Србија је споља и изнутра издата, продата, разоружана и развојничена. Њене границе су небрањене, али су зато њени владари спремни на сваки договор са потенцијалним агресором, само ако је тај договор изражен у еврима и доларима. Држава коју су растуриле лажне демократске олигархије, које су се смењивале на власти 14 година, пала је у руке Александра Вучића и његових болесних амбиција. Његово покајање за „грехе“ из деведесетих иде дотле да је спреман да преда и последњу пушку, да затвори и последњег родољуба, само да би се силеџијама из Америке и Европске уније показао како је Србија „кооперативна“. Где се систем одбране Србије налази у таквим околностима и каква му је будућност?

ВОЖД, за ФБР приредила Биљана Диковић

Наравно, није лако Вучићу да прими такав поклон од Путина, треба то објаснити његовим „партнерима“ из НАТО пакта који по сваку цену покушавају да натерају сиромашне земље Балкана да купе оружје и опрему „од алијансе“. Србија је званично војно неутрална, али је званично и „партнер“ НАТО пакта. Крајем августа месеца ове године, Војска Србије добила је акумулаторе за борбене авионе типа МИГ-21 и МИГ 29, као лични поклон Владимира Путина. Месецима пре тога, српско небо је било небрањено. Мада је Александар Вучић, као председник владе, на све начине покушавао да потроши паре из буџета за поменуте акумулаторе, па је чак и тендер расписао (са унапред познатим купцем), изгледа да га је министар одбране Братислав Гашић предухитрио. Одмах након његовог последњег боравка у Москви, председник Руске федерације упутио је у Србију потребне акумулаторе инсистирајући на томе да је реч о његовом личном поклону.

Ових дана је у Сомалију отишао контигент српских војника и пратеће опреме, како би „чували обалу од гусара“, ради обезбеђивања проласка танкера са нафтом који су у власништву америчких компанија.

Мада је Србија 1999. године, сурово бомбардована од стране НАТО пакта, њени властодршци жарко желе да са овом војном алијансом имају најбоље могуће односе. И не само то, него је велики део овдашње политичке елите од 2000. године до данас, радио на томе да Србија постане чланица НАТО пакта.

Истина је да су за четрнаест година владавине, сви они били заслепљени пљачком и издајом земље, те их одбрана државе није ни занимала. Док је још имало шта да се опљачка из војних ресурса, политичка мафија се занимала за војску. Након потпуне демонтаже војних ресурса, она је престала да буде предмет интересовања. Повремене представе за народ (попут „естрадне“ војне параде), само су тужна подсећања да је Србија некада имала и војску.

А, да се Србија прерано и под страним притиском одрекла своје сталне, непрофесионалне војске, говори и податак да се у Европи једино Белгија и Велика Британија ослањају искључиво на професионалну војску. Са друге стране, политички врх у Србији се још хвали тиме да је „увео професионализацију“, мада је познато да то ни најбогатије земље не сматрају начином да своју одбрану учине јачом.

Велике државе попут Немачке, Француске и Италије, осим професионалне војске, и даље имају систем регрутације, односно редовно служење војног рока. Невероватно звучи податак да се Стратегија одбране Републике Србије базира на стварању ратне армије, јер ње нема. У Стратегији пише да су „основни ресурси одбране земље људски и материјални фактор и да људске ресурсе чини демографски потенцијал Србије који је способан и обучен за укључивање у систем одбране“.

Где је тај демографски потенцијал? Како је могуће обезбедити људске ресурсе неопходне за одбрану, искључивим ослањањем на професионалну војску?

У Закону о Војсци Србије пише да резервни састав чине „официри, резервни подофицири и војници у резерви“. О којим се то војницима у резерви ради ако је служење војног рока одавно укинуто?

