• Московска Парада 9. маја била је велика светска литија Једне, Свете, Саборне и Господње Апостолске Цркве. У Москви и у свим хришћанским храмовима света
  • Током читаве историје – Запад је увек (чак и у Другом светскоим рату, посебно 1944, у време ослобађања Србије и Београда од Немаца) усмерен против „Истока” и српског ослонца на Русију!
  • Мутљаг појмова о држави и о нацији, а посебно о револуцији као „одумирању државе” добро је дошао разорно-југословенском (авнојском, антируском и антисрпском, хладноратовском) Титовом „Хладном комунизму”, његовој NATO-комунистичкој националној политици и припреми за разарање Југославије
  • А Тито није био ни Југословен (про-Србин), ни антифашист, него баш Хрват, те зато ни устанак није подигао у НДХ, него (по идеологији енглеског „Источног питања” – источних граница западне империје на Балкану) у окупираној Србији – против „фашисте” Недића!
  • Генерал Недић – велики противник Симовићевог (енглеског) 27-мартовског државног удара 1941. године. Генерал Недићев антифашизам (у окупираној Европи) једини је реални, истински, патриотски и антизападни антифашизам, против НДХ и „Велике Албаније” на Косову, као и против бугарског продора на простор источне Србије, насупрот Титовом лажном антифашизму, а заправо револуцији против окупиране „Недићеве Србије”
  • Стаљину је постало јасно да фашизму, нацистима – усташама, бандеровцима, крсташима, Хитлеру, техничкој сили, нису спремни да се одупру ни комунисти, ни „партија”, ни Тито, као што ни данас нису западњачке партије – ни у Србији – спремне да се одупру империји, NATO-пакту

Пише: Жарко ВИДОВИЋ

    ИСТОК је данас -историјским осећањем гледан – Србија, Балкан и Русија, а ЗАПАД – сви ратови Двадесетог и овог „нашег” века.

    Све ратове (оружане сукобе) – па и овај други Хладни („не-оружани”) рат у Двадесетом (и овом садашњем, Двадесет првом) веку) – повео Запад, светско-историјски чувена Европа: рат за надмоћ (да ли баш културну?) или за одбрану или победу нечег што само ратом – и техничком (у Хладном рату бар: медијском, ”демократском”) надмоћи – може да победи?

    Дакле, Евро-Америка, Евро-Запад не допушта чак ни то да се -учешћем на московској Паради, 9. маја – бар постави или одговори на питање: да ли Евро-Запад – кроз читаву европску „историју демократије и хришћанства” (крсташког!) – ратује против Евро-Истока (медитеранског!), и то за надмоћ, баш „културну, демократску или хришћанску”?

    Култура је, у суштини, историјска свест (људског бића о свом положају у надвремену, у духу), тј. свест (живо присуство) верског, уметничког, моралног осећања, у којем је историја схватива само као надвреме смисла (осећање смисла), „вечност” људског бића као личности! Да ли је онда култура (достојанство и самосвест личности, празничног догађања у, иначе, свакодневном бићу индивидуе) могућа као идеолошка (тј. политички контролисана) моћна техника медија у цивилизацији, тј. у Свету технике Запада (NATO-Запада)? Или је култура могућа тек као национална: у нацији као херојској снази личности, смисла и осећања? У нацији која се – у Русији, после терора Револуције, појавила већ од новембра 1941, као васкрсла и једина спасоносна сила отечественог рата: као сила културна, историјска, руска! А не класна, партијско-идеолошка!

    Појавила се да слави и брани руско отачаство, историју и Православље! Са „новом” (а старом!) химном, која више није „Интернационала“!

    Појавила се, чак и уз – неизбежни – пристанак Стаљина, коме је – после катастрофалних пораза и повлачења Црвене Армије из (западне, покатоличене) Украјине – било јасно да Русију (и њега, маршала Стаљина) не може одбранити Црвена Армија, него само „православнаја” (као Кутузовљева, против Наполеона!).

    Нови команданти, неки чак и ослобођени из сибирских логора, постају маршали (Стаљинов чин, а он ће – јер ником од православних није до политичких спорова у току рата – бити именован као „генералисимус”!). На то и старе козачке и царске песме освајају не само „Црвену Армију”, него и српске герилце (четничке и партизанске, једнако русофилске у Босни, на територији НДХ, југословенске ” Украјине”!), тако да Срби чак и у Тита верују као у „руског генерала”, не верујући ни данас да је – већ од сенатског укидања Конкордата 1937. -Тито био енглески агент, задужен да у„Источном питању” граница западне империје на Балкану, уништи руску стратешку позицију на Балкану, а посебно моћ Срба, руских савезника на Балкану!

    Две формације на тлу Југославије – и НДХ и Косово – су и „четници”, и партизани, па чак и Збораши-љотићевци називали творевинама фашистичким, јер су их (сем – непознатог им и тајанственог Тита) сматрали, појавом, територијом и делом недељиве јединствене Југославије, па су (па смо) избегавали да те творевине називају (називамо) „Хрватска” и „Косово” – а да при томе ни појма немамо шта је то фашизам или антифашизам, термини на којима је – из својих разлога – инсистирао Тито, да не би помињао „Источно питање” и Запад, нације (Хрвате и Албанце), као ратне непријатеље, а Србе као ратне савезнике Запада!

