс- уништити партизане и четнике!

Према плану операције „Вајс“, коначно уобличеном 9. јануара 1943. у Загребу, у оквиру прве фазе („Вајс И“, која је отпочела 20. јануара 1943) било је предвиђено уништење партизанских снага на Банији, Кордуну, Лици и Босанској крајини, фашистичким снагама које су бројиле 85 000 војника и 150 авиона.

Друга фаза операције („Вајс ИИ“) имала је за циљ уништење партизанских устаника у Босанској крајини и западној Херцеговини. Према плану „Вајс ИИИ“ (трећа фаза) било је предвиђено разоружање четника у Далмацији и Херцеговини, на простору југоисточно од Неретве.

У продужетку те акције, италијанско-немачке снаге би заробиле и разоружале четнике у Црној Гори који се не буду предали, а, на крају, требало је уништити и мање партизанске и локалне четничке групе између Саве и Драве. Дакле, циљ операције је био потпуно сатирање устаника, независно да ли припадају комунистичкој или монархистичкој идеологији и војном покрету.

partizani-foto-printscreen-yt-1435838037-692651

Елем, док су се четници борили у овој операцији на страни Италијана, у жељи да ликвидирају комунистички покрет, у то време је Броз остварио контакте са Вермахтом, и у жељи да ликвидира четнички покрет, послао у сред Битке на Неретви своју делегацију на преговоре са Немцима!

Ради боље временске оријентације, рецимо, депеше Петра Баћовића које су предочене на почетку текста су Дражи Михаиловићу послате 13. и 18. марта 1943., а састанак Титове делегације са Немцима се десио 11. марта у Горњем Вакуфу, продужен 14. марта у Сарајеву, а финиширан крајем марта састанком у главном граду НДХ!

Врховни штаб је, преко својих овлашћених представника (партизанске делегације коју су чинили Владимир Велебит, Милован Ђилас и Коча Поповић), немачкој страни у Горњем Вакуфу (команданту 717. пешадијске дивизије) 11. марта 1943. предложио: „1) У датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе и једне и друге стране.

Према томе, у обостраном је интересу да непријатељства буду обустављена. У вези с тим, њемачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правцима економских и других интереса; 2) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима; 3) У току трајања преговора о свим овим тачкама предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и снага НОВЈ“.

bitka-na-neretvi-1464717587-919183

Што се тиче друге тачке, о прецизирању предлога о евентуалној зони и правцима економских и других интереса Врховног штаба и нациста, битно је напоменути о немачкој понуди за Санџак као „будућој партизанској територији“ коју Мишо Лековић, у књизи “Мартовски преговори”, доводи у везу са понудом коју је наводно генерал Хорстенау преко Маријана Стилиновића упутио партизанима још у августу 1942. године.

Наиме, њемачки генерал је том приликом понудио партизанима једну територију „да се они као најјача војна снага на Балкану примире, да ће их Немци толерисати, и да ће на тој територији партизани бити суверени“, а заузврат, партизани би дозволили Њемцима несметано коришћење сировина и њихов извоз у Рајх.

Док се Тито на Неретви војнички и пропагандно борио против сарадника окупатора, његови представници Милован Ђилас и Владимир Велебит су се у Загребу срели са тим истим окупаторима и предложили им сарадњу. Историчар Бранко Петрановић се о суштини вођених преговора у Загребу позива на америчког историчара Волтера Робертса (Валтер Р. Робертс- ”Тито, Михаиловицх, анд тхе Аллиес, 1941-1945”, Њујорк, 1973.г.) где је Робертс тврдио следеће:

“Партизанска делегација је нагласила да партизани немају разлога да се боре против немачке војске”, и да “једино желе да се боре против четника”, те да ће се “борити и против Британаца уколико се ови доцније искрцају у Југославији!”

Обрачун са цивилима и предлог о исељавању Срба из НДХ

Све време операције Вајс трајао је свирепи обрачун окупатора са цивилним становништвом. Геноцидно понашање према српском становништву, по чему су нарочито остале упамћене хрватска 369. Пјешадијска дивизија (позната као „Вражја“ дивизија или „Црна легија“) и немачка 7. СС дивизија „Принц Еуген“, ослањало се прије свега на Хитлерово наређење из децембра 1942. године.

bitka-na-neretvi-1464717587-919185

Занимљиво је да је Зигфрид Каше, немачки посланик у Загребу, предлагао да се, по разбијању „партизанске државе“, цела територија коју је она покривала „испразни“ од Срба и да се они не насељавају више на територији НДХ, јер би „Срби и у новим просторима изазивали немире.“ Сматрао је да српско становништво треба иселити или у Немачку, или негде негде на Исток, а на њихова имања населити фолксдојчере и „чисте Хрвате“.

У току ратне операције на Неретви, њемачке снаге су слиједиле изричита Хитлерова наређења: 1) наставити са нападима према подручју боксита док се „не разбију све банде, без обзира да ли су комунисти или четници“ и не изврши спајање са италијанским трупама око Мостара. Немачке јединице треба да остану у том подручју све „док четници не буду разоружани, а рудници боксита не буду опет радили, пуним капацитетом и неометано“.

После тога, треба „напасти и разбити језгро Михаиловићевог покрета и да ову акцију, ако за то не буду стајале на расположењу италијанске трупе, изврше само немачке јединице, евентуално са бугарским и хрватским појачањима“.