Војнике у резерви ће, значи, мада се то у Закону о Војсци Србије не наводи, моћи углавном да чине бивши професионални војници, с обзиром да за војску дорасло психички и физички војно способно становништво, коме није пружена прилика за војну обуку, неће моћи да се укључи у састав оперативних јединица.

Званично, систем одбране Републике Србије има на располагању око 36.000 људи који могу да узму оружје. Незванично, то је скоро упола мање. Јер, број професионалних војника, износи око 11.000 људи. Остатак отпада на војне службенике и намештенике, официре, подофицире и, наводно, „активну резерву“ од 2.000 припадника. Оперативни састав је сврстан у четири пешадијске, једну артиљеријску и једну специјалну бригаду.

То је људство на које би Србија требала да рачуна у случају евентуалне агресије. Истина, агресија над њом се данас врши другим методама, па је војник у униформи само статистички податак.

Шеик Хамад Бин Јабер Ал Тани

Копљем у трње

У Закону о стратегији одбране и Доктрини одбране Републике Србије, наводи да су Србија, земље у њеном окружењу и друге европске земље, суочене са озбиљним проблемима поводом давања легитимитета државним творевинама на територијама суверених држава.

Србији отворене прете, али то њени властодршци не желе да чују. Никада до данас нису престала насиља над територијалним интегритетом Србије. Један од најновијих проблема са којима се Србија суочава је отворено насиље на југу Србије, где су се албански сепаратисти толико осилиле да мимо закона, без икаквих проблема и реаговања државе Србије, јавно истичу заставе државе Албаније, дивљају, успостављају своје законе, не плаћају никакве дажбине држави и бојкотују обележја и симболе Републике Србије. Уместо војске, Влада Србије тамо шаље Жандармерију. То је манифестација неодлучности, немоћи и поданичко-плаћеничког духа који „краси“ српску политичку мафију.

Слабу страну одбрамбеног система Србије потврђује и податак о непокривености великог дела територије војним јединицама, што је, објективно, условљено претходно наведеним бројним стањем професионалне војске. Очигледно је, имајући у виду локације бригадних делова, да постоји велики број празних простора чије запоседање од евентуалног агресора, са било које стране долазио, неће представљати готово никакав проблем. Примера ради наведимо чињеницу да од бугарско-српске границе код Димитровграда, до Ниша, нема ниједног јединог војника.

У дужини од 100 километара од границе са Бугарском, Србија нема ниједног војника. То се никада у историји ове државе и овога народа није десило. Иста ситуација је на границама са Мађарском (од Суботице до Новог Сада), са Румунијом (од Вршца и Беле Цркве до Панчева), Хрватском (од Батровца до Београда)…Србија нема ниједног војника ни од такозване административне границе са лажном албанском државом Косово, долином Ибра па све до Краљева. Четрнаест година диктата из Вашингтона, свело је Србију на малу, континенталну рупу која не влада собом, већ њоме управљају нижи службеници земаља НАТО пакта. Ако они кажу да „Србији не треба одбрана“, јер је поражена, развојничена и понижена, онда то властодршци у Београду само спроводе у дело.

Почетком ове године, такозвана албанска држава на Косову почела је са формирањем своје војске. На ово нико од српских политичара није реаговао. Сада је јасно и зашто: Војску Косова организационо-технички формира влада САД, али њу, између осталих, финансира и краљевска кућа из Емирата, све сами „велики пријатељи“ садашњег српског премијера, Александра Вучића.

За своју војску на Косову, коју су Американци пројектовали, Албанци немају пара. У помоћ је пристигла сва америчка обавештајна оператива, преко Емирата, Саудијске Арабије и Катара, својих поузданих савезника, те припреме за овај посао несметано теку. Треба, кажу, показати Србима и Русима да је Америка господар на Балкану!

