АРХИМАНДРИТ ТИХОН ШЕВКУНОВ

О свести о болу који проузрокују понижавање и ругање над вером и националним достојанством човека

Па ево, када су се стишале главне страсти, покушајмо да сумирамо резултате сукоба, чији је подстрекач… Руска православна црква? Новосибирски театар опере и балета? Прогресивна (конзервативна) заједница?

Сложићете се, све то звучи не само мало симпатично већ и сасвим узнемирујуће – опасно. Као што многи схватају, последице тог наизглед локалног конфликта могу бити непредвидиве. Довољно је да подсетим на сличне уводе у нашу револуцију или на недавна збивања у Француској.

Шта је већина православних људи видела у оперској премијери Новосибирског позоришта, која је неочекивано облетела читаву државу? Две карактеристичне појаве, које се тичу наше вере и наше културе.

Најпре, постало је јасно да богохуљење – од отвореног до прикривеног – усмерено првенствено против православља данас постаје значајна компонента културног живота у делу савременог друштва. Суд у Новосибирску ослободио је ауторе спектакла: судски експерти и судије нису сматрали да чувени плакат који показује Распеће у женском међуножју, као и лик Христа који се забавља са проституткама, моће да повреди религиозну свест. Међутим, какве год одлуке доносили експерти и судије, мислим да их само фанатична самообмана може навести да верују како ће православни људи престати да у свему томе виде свесно и одвратно ругање, колико год нас уверавали да је редитељ имао на уму нешто сасвим друго. У најбољем случају, можемо закључити да добронамерна ауторска замисао није успела.

КАКО ДА РЕАГУЈУ ПРАВОСЛАВНИ
Друго – како ми православни треба да реагујемо на овакве и сличне појаве? Данас грађанско право хришћанима пружа могућност да се обрате суду у случају да су им верска осећања повређена. Закон Божији, који превазилази људске законе, позива да се молимо за оне који нас вређају, јер за хришћанина нема личне увреде веће од од оне нанесене Христу.

tanhojzernovosibirsk03Затим, у Јеванђељу је заповеђено да одлучно и са потпуном искреношћу, предузмемо покушај убеђивања: „Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата свога. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу, да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли и њих не послуша, кажи Цркви.“ Али ови позиви не треба да се прошире на бесконачност. „А ако ли ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник“. (Матеј 18: 15–17).

Да би наш став био јаснији, замислите да су некоме увредили мајку и да је он нашао снаге да непријатеља позове на савест. Међутим, његове добре намере су одбијене. Шта ћемо саветовати том човеку? Очигледно, рећи ћемо да он мора сам да донесе одлуку која проистиче из његове личне одлучности и интелигенције. Неко ће се у датој ситуацији на крају крајева помирити са околностима. А неко неће.

Враћајући се нашој теми, навешћу пример Светог Јована Златоуста, његову реч О томе како треба поступати са хулитељима:

„Кад говоримо о богохуљењу, желим да вас замолим за једну услугу да би утишали оне који хуле у граду. Ако чујеш да неко на раскрсници или на тргу хули на Бога, приђи му, опомени га. И, ако буде потребно да га удариш, не устручавај се – удари га у лице, затвори му уста, посвети руку своју ударцем; и, ако те оптуже и поведу на суд – иди“.

Ето тако. Вероватно не замишљају сви данас тако бескомпромисно и нетолерантно хришћанство. Зато је, мислим, и био са таквим хуком неодобравања примљен закон о повреди верских осећања. Пре свега, овај закон има за циљ, верујем, да буде амортизер – могућност обуздавања и минимизовања спорова на тако древном, тајанственом и сложеном тлу, на које су ступили аутори нове оперске поставке.

