ВУК БАЧАНОВИЋ

Јасна је слабост аргумената да Срби тобоже немају никакве везе са првотном Босном

1. БОСНА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ НИЈЕ ИМАЛА НИКАКВЕ ВЕЗЕ СА СРБИЈОМ

Омиљена мантра бошњачких националиста, која је преко петпарачке штампе постала јавно мнијење, јесте да је Босна најстарија јужнословенска држава, да никада у својој историји није имала никакве везе са Србијом и, штовише, да је супротна интепретација босанске историје искључиво плод великосрпских политичких аспирација. Овај аргумент би још имао неког смисла да је међу босанским муслиманима сачувано било какво изворно предање о средњовјековној држави или да је проучавање босанског Средњег вијека имало икаквог нарочитог интересовања међу образованијем слојем Бошњака.

Да апсурдност ове тврдње буде већа, о босанској историји не бисмо знали ништа без документа сачуваних у дубровачком, задарском, сплитском и венецијанском архиву, а које су објављивали готово искључиво српски и хрватски историчари, који су, уосталом, написали и огромну већину научне историографије о средњовјековној Босни [1]. Франц Миклошић је тако свој збир средњовјековне дипломатичке грађе Србије, Босне и Дубровника – Monumenta Serbica – објављен у Бечу 1858, посветио кнезу Србије Михаилу Обреновићу, а да не говоримо о дубровачкм племићу Меду Пуцићу, који је свејугословенку историографију задужио књигом Споменици српски од године 1395. до 1423, књ. I, Београд 1858, као и Споменици српски од године 1395. до 1423, књ. II, Београд 1862. Немогуће је на једном мјесту набројати часне успомене, професоре који су задужили историјску науку када је у питању Босна у Средњем вијеку, као што су Рачки, Шидак, Клаић, Станојевић, Динић, Ћоровић, Шањек, Ћирковић, Новаковић, Драгојловић, Бабић, Ћошковић, Венцел, Фине.

Занимљиво је да је од огромног историографског опуса широј бошњакој јавности најпознатија књига хрватске историчарке Наде Клаић (на слици испод), иначе сасвим залутале у историографију средњовјековне Босне, која је осула паљбу по Сими Ћирковићу, јер се усудио да претпостави да би првобитна Босна могла имати икакве везе са „народом Срба за које се каже да настањују велики дио Далмације”, а које спомиње франачки хроничар Ајнхард из 9. вијека у контексту бијега Људевита, кнеза панонских Словена, након што је пропао устанак који је подигао против франачке власти. Клаићка је проблем ријешила једноставно, а без икаквог доказивања, тврдећи да су Срби на које мисли франачки хроничар „данашњи Срб на познатом стољетном унском путу који не само да чини у средњем вијеку посебну хрватску жупу, него постоји на истоме мјесту до данас!” [2], те да податке историјских извора који нам свједоче о повезаности Србије и Босне, требамо замијенити домишљањима и конструкцијама о тобожњим везама Аварскога каганата и Босне, о којима, осим једне у низу претпоставки да би титула “бан” (а према брзоплетом закључивању и босанска држава), могла бити аварског поријекла, немамо никаквих конкретних података.

nadaklaic

Па, иако сама признаје да о „аварској Босни” (за коју је, уосталом, без икаквих доказа закључила да је постојала, те је узела за основу своје тезе), „не знамо ништа”, то „ништа” јој је постало сасвим довољно да далеко прецизнији Ајнхародов податак о географском положају Срба потпуно избаци из игре, а да и не објасни због чега, с обзиром на средњовјековна метастазичка кретања и флуидност премодерних етничких идентитета претпостављена „аварска Босна” нужно значи антитезу далеко документованијој „српској Босни”. Никакво чудо да је недавно преминули српски историчар Тибор Живковић, који је због свог рада на De administrando imperio, DAI, у којем је препознао извор из 19. вијека (De conversione Croatorum et Serborum, DCCS) и Барском родослову (који је правилно датирао у 13. стољеће и којем је утврдио аутора), био историчар који је и у Сарајеву и у Загребу, због чврстине аргумената, доживљавао овације, закључио да ни Нада Клаић ни њој блиски аутори који су у историјске часописе унијели застрашујуће „количине незнања” „нису нису имали никаква знања о читавом DAI, већ су тумачили онако како им се чинило да се из контекста могу вадити делови, па користити по потреби“ [3].