Држава Катар преко фирме у власништву краљевске породице „Бин Јабер Груп“, откупљује све „вишкове“ наоружања у Србији и преко Црне Горе смешта га у складишта у Албанији. Фирма „Бин Јабер Груп“ не продаје даље ово оружје. Она га поклања. Обично разним радикалним групама и покретима, или побуњеницима у разним земљама, посебно муслиманским, али тек на сигнал ЦИА. Ових дана им се то свом снагом враћа. Њиховим оружјем и њиховим доларима, расте застрашујући исламистички мутант у Ираку, који прети да прогута пола Азије.

Војска Косова може очекивати поред стрељачког наоружања, тенкове, артиљерију, противавионску артиљерију, минобацаче и велике количине муниције које иду уз то. Ова катарска фирма је могла купити оружје и у некој другој земљи, али је оружје намерно купљено у Србији. Као прво, добар део оружја завршиће у непосредном српском окружењу: Албанско Косово и Федерацији Босне и Херцеговине.

Србија је скоро без наоружања и муниције и у случају да, на пример, треба да помогне Републици Српској, ако затреба, неће имати чиме да то учини. Процене су такве да ће Војска Косова, у кратком времену по добијању оружја, премашити Војску Србије по борбеним способностима и броју оперативних војника. Обука те и такве војске ће кратко трајати јер и старешине и део војника одлично познају борбена средства.

Србија са Вучићем и њему сличним креатурама, нема никакве могућности да се, у случају потребе, одбрани. Напротив. Ко боље познаје његов издајнички капацитет, може се само надати новим капитулацијама и срамним повлачењима са своје земље.

Од почетка ове године, у Војсци Србије (или, оном што је од ње остало), трају прегледи магацина опреме и наоружања. Добра убојна средства се проглашавају за вишак и пописују. Тачан је податак да после Драгана Шутановца и Бориса Тадића није много тога остало. Они су од продаје „вишкова“ наоружања инкасирали неколико милијарди долара. О систематском уништавању оклопних јединица и тенкова, у Железари Смедерево, све је већ речено, али нико није одговарао. Вучић је само наследио већ уходане путеве криминалне распродаје одбрамбене моћи Србије и покушава да се „уклопи“ у већ разрађени систем међународног шверца оружја.

Шеик Мухамед Бин Зајед Ал Нахјан

Продавали оружје за борбу против Руса

Шта су све српски властодршци радили, пљачкајући војне ресурсе, најбоље говори и већ заборављени податак да, док је Грузија вршила терор над руским грађанима у Јужној Осетији, Србија је тадашњем режиму Сакашвилија, без знања Русије, продавали оружје Грузији. Тим оружјем је пуцано на руске војнике.

Доласком Вучића на власт ова врста криминалне активности се вишеструко повећала. Преко добро познате фирме, државне а криминалне под називом „Југоимпорт СДПР“ и својих веза са Милом Ђукановићем, а преко њега и са Калифом Бин Зајед Ал Нахјаном и Катарском фирмом „Бин Јабер Груп“, Вучић се укључио у трговину оружјем.

У трговину смрти са земљама са којима је званична трговина оружјем забрањена. Већ успостављене канале „Југоимпорта СДПР“ са „Бин Јабер Групом“, Вучић користи да се сви „вишкови“ наоружања продају овој фирми. То му је олакшано јер је на чело ове некад угледне фирме довео своје кадрове. Катарска фирма купује све. Оружје из производње, са стокова, из резерви и оно што је проглашено за вишак. Не треба заборавити да је Катар преко ове фирме спонзорисао Сакашвилија (Грузија) у нападу на руско становништво у Јужној Осетији, на исламске фашисте у Сирији, Дагестану и Чеченији. Заједно са Саудијском Арабијом, Катар је главни финансијер Унитарне БиХ и Независног Косова. Иако се Саудијска Арабија формално дистанцирала од ових активности у току су процеси на формирању Војске Косова. Саудијска Арабија спремна је да плати и припреме за рушење Републике Српске.

