Откривамо детаље о ратовању и командовању Јосипа Броза: Од Владе Шегрта маршал добио погрешно обавештење да их гони чак 20.000 четника. После пробоја на Сутјесци тражио да се Коча Поповић стреља

АКО је тачно да нема човека који живи а не греши, а у то нас уверава комплетна историја наше цивилизације, онда је разумљиво што је у хришћанској религији један од кључних постулата да је повратак Богу, после греха, света тајна покајања и исповести. Значи, после исповеди и добијања опроштаја, верник се ослобађа греха. Опроштај, ипак, није без казне. Исповедник препоручује вернику казну чија тежина варира у зависности од тежине самога греха. То могу бити пост, молитва, тражење опроштаја од особе којој је учињено нажао, а једна од најстрожих казни јесте забрана причешћа на неко време, јер верник тако не може да олакша душу, већ је принуђен да живи са теретом греха који га изједа.

Насупрот хришћанству, у комунистичкој идеологији, која је у прошлом веку доминирала у добром делу света, грех и грешка су се памтили. У партијској карактеристици, биографији илити досијеу, бележен је сваки преступ, свака грешка, такорећи до саме сахране, када се подсећало на покојникове грехе које је чинио у свом партијском раду. Казне су биле ригорозне – од изопштења из јавног живота, преко казамата, рецимо у Сибиру или на Голом отоку, до лишавања живота.

И као што свако правило има своје изузетке, тако и овај тврди комунистички „чистунизам“ није примењиван доследно. Увек је било појединаца који су били изузети, у чије делање, одлуке, мишљења, без обзира на последице, нико није хтео или није смео да сумња, а камоли да их прогласи грехом. Готово сви лидери комунистичких партија би могли да се уброје међу њих. Неоспорно је да су предњачили Стаљин, Мао Цедунг и, свакако, Јосип Броз. За нас је најзанимљивији овај последњи, који ће обележити нашу стварност доброг дела двадесетог века, али на жалост, и нашу будућност.

БРОЗ је припадао оним људима који су желели да историја личи на њих или, бар, да личи на њихове снове. И како то обично бива, пошто је за живота био безгрешан, о његовим гресима, заблудама, апсолутизму се говори после његове смрти. Мада, ваљало би рећи, он, по свему судећи, смрт није признавао. Никада није рекао: „Кад умрем…“ Говорио је: „Кад будем морао да одем.“ Владао је са начелом: „После мене – ја!“

У сведочењима која су остала и преживела „вунена времена“ данас је донекле могуће реконструисати многе његове, а самим тим и наше заблуде, уз које су расле и стасавале генерације и генерације широм Југославије.

Из записа Милована Ђиласа, из разговора историчара Венцеслава Глишића са Александром Ранковићем, из широког опуса Пере Симића, књиге Славке Ранковић, склапа се један чудан мозаик.

Изгледа да је све почело у јесен 1942, на једној од херцеговачких планина, на састанку коме су присуствовали Тито, Ранковић, Кардељ и Ђилас.

Ђилас је био недвосмислен: „Ми недовољно популаришемо Тита. Морамо да имамо вођу, човека за кога се везују масе. Војсковођу. Секретара Партије. Онако како Руси имају Стаљина.“ Отад је почео да се ствара Титов култ. Јосип Броз је дефинитивно постао Тито.

ОНДА је кренуло редом… Рато Дугоњић, секретар ЦК Скоја, предложио је да се дан његовог рођења слави као Дан младости и да му омладина Југославије носи штафету са честиткама и поздравима… Па један Орден народног хероја, па други… Испевано је на стотине песама у његову славу…

Чак из Москве, у предвечерје сукоба, стижу упозорења да се преувеличава улога личности у историји. „Свуда се изјављује да је „маршал Тито изградио ново друштво у Југославији“, да „Југославија припада Титу“, да је „Титова Југославија“.

А Тито је знао да каже: „Ма, дајте! Често ток хисторије овиси о једном једином човјеку!“ Ако, наравно, тај човек „изражава тежње народа“, као што је он био убеђен да их изражава.