Наравно, уметност живи по својим законима, и ми нећемо да се у њих мешамо; али уметност не поседује апсолутну аутономију. Та аутономија завршава се када уметничко дело дође у контакт са јавношћу. Позивају нас да будемо толерантнији, смиренији, да без емоција гледамо на оно што је, без обзира на одлуку суда и експерата, за нас било и остаје светогрђе. Други тврде да ми једноставно не можемо да разумемо суштину проблема. Слични ставови су, са секуларне тачке гледишта, потпуно јасни и разумљиви. Али опет напомињем: ми, хришћани, свиђало се то некоме или не, живимо по другим законима. О једном од њих, у контексту позива на толеранцију, говори древни православни Свети Василије Велики: „Ко гледа на зло без одвратности, тај ће га ускоро гледати са задовољством“. А ми управо то за себе не желимо.

ЧИЈА ЈЕ ОДГОВОРНОСТ?
Па шта да се ради? Можемо само да поздравимо што је проблем са провокативном поставком Танхојзера изашао из судско-процесног простора. Никоме није потребан рат против чак и најконтроверзнијих културних феномена – такав рат је безнадежан и довешће само до многих бесмислених губитака. Тим већа одговорност сада лежи на онима који одређују смер данашње руске културе и одлучују о томе који пројекти могу да добију подршку државе. Ове одлуке треба да буду толико делотворне да би што је више могуће разрешиле конфликте и сукобљавања.

tanhojzernovosibirsk01Па ипак, основна одговорност у првом реду остаје на људима који су изабрали стваралачки пут, на ауторима. Друштво, читалац, гледалац, неоптерећени спољном цензуром, очекују од уметника благородност и високу унутрашњу цензуру. Напоменућу да Пушкин, чак ни у својим најбезбрижнијим младим временима, није ни помишљао да своју „Гаврилијаду“ или своје „приватне“ стихове понуди широкој публици. А у зрелим годинама није волео ни да их се сети.

Ево одломка из бележака А. С. Норова:

„Било је то две године пре женидбе Пушкина са Наталијом Николајевном. Кад су се срели, Пушкин је пријатељски загрлио… [Норова]. Присутни В. И. Тумански је рекао: – Знате ли, Александре Сергејевичу, кога ви грлите? Па то је ваш противник. За време боравка у Одеси, он је у мом присуству спалио вашу рукописну песму. – Не, – рекао је Пушкин, – нисам знао, а знајући то сада видим да је Аврам Сергејевич мој пријатељ, а не противник. Али ти, који се дивиш таквој гадости каква је моја необјављена песме, ти си мој прави непријатељ“.

Управо такву метаморфозу ја искрено желим младом и, како кажу, талентованом редитељу Куљабину.

„Није нам дато да предвидимо како ће наша реч одјекнути,
Али нам је дато саосећање, као што нам се даје благодат.“

Саосећање, разумевање, жеља да се не начини штета, да се не нанесе неправедни бол – то је оно што публика има право да очекује од истински талентованих аутора. Ово се посебно односи на две теме: верску и националну.

ВЕРСКО И НАЦИОНАЛНО
Режисер Тимотеј Куљабин у интервјуу о свом Танхојзеру каже: „Тражио сам тему која је табу у савременом друштву. За данашњег Европејца такве теме су, вероватно, само две: холокауст и религија… Све остало је сто пута већ виђено, данас је тешко некога нечим изненадити. Тема религије данас је једна од најкомплекснијих, најизазовнијих, најпровокативнијих и најспекулативнијих“.

tanhojzernovosibirsk02Па, искрено речено. Као резултат, добили смо шта смо добили. Вероватно је Тимотеј Куљабин ради успеха своје замисли деловао једноставно и искрено, по својеврсно схваћеним законима свога жанра. Али, опет: закони Цркве су сасвим другачији. У једном од недавно усвојених саборских докумената – Основи социјалне концепције Руске православне цркве – говори се баш о неопходности одговорног и у високом степену брижљивог односа према ова два људска осећања – верском и националном. У саборском документу Црква позива да се свом снагом одупремо било каквом покушају провоцирања сукоба на верској и националној основи, без обзира на то од кога такво деловање долази и каквим се разлозима прикрива. Узрок овако озбиљне пажње јесте свест о болу који проузрокују понижавање и ругање над вером и националним достојанством човека, а такође и разумевање изузетно деструктивног потенцијала тог проблема за друштво и државу.