Више од 200 тенкова, приближно толико транспортера, неколико стотина артљеријског оруђа, пар стотина „ПРАГА“, до 2.000 минобацача, већа количина свих врста стрељачког оружја и неколико хиљада тона муниције, завршила је преко Луке Бар и ускладиштена у Албанији. Одатле, ако затреба, може да се пребаци српским непријатељима на Косову и у граничном појасу око Бујановца и Прешева. Тако „транспортованим“ српским оружјем „понуђени су“ Дагестан, Грузија и фашистички режим у Украјини.

Вучићев „пројекат“, „Београд на води“, повезан је са овим криминалним извозом наоружања. Наиме, од средстава која се извозе ове године, милијарда долара се убацује у припремне радове на уређење земљишта. Уз милијарду долара вредности самог земљишта, Вучићева група ће бити сувласник „Београда на води“ у проценту од 51%. Држава Катар са фирмом „Бин Јабер груп“ (у власништву краљевске породице) спонзорише светски тероризам и истовремено пројекат „Београд на води“. То је цена за независно Косово, а у догледно, време, уколико се Србија војно не уздигне уз помоћ Русије, на ред долази и укидање Републике Српске које Вучић (или неко после њега) мора да изврши и призна.

„Београд на води“ је Вучићу обећан као „компензација“ за отето Косово. Тачније, то ће бити, ако икада буде, циничан споменик независном Косову у Београду. У свим овим пословима учествовали су Стеван Никчевић, Борис Тадић, Горан Веселиновић, Синиша Мали, Никола Петровић…Наравно, водећи међу њима данас је Александар Вучић. Да је њихова лоповска страст јача и од служења глобалном поробљивачу, говори и податак да ни САД ни земље Европске уније нису сагласне са овим „пројектом“. Пре свега, због реалне опасности од ширења исламистичког капитала.

Владимир Путин нам купио акумулаторе да би МИГови полетели

„Спољни“ напад са Косова

Док Србија нема чиме да се брани, албанска држава на Косову се наоружава. Косовска влада је одлуком о прерастању Косовских снага безбедности у Оружане снаге одредила 65 милиона евра годишње за развој ове формације. Толико им Американци дају у новцу и опреми. Оног дана кад се та војска појави са идејом да „заштити“ Албанце на југу Србије (а тај дан није далеко!), Србија неће имати начина да заштити своју територију. Гледајући међународне (не)прилике, и чињеницу да губитничкој Америци треба било какав војни „поен“ којим би изашла пред своју јавност, не треба сумњати да ће се то и десити.

Уставно дефинисана као оружана сила Републике Србије, Војска Србије има задатак да брани земљу од оружаног угрожавању споља. Последице криминалне политике вођене на Косову последњих година, довеле су до тога да би евентуални напад са Косова био напад „споља“.

Прерано и неорганизовано прекидање традиције цивилног служења војног рока, потпуно је срозало углед Војске Србије, а младе нараштаје, спремне за служење војске, оставило без неопходних знања о одбрани. Заговарањем професионализације националне војске и недопустивим смањењем њеног оперативног дела, дотучено је оно што је преостало од српског војничког духа.

Хвалисања појединих министара одбране и других челника из редова ДОС-а, односно Демократске странке, да смо најјача војна сила у региону, више су него смешна. Јер, да зло буде веће, и тек формирани такозвани Заштитни корпус фантомске државе Косово на најбољем је путу био да се на лествици борбено способних, веома брзо нађе испред Србије. Таквом стању у вези са развојем и стварним стањем у области одбране, добрим је делом допринела државна политика вођена после петооктобарских збивања, све до 2012. године.

Таква политика је, иначе, вођена под великим утицајем и притисцима САД и Европске уније, о чему сведочи и чињеница да су на челу Министарства одбране постављани људи без икаквих квалификација да воде тај ресор. Захваљујући томе, војска која се готово три месеца успешно супротстављала злочиначкој НАТО агресији, сведена је на организацију цивилног типа, а понајмање на оружану силу способну да успешно учествује у одбрани земље. За време министровања тих људи уништени су бројни арсенали наоружања, без обнављања савременим борбеним системима.

