СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ

Да ли терористички напад у Манчестеру има неке везе са намераваном променом досадашње позиције НАТО?

Још један терористички напад и још једном већ виђена формула медијске презентације од Париза, Берлина, Нице до Манчестера. Наједном се о нападачу све зна и све се знало, сваки детаљ, и поново је то исламски екстремизам оличен у такозваној Исламској држави (ISIS) или како тај покрет погрдно зову Арапи Даеш. И опет је нападач погинуо. И сваку пут се буде исте сумње: ко заиста стоји иза терористичких напада и шта је њихов циљ. Уместо одговора, јавности се нуде претње, страх и емоције због погинулих.

Све се уклапа у одавно направљен модел да Даеш терорише западне земље зато што је против „западних вредности“ и зато се на Западу мора очувати „јединство“ како би се одбраниле те „вредности“. И зато је овај пут изабран Манчестер. То је веома толерантан град са опуштеном атмосфером, истински мултиетнички и весео. Све оно што се данас представља као „западни модел вредности“. А о људским жртвама те „вредности“ одавно не воде рачуна нити је кога брига. Наравно – да се још једном јасно разумемо – у Манчестеру се десио терористички напад, то уопште није питање, али је у истој мери важно колико и животи настрадалих ко заиста стоји иза тог терористичког напада и шта је његов циљ. У правној пракси постоји и институт „доказа у околностима“, па је у случају Манчестера веома занимљиво подсећање на околности.

У првим вестима после напада на концерту у манчестерској Арени чуло се да су се десиле две експлозије, и да је једна била експлозија звучника. До јутра те вести су нестале и медији су објавили да је реч о бомбашу самоубици. Медији су навели да су те информације дошле од америчких служби безбедности, које, заједно са британским, воде истрагу. Многи у Британији су се онда питали шта Американци имају с тим и откуд они овде, и то у Манчестеру. Објављено је – такође на основу америчких извора – да је нападач користио импровизовану бомбу са ексерима, коју је донео у ранцу на леђима. Убрзо је та тврдња потиснута у медијима јер се поставило питање како је могуће да једна бомба са ексерима која стане у ранац може да убије 22 људи и рани њих 119. Затим је поново из америчких извора објављен видео-снимак сигурносних камера из трамваја за који се тврди да показује како је бомбаш дошао до Арене. Саопштено је да је бомбаш од раније познат службама безбедности и да је везан за ISIS. Објављено је из истих извора да је на мрежи Твитер са налога за који се наводно зна да је близак ISIS четири сата пре напада предвиђен тај напад. Па су амерички медији потом објавили и његово име – Салман Абеди – и да је реч о Либијцу рођеном у Британији пре 22 године. Његови су родитељи старе избеглице из Либије. У Британији све то тада није било објављивано.

ЈАВНЕ ОПТУЖБЕ АМЕРИКЕ

Одмах је реаговала британска министарка унутрашњих послова Амбер Руд (на слици испод) и јавно протестовала и оптужила Америку да открива осетљиве информације и тако омета истрагу. Јер на тај начин је нападачева мрежа била на време алармирана куда иде истрага и добила је довољно времена за акцију. У основи циљ оних који су дали информације би могао бити управо заштита те мреже. Јер, показало се да нападач није усамљени лудак него део шире мреже. Министарка Руд је рекла да то „не би требало да се деси поново“ јер је то злоупотреба дугогодишње праксе размене информације са Американцима. Интензитет беса министарке Руд буди и сумње да би у овом случају могло -бити још нечег већег од цурења информација. Одговор Американца је био преко Француске, која је потом саопштила да је нападач Салман Абеди био и у Сирији а и у Немачкој. Американци, међутим, нису „послушали“ и наредног дана су дали мноштво фотографија и информација својим медијима. Онда је реаговала и британска премијерка Тереза Меј, која је обећала да ће о том проблему разговарати са америчким председником Доналдом Трампом. У основи избио је озбиљан неспоразум који буди сумње у улогу Америке. Британска полиција је престала да размењује информације са Американцима поводом терористичког напада у Манчестеру.

amberrud

Британска полиција је саопштила да постоји довољно доказа да је експлозивна направа коју је носио Салман Абеди много софистикованија од бомбе са ексерима „кућне израде“. Пронађени су наиме детонатор који се активира са даљине као и остаци батерије јачине 12 волти. По свему судећи, експлозив је активиран са даљине па вероватно зато ISIS у свом саопштењу Селмана и не третира као самоубицу. Али истовремено америчке службе безбедности преко Њујорк тајмса пласирају причу и фотографије као „доказе“ да је детонатор, који је био повезан жицом са експлозивом, нападач држао у левој руци. Није јасно како је то могуће утврдити ако је тако моћна била та бомба. Таква методологија контрадикторних информација и стварања забуне у јавности се по правилу користи када се жели заметнути траг и да се скрене истрага на потпуно друге правце. Намеће се питање да ли су Британци на трагу нечег што Американци желе да спрече јер крајње је неуобичајена толика уплетеност америчких служби безбедности у један догађај као што је напад у Манчестеру.

ТЕРОРИЗАМ И ПОЛИТИКА

Британска влада је у почетку реаговала опрезно и уздржано, а онда је после 24 сата, очигледно под притиском са стране, подигла степен антитерористичке заштите на највиши ниво, што значи и ангажовање британске војске у градовима на заштити кључних објеката и саобраћајница. То је неопходно јер британска полиција није наоружана, изузев интревентних јединица које нису довољне за оваква искуства. Према тој процедури, предвиђено је ангажовање око 5.000 војника, што такође није много за 62 милиона становника Велике Британије. Ангажовано је, међутим, нешто око 3.000 војника од којих су многи у цивилној одећи. И, као и увек, међу Британцима се оживљава питање како је могуће да се дешавају терористички напади у земљи са тако високом безбедносном културом и заштитом. Британске службе безбедности на територији Краљевства активно прате око 3.000 особа за које се сумња да су повезане са тероризмом и практично знају све шта раде и смерају. Али, као прво, не постоји апсолутна безбедност, то је једноставно немогуће.

Друго, не постоји терористичка организација, барем није постојала у досадашњој историји, иза које не стоји нека државна инфраструктура, само државе имају такве капацитете који могу да обезбеде логистику тероризму. То се зове синтетички тероризам. Ту се долази и до једног савременог проблема у систему безбедности пре свега Америке и Велике Британије. У тим земљама под изговором неолибералног модела „мале владе“ велики део система безбедности је приватизован, поверен је за махом државне паре разним приватним компанијама.

У тако разуђеном систему врло је тешко не само обезбедити синхронизован рад система безбедности него и успоставити контролу јер приватне компаније одговарају својим власницима, а не држави и грађанима. Ту цветају политичка корупција и злоуптреба. Те компаније су постале веома моћне, а управо их је генерисање страха од тероризма учинило моћним. На та кључна питања још нема ни реакције ни одговора.

mancesterterorizam02

Два дана после терористичког напада у Манчестеру НАТО је донео одлуку да се и он као савез укључи у борбу против ISIS и тероризма. Идеју је предводила управо Велика Британија, а под изговором да Лондон жели да НАТО покаже солидарност са Британијом. До сада је НАТО као савез одбијао да буде увучен у те операције. Другим речима, да ли терористички напад у Манчестеру има неке везе са намераваном променом досадашње позиције НАТО?

Тероризам је дакле увек политика, а цену својим животима плаћају они који гласају за политичаре који проводе у овом случају политику тероризма.

www.standard.rs/svet/37845-тероризам-у-манчестеру-или-чудно-понашање-американаца

2 гласa