А његова слава започела је у Ужицу 1941. лошом одлуком. Сведочи Александар Ранковић: „Одбрана Кадињаче је Титова погрешна одлука. Без икаквих обавештења и правих разлога, осим да се пред Хадсоном, енглеским официром, истакне као војсковођа, послао је батаљон са Јерковићем да сви изгину. Учинио је то онда када је судбина Ужица била одлучена. Немачка офанзива није могла да се заустави. Евакуација је већ почела. Ја сам послао Моравички батаљон са Софијанићем на чуке око Ужица да штите извлачење из града. Одбрана Кадињаче је била бесмислена.

Али, Кадињача је добила своју поему и постала партизански мит.

ДРУГА велика Титова обмана, такође по сведочењу Александра Ранковића, на којој је темељио своју командантску величину, била је „варка“ са рушењем моста на Неретви 1943. године. „Тај мост није срушен да би се заварали Немци, усташе и четници и сакрио правац повлачења партизанске главнине. Он је срушен због Титове панике и погрешног обавештења Владе Шегрта да нас гони 20.000 четника. Кад је добио то обавештење, Тито је наредио да се мост дигне у ваздух. Одмах се показало да је то крупна грешка. Преко тог срушеног моста једва је прешла главнина наше војске…“

После рата, то рушење приписано је „Титовој тактичкој генијалности“. Тако је Тито 1973. у јубиларном говору на обали Неретве, рекао како је рушењем моста подвалио Немцима и четницима. Генијални вођа изгледа је био и генијална варалица.

Ђилас, Тито и Ранковић

ПОСЛЕ Неретве наступа Сутјеска, главна позорница југословенске ратне драме, годинама, чак деценијама вукла се иза ратне славе Коче Поповића. Тихе, мучне, неслужбене, ненаписане, али и недемантоване оптужбе да је командант славне Прве пролетерске у најкритичнијем тренутку за Врховни штаб и Тита побегао са бојишта. Шта је, заправо, истина? Да ли је Коча побегао, да ли се одлучио на пробој да спасава себе, намерно остављајући све остале у обручу надмоћног непријатеља? Или је његов маневар спасао Тита и цео Врховни штаб.

На сва ова питања одговориће Коча Поповић новинару „Политике“ Александру Ненадовићу: „Слушао сам више пута моје ратне другове, саборце са Сутјеске, који су били у прилици да из непосредне близине посматрају стање око врховног команданта. Њихово је мишљење да је тада било и несналажења, збуњености у часу кад се није смело оклевати. Титу је, разуме се, било најтеже. Све је зависило од њега а он се, уз све друге невоље, суочавао и са суровом дилемом – како спасавати рањенике.“

КОЧА се без колебања одлучио за пробој. Није имао другог избора. Кренуо је и успео је, уверен да отвара пут за излазак и других јединица из непријатељског обруча.

„Ако сам за одлуку о пробоју Прве пролетерске дивизије одговоран, или заслужан, углавном ја, за њено спровођење, хоћу рећи за успех те операције, одлучујућа је била способност и храброст Данила Лекића. Ко зна како бисмо прошли да није било његове смелости и упорности“ – рекао је Коча.

Ко је био већи командант – Тито и Коча

Успео је да Пеку (Дапчевићу) пошаље по куриру поруку: „Ја крећем напред, пођите за мном. Знам, а то пише и на документима, да је Пеко био сагласан. Говорио је Титу: „Коча је у праву, треба ићи за њим.“

„Непосредно пред рањавање Тита, ја му шаљем поруку у којој кажем отприлике ово: немој ићи стазом којом сам ја прошао, јер је изложена непријатељској ватри; крени лево, кроз шуму, туда је безбедније иако је спорије…“ – сећао се ратних дана Коча Поповић.

И Тито је био одлучио да Кочу смени. У штаб Прве пролетерске, негде испред Зворника, стигла је депеша у којој је било изричито речено да Коча одмах преда команду свом заменику и дође у Врховни штаб. Својим пратиоцима је узгред рекао да Поповића треба стрељати.

КАДА се Коча појавио у Врховном штабу, Титови пратиоци су били неми. Сви су са дозом страха и неизвесности ишчекивали њихов сусрет. Тито је без речи устао са стола за којим је седео и пришао свом команданту и изљубио га.

По Кочиним тврдњама али и сведочењима многих из окружења Врховног штаба, Тито никад о томе више није реч проговорио. Као да се није ни десило.

www.novosti.rs/

4 гласa