Али тако то бива када се, тобоже критикујући политичке конструкције, заправо пишу политичке конструкције, а да би оно конструисано „ништа” послужило у дневнополитичке и националистичке сврхе, будући да је Клаићкина књига, уз невјеште компилације Ноела Малкома, постала један од постамената за формирање бошњачког националног наратива. Тако ће једно најобичније домишљање постати вредније од чињенице да је Константин Порфирогенет, Босну смјестио у поглавље О Србима и земљи коју сада настањују, и то на крају списка српских kastra oikоumena (градова са латинском црквеном администрацијом), гдје каже да су два од српских kastra oikоumena смјештени у „малој земљи Босни (χωρίον Βόσονα)“. Ако томе додамо и чињеницу да византијски писац из XII вијека Јован Кинам (а то је вријеме бана Борића, када је Босна већ банат одвојен од Србије), биљежи да „Дрина раздваја Босну од остале Србије”, те да повеља папе Урбана III којом дубровачком надбискупу потврђује црквену власт на „области Србије, које чини Босна, заједно са облашћу Травуније…”, онда нам постаје јасна слабост аргумената о Србима који тобоже немају никакве везе са првотном Босном.

stecak11

Штовише, ако већ залазимо у сфере основаних претпоставки, онда бисмо прије могли претпоставити да је српски жупан код којег је Људевит 823. године нашао уточише сасвим лако могао бити и владар Босне, с обзиром да је, како је Живковић утврдио, а на основу DCCS, она до отприлике те године (822-823) била самостална кнежевина у рангу Захумља, Травуније, Паганије и Конавала. Но, како нисмо Нада Клаић, поставимо ствари овако: чак и када бисмо узели здраво за готово да је у рејону Сарајевског поља преживио неки „аварски банат” који би претходио досељавању Срба, остаје непобитна чињеница да је Ајнхардов „велики дио Далмације”, односно римске провинције Далмације коју настањују Срби (о Србима који живе око ријеке Саве пише нам и византијски писац Кекавмен из XI вијека), готово без икакве сумње простор од ушћа Врбаса у Саву, па до сјеверозападне границе Србије, да укључује и област Соли, са градом Салинесом (данашњом Тузлом), а да Пагани, Неретљани, Хумљани, Травуњани и Конављани потичу од „некрштених Срба”. Ако узмемо у обзир да је осамостаљена Босна под угарским врховништвом ширила своју територију управо на ове области, тек онда нам постаје апсурдан концепт ране средњовјековне Босне без Срба. Поготово када још у XIII вијеку, за успона моћи босанске државе и настанка Цркве Босанске, бан Нинослав у својој повељи Дубровчанима, своје поданике назива Србима. Наравно, како и сами не бисмо улазили на терен домишљања и митологизација, ваља истаћи да је етничка одредница Србин мијењала своја значења, трансформишући се од назива припадника једног од словенских племенских савеза у раном Средњем вијеку, преко етничке (и све више православне вјерске) одреднице у Рашкој и, по свему судећи, ознаке општесловенског припадања у ужем балканском контексту у средњовјековној босанској држави, у којој је православље било у мањини. Но то је већ тема за даље разматрање.

_________
Упутнице:

[1] Између осталог провјерити и:

[2] Нада Клаић, Srednjovjekovna Bosna, politički položaj bosanskih vladara do Tvrtkove krunidbe 1377, Zagreb 1994, стр. 22-23.

[3] Тибор Живковић, Nova tumačenja vesti o južnoslovenskim gentes u De administrando imperio vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita (944–959), Godišnjak/Jahrbuch 2012, 41:201-210 DOI:10.5644/Godisnjak.CBI.ANUBiH-40.11,

www.anubih.ba/godisnjak/god41/Pages%20from%20Godisnjak%2041-11.pdf

Наставиће се

www.standard.rs/politika/35841-%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D1%99%D0%BD%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D1%88%D1%9A%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8-1

Прочитај без интернета:
3 гласa