ДВЕ афричке земље су одлучиле – 19. октобра Бурунди, а 25. октобра Гамбија – да се повуку из споразума о Међународном кривичном суду (МКС), који је коришћен од стране Американаца као ефикасан инструмент притиска на недовољно лојалне режиме и за кажњавање непослушних.

        На тај начин, Америци се вратио бумеранг процеса уништавања међународних структура који је сама покренула.

        САД су веома млада земља, која je имала много среће у првих 200 година свог постојања. Пример: када су се колонисти, ушавши у сукоб са Џорџом III због пореза, побунили и покренули „рат за независност“ – Лондон је имао ограничене могућности за контролу поморских путева. За време Луја XVI, француска флота је по први пут у сто година била способна да се супротстави британској флоти. Да то није био случај, онда би једна поморска блокада била довољна да се непокорне колоније дисциплинују и никакве Сједињене Државе данас не би постојале.

        Затим је у Француској дошло до револуције, која је изродила Бонапарту. Наполеон је био преокупиран ратом на европском континенту, па је због тога француска морнарица изгубила способност да се такмичи са енглеском. Као резултат тога, он је Сједињеним Државама продао (за 15 милиона долара) Луизијану – трећину територије модерних САД, не рачунајући Аљаску.

        Одузимање Флориде од већ оронуле Шпаније, као и две трећине новорођеног Мексика такође нису биле превише компликоване операције. У војном смислу, ни Шпанци (барем на америчком континенту), ни Мексиканци нису могли да се супротставе САД.

        Аљаску је Вашингтон успео да стекне, јер је поражена у Кримском рату, Русија страховала од новог сукоба са Енглеском. Јер, Енглеска није скривала своје претензије према Аљасци.

        Продајући ову територију, Русија није само добила новац, већ и савезника у западној хемисфери. У ствари, дил је био склопљени из истих разлога као и продаја Луизијане од стране Наполеона.

        Фактички, у целој америчкој историји најтежи је био 200-годишњи рат са Индијанцима (до последњих деценија ХХ века), а најкрвавији – Грађански рат између Севера и Југа.

        У међународној политици успеси (укључујући два светска рата) су сами ишли на америчку воденицу –  једноставно, због оштре конкуренције европских сила. Као резултат тога, креирало се наивно уверење Американаца (чак и код најискуснијих политичара) да су изузетни, што је праћено њиховим апсолутним незнањем ефекта бумеранга, којег у обичном говору најбоље одражава позната анегдота: „А ми смо, за шта?“.

        Сваки политичар, осим америчких, зна да ако ствараш преседан измене правила игре у међународној арени у своју корист, пре или касније, нова правила ће бити употребљена против тебе. При чему ћеш изгубити гарантовано више него што си првобитно од тога имао користи.

        Управо је то разлог, зашто се Русија толико опрезно односи према свакој промени граница (чак и ако теоретски те промене могу бити у њену корист). Приликом заузимања територије (или остваривања неке друге користи) – морате бити сигурни да вам то касније неће нашкодити, то јест, да у догледној будућности нећете морати да платите више него што вреди оно што вам се учинило бесплатним.

Мали бумеранзи су већ полетели

        У последњих неколико месеци Сједињене Државе су покренуле кампању дискредитовања Русије у међународним организацијама.

        Под изговором „варварског бомбардовања“ Алепа, почели су да заговарају идеју искључивања Русије из Савета безбедности УН. Међутим, како је то немогуће без уништавања целе структуре Уједињених нација, минулог понедељака су покренули пројекат истискивања Москва из Савета за људска права УН-а. Наводно, 80 хуманитарних организација је забринуто због „руских ратних злочина у Сирији“.

        Још се ништа није догодило, Уједињене нације, њихов Савет безбедности и Савет за људска права функционишу нормално, а малени бумеранзи су већ полетели назад. Бурунди је 19. октобра, а Гамбија 25. октобра одлучили да се повуку из споразума о Међународном кривичном суду (МКС).

        У међувремену, МКС је коришћен од стране Американаца као ефикасан инструмент притиска на недовољно лојалне режиме и за кажњавање непослушних. При чему, државе које не улазе у састав МКС не подлежу његовој јурисдикцији.