Црква се не меша у слободу стваралаштва. Тим пре Црква не жели и не намерава да преузме функције надзора. Али, када од нас покушају да одузму чак и право да протестујемо против богохуљења које нас вређа, то јест право на наш прости осећај, тврдећи да оно што се дешава у јавном простору није наш посао – то је превише чак и за либерале, господо.

Од нас директно траже да не помаљамо нос изнад својих црквених ограда. „Неопходно је једном заувек тим опскурним људима објаснити да они не смеју да залазе на туђу територију“ – позива режисер Кирил Серебреников. Како им објаснити? Можда овако:„Морамо управо сада повести најодлучнију и најнемилосрднију битку против црностотинашког свештенства и потиснути њихов отпор са таквом бруталношћу да то не забораве за неколико деценија“ (В. И. Лењин, Писмо Политбироу, 19. марта 1922). Не бих да заоштравам, али је жалосно слично.

Други велики проблем, на који бих желео да скренем пажњу, јесте то што у данашњој Русији не постоји никакав механизам за заштиту класике од креативне вивисекције. Узмимо случај Танхојзера. Дело чија је основна идеја да опроштај и милост Божја побеђују све земаљске препреке претворено је у своју супротност.

Претпостављам да је режисер одлучио да покаже публици лично виђење трагизма данашњег света. Али да ли су тако драстичне измене легитимне у односу на гледаоца? И да ли је то пристојно у односу на аутора, од којег више није могуће тражити дозволу за тако радикалну трансформацију његовог дела?

ИСКРИВЉАВАЊЕ АУТОРСКОГ ДЕЛА
Чини се да је данас, да би човек био успешан, довољно савладати веома просту технологију. Врло једноставно: морате неустрашиво преобликовати класично дело, да тако кажемо, на модерни такт, испунити га еротиком, додати по данашњим мерилима безопасну дозу незадовољства према „режиму“, коначно, све то уоквирити антихришћанским сценама и нападима. И производ је готов. Таквих дела, монотоних и вулгарних, данас има тушта и тма.

Тим више чуди што се сличне зле пародије реализују на рачун државе и у државним позориштима. Можете ли да замислите да плејада неких уметника из године у годину слика безобразне карикатуре најбољих слика великих живописаца, а затим их Ермитаж и Третјаковка купују и вешају уз оригинале? Тако нешто се ни у ноћној мори не привиђа. Међутим, ако се то дешава у државним позориштима, зашто да их после неког времена не прате и галерије?

Наравно, није реч о томе да се талентованој редитељској интерпретацији оспори право тумачења драмског или оперског дела. Али, када се у поставку уносе концепцијске, моралне и фактичке измене, које кардинално искривљују ауторску замисао дела вољеног и драгоценог генерацијама гледалаца, зарад сентимента и амбиције редитеља, онда је велико питање колико је исправно све нас у име државе присиљавати да учествујемо у сличним експериментима.

Све су ово деликатне теме, које су захваљујући поставци Новосибирског театра стекле крајњу актуелност и које захтевају хитно разрешење. Оне се у основном и првом реду тичу суда заједнице културних посленика. Они треба да их тумаче, процењују и да о њима доносе одлуке.

Што се тиче несрећних сукоба поводом питања о којима се данас расправља, најсигурнији начин решавања треба да буде отворени дијалог, који пре свега треба предузимати у таквим ситуацијама, дијалог који тежи разјашњавању ставова и узајамном разумевању. То је оно чиме бих желео да завршим своје саопштење.

Текст са јавне расправе у Министарству културе Руске Федерације 13. марта 2015.

Архимандрит Тихон, намесник московског Сретењског манастира, извршни секретар Патријаршијског савета за културу, аутор познате књиге „Несвети, а свети“

Превео Ж. НИКЧЕВИЋ

Свободная пресса

standard.rs/kultura/31295-%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%85%D0%BE%D1%98%D0%B7%D0%B5%D1%80-%D1%83-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D0%BB%D0%B5-%D1%9B%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%81-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D1%92%D0%B0%D1%82%D0%B8

2 гласa