Такође, не треба ни то заборавити, из Војске Србије су уклоњени скоро сви кадрови који су се борили против ОВК и НАТО пакта. Та војска је, стога, у сваком погледу била инфериорнија у односу на некадашњу Војску Савезне Републике Југославије, која је била у стању да, колико толико, парира одговарајућим снагама земаља у окружењу.

Стрела-2М

Противваздушна одбрана више не постоји

У време док су на челу Министарства одбране Србије и Црне Горе, односно Србије, били Борис Тадић, Првослав Давинић и Драган Шутановац, расходована су, уништена и у старо гвожђе отишла бројна – још увек исправна и употребљива борбена средства и војна опрема. Десетковане су оклопно-механизоване јединице, артиљеријске, инжењеријске, противваздушне и друге јединице.

Војска се, поред осталог, лишила великог броја тенкова Т-55 који су, као старо гвожђе, завршили на отпадима, баш као и велики број артиљеријских оруђа класичног типа, мада би, да то није учињено, и данас могла бити у борбеној употреби. Да за такво штеточинство није било ниједног јединог разлога, потврђује чињеница да се наведени типови тенкова и данас налазе у наоружању многих земаља, чак и у Војсци Руске Федерације, која иначе поседује и најсавременије тенкове данашњице.

Прича за себе је и уништење до последњег Лаког преносног система противваздушне одбране Стрела – 2М. Овај ракетни систем намењен борби против нисколетећих авиона и хеликоптера налазио се, а налази се и данас, у наоружању више од 60 армија у свету. Лиценцно је произвођен у бившој СФРЈ, а посебно је познат по учинку у Вијетнаму где је, током рата, помоћу Стреле – 2М оборено преко 70 америчких летилица. Војска Савезне Републике Југославије и њене наследнице, Војска Србије и Црне Горе, односно Војска Србије, у саставу својих јединица имале су нешто више од 1.000 ових система.

Кад се у војним круговима сазнало да су све Стреле, до последње, уништене на војном полигону у Никинцима (за време док је министар одбране био Борис Тадић) било је јасно да је подаништво према Америци и НАТО пакту достигло свој врхунац.

Наиме, Сједињене Америчке Државе у току припрема напада на Ирак, поучене искуством рата у Вијетнаму, а у страху да Срби расположиве Стреле не испоруче Садаму Хусеину, убедили су војни врх Србије да се на описан начин лиши поседовања оружја за борбу против нисколетећих авиона и хеликоптера. Противваздушна одбрана Србије је тиме била обезглављена.

О снази, тачније недостацима мирнодопског састава Војске Србије из тог периода, доста говори њено бројно стање које је једва достизало величину једне ојачане пешадијске дивизије. Јер, петнаестак хиљада припадника професионалне војске, убрајајући ту и добар део старешинског кадра и цивилних лица на служби у војсци, осим евентуалних парадних и церемонијалних активности, никако се нису могле уклапати у оружане снаге које се могу назвати перспективним.

Посебно што таква организација војске не обећава готово ништа када се ради о евентуалној потреби да Србија, затреба ли, формира ратну армију. У случају непосредне ратне опасности и ратног стања, наиме, све армије света се ослањају на резервни састав.

По свему судећи, Србија неће имати резервни састав за дуго времена, јер се у резерву не могу позивати људи који нису прошли кроз одређен степен војностручне обуке или редовног служења војног рока. Ослањање искључиво на професионалну војску не дозвољавају себи чак и много развијеније земље од Србије.

извор: Таблоид

facebookreporter.org/2015/05/11/%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BE%D1%80-%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%B8-%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B8%D1%99%D0%B5/

Прочитај без интернета:
10 гласовa