Чули сте за пакао Кошара, највећу битку током бомбардовања Србије 1999. Али, ову причу нисте чули. Нећете је прочитати на неком другом месту на интернету, јер… на интернету нема баш свега. Зато се и налази пред вама. Да не заборавимо. И нешто научимо.

Не, није то прича о величању српства, јер је њен јунак Тибор Церна, већ о љубави према земљи. А прича иде овако.

Више хиљада непријатељских војника, за које су у нашој војсци утврдили да су припадали тзв. Ослободилачкој војсци Косова, али уз подршку специјалних снага НАТО алијансе, налазе се са једне стране ове приче. Они су, уз подршку артиљерије албанске војске, почели 9. априла 1999. напад на реон граничне карауле Кошаре, не би ли пробојем отворили пут за копнену инвазију. Такав продор у срце наше јужне покрајине имао би страшне последице по српску војску јер би се непријатељ као клин забио у средину територије, а несметаним довођењем појачања могао да делује даље како му воља. Кошаре, зато, нису смеле да падну.

Тачније, сама зграда, та караула, није толико кључна, јер је на обронку стрмих планина, с тим што је албанска територија од врха планинског венца па на другу страну, али је позиција важна за ову причу. Јер, наша војска, у овом случају нападнута, била је у изузетно тешком положају, пошто је непријатељ по преласку саме граничне линије нападао низбрдо. А то је за армије вековима значило – лакши посао.
Други проблем је био у чињеници да се због велике граничне линије коју је требало чувати, а ограниченог броја расположивих војника (јер се у позадини ратовало са терористичким групама), мало граничара нашло у поменутом реону поменутог 9. априла 1999. Тачније, наспрам првог ешалона (први ред освајача) од око 2.000 нападача, који је у јуриш кренуо тек после језиве, вишесатне артиљеријске „припреме“ у виду стотина граната, наспрам њих је стајало тек око 130 људи. Не питајте како, издржали су тог деветог априла. И десетог.

Полако су потом почеле да стижу мање јединице које би подржале надљудске напоре у надљудским, снежно-планинским условима. Гинуло се сваког дана, чешће без хране и довољно муниције него што је то иоле потребно, у снегу понекад до грла, са хиљадама граната које су падале и хиљадама оних који су нападали. Али, копнена инвазија није била допуштана.

Тамо, у паклу Кошара, где је по 12 војника бранило одсеке на које је јуришало по 300 непријатеља, командир једног одељења био је Тибор Церна. Рођен у Београду 8. новембра 1978, он је у јуну (већ крваве) 1998. године добровољно тражио да дође у војску, па када је дошао, онда је тражио да иде у Пећ, а одатле је био упућен – на Кошаре. Наспрам њега и његових другова било је толико артиљерије и толико непријатеља да је смрт била готово извесна, само је било питање „сада или мало касније“. Нарочито је, од 9. до 27. априла, један снајпериста из Легије странаца био кобан по наше војнике. Свакодневно им је наносио мање или језиве губитке, а никако није успевано да буде лоциран јер би користио само по један метак пре дуге паузе и пуцња са друге локације.

Толико је било страшно издржавати јурише непријатеља и свакодневна бомбардовања из авиона, те свакодневно разорно коришћење артиљерије са оне стране границе, да је само још фалио тај снајпериста – да тамани кога жели и када пожели. Српски војници, у заклонима, мањим бункерима и рововима, због њега нису могли ни да врше физиолошке потребе како се то иначе чини, него све у неке посуде, па када ноћ падне, кришом се празни ту негде, у близини.

Тог 27. априла, после дејства снајперисте Тибор Церна се опростио од затечених другова, па устао и викнуо:

„Усташо! ‘Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам!“

Обарач је повучен. Метак из снајперске пушке је погодио Тибора право у грудни кош. Али, Тибор није пао.
Да би створио могућност да непријатељ дејствује још једном, како би га наши снајперисти открили и коначно елиминисали, Тибор Церна је остао да стоји.

Рањен, смртно рањен, окренуо се ка својим друговима у рову, који су га све време одвраћали од те намере, и рекао:

„За ову земљу вреди погинути“.

Тада је уследио и други хитац. Метак је погодио Тибора Церну у врат, убивши га на месту.
Тренутак касније, српски снајперисти елиминисали су непријатељског.

(До краја НАТО бомбардовања, у паклу Кошара у коме је животе дало 108 војника који су спречавали копнену инвазију, непријатељ није остварио свој циљ. Тибор Церна је један од оних који су дали живот да се то спречи. Нисте никада раније чули за њега, Бог душу да му прости, али то не значи – да треба да буде заборављен. Ова прича – баш томе служи.)

15 гласовa