        Наравно, постоје и методе силе –  и самим тим можете продужити сваку јурисдикцију над било ким. Али, управо у томе је и ствар што две мале и неутицајне афричке државе оспоравају моћ држави која себе и даље сматра светским хегемоном, одбијајући да признају легитимитет од ње успостављеног међународног казненог органа.

Овако је било у Потсдаму

        Једном речју, САД још увек нису успеле да сруше правила и организације које им сметају, а већ су почеле да им се расипају сопствене структуре. Ово је најбољи доказ да, упркос агонији америчког хегемонизма, који прождире хиљаде живота у Сирији, Јемену, Авганистану, Ираку, Украјини, мултиполарни свет ипак већ постоји.

Чекамо нови Техеран

        Светска правила игре после Другог светског рата су коначно написана у Јалти и Потсдаму 1945. године. Међутим, њих су почели да пишу (и, генерално, у општим цртама су се сложили, иако не детаљно) у Техерану 1943. године, када је коначно постало јасно да су силе Осовине поражене од стране Уједињених нација.

        По аналогији, можемо закључити да време нових Јалти и Потсдама, који ће уцртати коначне контуре пост-америчког света, наступа 2020. године.

        Међутим, новом Техерану смо се већ потпуно примакли. Прелиминарну конференцију будућих победника можемо очекивати већ 2018. године (тешко да ће успети 2017.).

        Реформисати је боље него рушити и градити из почетка. Због тога Русија и њени савезници веома опрезно прилазе свакој измени права и обавеза међународних организација, као и саставу њихових управљачких органа. Без обзира колико су УН у многим случајевима биле немоћне, од њих човечанство нема бољи механизам за усклађивање позиција и тражење компромиса.

        Ако ова организација буде уништена, доћи ће до политичке атомизације међународне политике. Фактички ћемо се вратити у стање с краја XIX –  почетка ХХ века, када су потписани споразуми и стваране алијансе свих против свих, а многе земље су учествовале у једном савезу истовремено имајући пријатељске односе са непријатељима својих савезника.

Рушити – не градити

        Ако руски приступ преовлада, онда ће реформа међународних организација бити спора, праћена тешким разговорима и биће прихваћене само оне одлуке, чија ће неминовност бити диктирана временом и подржана консензусом свих центара моћи, старих и нових.

        Ако победи амерички приступ, онда ће под изговором реформе постојећих међународних структура оне бити брже-боље уништене, а на њиховом месту нове неће бити креиране због одсуства консензуса кључних играча и непомирљивих контрадикторности између постојећих центара моћи.

        Треба признати да амерички приступ има више шанси на успех. Јер, он руши – а не гради. Не само појединци, већ и човечанство у целини (укључујући и многе прекаљене политичаре) присталице су једноставних и радикалних решења (а управо тако и почињу ратови).

        С друге стране, мислим да ће победа америчког приступа реформисању међународних стуктура ићи на штету самих Сједињених Држава.

        Вашингтон рапидно губи кредибилитет и утицај у свету. За годину-две Америка можда неће препознати саму себе.

        Док год УН и друге међународне организације буду функционисале у стандардном режиму, Вашингтон ће задржати значајан утицај на међународну политику.

        На исти начин, као што је 90-их година прошлог века, статус сталне чланице Савета безбедности омогућио ослабљеној Русији да задржи свој утицај на глобалне процесе.

        Ако пак дате структуре буду уништене, тежина сваке државе биће одређена њеним тренутним стањем. А није сигурно да ће Сједињене Државе за пар година бити утицајније од Бразила (да не говоримо о Кини), као ни да ће Француску или Британију ико желети да саслуша.

        Такође није сигурно да ће победници у хибридном Трећем светском рату, стварајући нове глобалне политичке структуре, предвидети у њима значајно место за САД и Европу. Немачку и Јапан 1945. не само да нису примили у Савет безбедности –  већ их уопште нису пустили ни у Уједињене нације (примљене су много касније).

        Све у свему, Сједињене Државе – су млада држава која још увек није морала да се бави ефектом бумеранга.

    Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

Превео: Срђан Ђорђевић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/temelje-postamerickom-svetu-udarice-novi-teheran-nova-jalta-i-potsdam

Прочитај без интернета:
6 гласовa