Дража Михаиловић је добијао информације о намерама Немаца „да прво ликвидирају партизане, затим и четнике у Црној Гори, а потом и окупирају Далмацију из које би се повукли Италијани, и написао:”Они намерно пуштају да се ми међу собом тучемо и слабимо, да би после можда размахнули и по нама.“ Остојић му је писао већ 8. марта 1943 да знатне проблеме ствара недефинисан однос са Италијанима који су одбили да снабдијевају четничке јединице потребним ратним материјалом, што је био уступак немачким захтевима за њиховим комплетним разоружањем.

Енглези и Немци о “ликвидацији бандита”

Док су четници сарађивали са Италијанима, а Тито преговарао преко изасланика са Немцима, њемачки план о уништењу четника и партизана је ишао својим током. План је био да се та два покрета максимално уништавају у међусобним борбама, а да силе окупатора само доврше посао. У ратном дневнику Врховне команде Вермахта од 18. фебруара 1943. Пише следеће: “Окончан је први део операције „Вајс“. Наши укупни губици: 13 официра и 322 војника, док се 101 води као нестали. Непријатељски губици: 6521 убијена и 2010 заробљено.”

draza-mihajlovic-foto-printscreen-yt-1431953068-662801

Уочи операције на Неретви, вођа Рајха Адолф Хитлер је 16. фебруара 1943 послао италијанском Дучеу писмо следеће садржине: „Ма колико изгледало корисно подбадати једну страну против друге, ја сматрам да је то веома опасно докле год су све стране уједињене у осјећању бескрајне мржње према Њемцима и Италијанима.

Ја видим нарочиту опасност у правцу у којем се развија Михаиловићев покрет. Велики број вјеродостојних докумената јасно доказује да тај покрет, који је добро организован и са јасним политичким правцем, само чека тренутак да се окрене против нас.
Претварајући се да помаже Ваше трупе, Михаиловић само хоће да се дочепа оружја како би могао остварити своје намјере.

У интересу наших заједничких циљева, сматрам да је пожељно да се Ваша 2. армија опходи према Михаиловићу и његовом покрету као према непомирљивим непријатељима осовинских сила и тражим од Вас да издате наређење у том смислу.” О овоме писму је говорио и генерал Лер, 1945. године, током саслушања пред југословенским истражним органима.

О игри Енглеза у тим смутним временима, и њиховој жељи да се униште партизани, најбоље је говорио сам Дража Михаиловић који је у време судског процеса који је против њега организован после рата, 12. јуна 1946. године, изјавио како је британски пуковник Бејли, који је у његов штаб дошао 26. децембра 1942, од четника категорички захтевао уништење партизана. Занимљив је податак који је 1994. године у својој докторској дисертацији изнела и британска историчарка Хедер Вилијамс.

Она наводи да је Бејли очекивао четничку победу на Неретви, како би се потом кренуло у одлучни обрачун са Осовином. “Да је Михаиловић поразио партизанску армију, његова позиција била би знатно ојачана, јер се у Форин Офису сматрало да је тотално уништење партизана увод у стварање јединственог фронта отпора у Југославији”, тврдила је Хедер Вилијамс .

Злочин према свом народу

Нема сумње, међусобни сукоб партизана и четника у Другом светском рату може се оправдано третирати као злочин према сопственом народу. Све пропагандне тираде о потреби борбе против окупатора падају у воду када се погледа њихово понашање у току операције Вајс. Комично је да су се четници са Италијанима борили против партизана, а Броз молио Немце да склопе примирје да би се он борио само против четника. То се зове борба против окупатора!?

bitka-na-neretvi-1464717783-919187

Умјесто да се удруже и крену у борбу против злочиначке НДХ, покушавајући да заједничким силама сатру ту криминалну творевину, они су се борили за власт у временима док су у НДХ радили пуном снагом концентрациони логори. И не само то, док су заробљени партизански и четнички симпатизери као таоци у логору Бањица чекали да буду стријељани, уколико се деси убиство немачких војника, они су се чак и у тамници пред смрт међусобно свађали и убијали надојени међусобном мржњом.

Пуцати на њемачке војнике и знати да ће то донијети одмазду над цивилима, а уједно преговарати са тим истим Њемцима о сарадњи, прекиду непријатељстава, економским интересима, заједничкој борби против Енглеза, представља врхунац цинизма. А тек Енглези, који траже од Драже Михаловића уништење партизана, затим га одбацују, па на крају сравњују са земљом градове по Црној Гори и Србији да би нанели економску штету областима које неће бити под њиховом контролом, већ у совјетској зони интереса договорених на Јалти!?

Средином новембра 1942. године, пред почетком операције Вајс, немачки опуномоћени генерал у Загребу Глез фон Хорстенау је писао генералу Леру да партизани и четници заједно имају у северној Босни (НДХ ) на располагању између 85 и 105 хиљада војника, и да те силе превазилазе армију НДХ. Умјесто да сатру НДХ, сатирали су се међусобно и са собом у смрт одвели на стотине хиљада несрећних цивила!

Зато у том хаосу и нечасним играма тог времена, ипак треба дати предност људском понашању наведеном на самом почетку текста. Не четама и батаљонима, већ бригадама четника који нису хтели да пуцају на Неретви у своје рођаке који су били у партизанској војсци, као и партизанском команданту који је заробљене четнике укорио и пустио на слободу- која је и за једне и за друге имала у високом степену претпостављени смртоносни исход, на пројектованом крају приче.

Прочитај без интернета:
9 гласовa