    Према томе су свим трима групама „чувара и заштитника Срба, Јевреја и Цигана” били страни сви термини који би национално делили Југославију, па је тако и Тито (за све једнако!) глумио јединог „антифашистичког” Југословена, чувара револуционарне идеје АВНОЈ-а, да би том „европском” идејом сузбијао русофилију, тако да је чак ангажовао и композиторе (као Херцигоњу и сл.), како би русофилију и руске песме заменио „авнојским”.

    А Тито није био ни Југословен (про-Србин), ни антифашист, него баш Хрват, те зато ни устанак није подигао у НДХ, него (по идеологији енглеског „Источног питања” – источних граница западне империје на Балкану) у окупираној Србији – против „фашисте” Недића!

    Зашто? Генерал Недић – велики противник Симовићевог (енглеског) 27-мартовског државног удара 1941, стварног изазова Хитлеру за удар на Србију и Краљевину Југославију 6. априла 1941, сву територију окупиране Србије организовао је као склониште за пријем стотина хиљада Срба који ће бити жртве геноцида, или прогнани или избегли са територије НДХ и Косова! У томе погледу је генерал Недићев антифашизам (у окупираној Европи) једини реални, истински, патриотски и антизападни антифашизам, против НДХ и „Велике Албаније” на Косову, као и против бугарског продора на простор источне Србије, насупрот Титовом лажном антифашизму, а заправо револуцији против окупиране „Недићеве Србије”.

    Ту револуцију ће Тито наставити и после рата, да, уз помоћ Запада, спречи повратак Срба у крајеве из којих су, у време рата, са територије НДХ и са Космета, ти „русофили” били прогнани у Србију!

    Отпор окупаторима био је, с разлогом, назван антифашистичким у Француској, Данској, Норвешкој, јер тамо је сукоб заиста био само политички, а не као на тлу Југославије. Титов „антифашизам” је заправо био наставак рата Запада (и Тита) против Истока, без отпора геноцидној НДХ и етничком чишћењу Срба са територија Космета и бугарске окупације!

    А парада 9. маја нас упућује на националну, историјску моралну свест – на свест о агресији Запада на „Исток” (свеједно да ли из времена Светог Александра Невског, Мињина и Пожарског, Наполеона, Кримског рата, Првог светског или Другог, Хитлеровог, или Хладног, NATO-крсташког рата), при чему је – током читаве историје – Запад увек (видећемо, чак и у Другом светскоим рату, посебно 1944, у време ослобађања Србије и Београда од Немаца) усмеренантиисторијски (религијски, крсташки, а заправо, метафизички, идеолошки, политички, рационално-интересно): против „Истока”, против српског ослонца на Русију!

    Зато се ни данас не зна – тј. ни данас није усвојен – општи назив за рат 1939-1945. или рат 1941-45! Као што нам је, коначно, јасно, да се – у сфери Евро- и NATO-Запада (а под утицајем Запада и „невладиних организација”, ни код нас у Србији!) – не зна ни шта је нација, ни шта је историја, ни шта је личност (васкршњи Логос – осећање смисла, Јован 1,1-17).

     И као што нам је, напротив, јасно, да је нарочито Евро-Запад и NATO-пакт заинтересован за уношење забуне у појмове рата, ратне кривице, нације, вере, демократије, историје, личности, смисла!

    А то смо (по атомским бомбама на Хирошиму и Нагасаки) наслутили већ у доба оснивања ОУН, Организације уједињених нација (!): да ОУН није заједница морално-историјских, „по духу” надвремених и неполитичких, вандржавих заједница неког моралног национал-патриотизма и узајамне социјалне солидарности међу различитим слојевима нације, него заједница држава, управо државних (политичко-идеолошких) „нација”, западног, метафизичког национал-етатизма, са наднационалним, универзал-центром – у Њујорку! Па тако и сама ОУН мора да има своју посебну, ОУН-декларацију о правима – нације и „човека у нацији”, дефинисаног правно, а не духовно.

    Сав мутљаг појмова о држави и о нацији, а посебно о револуцији као „одумирању државе” (дакле, и „њене” нације!), нарочито је, у то време, добро дошао разорно-југословенском (авнојском, антируском и антисрпском, хладноратовском) Титовом „Хладном комунизму „, његовој NATO-комунистичкој националној политици и припреми за разарање Југославије, у корист национал-етатизма западних метафизички, рационално, државно, неисторијски схваћених) нација, које су – у ко зна каквом и како одредивом рату – као немачки (уједно и западни) савезници ратовале против Руса и Срба, па је тај – иначе хладноратовски југо-NATO-мутљаг (или украјински мутљаг), без икакве тежње јасноћи и дијалогу, присутан данас једнако и у владајућим и у „опозиционим” странкама, па чак и у интелектуално-јавном мњењу, наравно, лишеном историјске свести!

    ОУН и нација? Па каква је то заједница која не би била ни интересна, ни политичка, ни економска – а заштићена од државе, а реална (жива и снажна) – никако као ратна или политичка, него – „само као духовна историјска (надвремена!), одвојена од државе“ – „као и Црква“! Јасно је да карактер и природа такве заједнице – историјске заједнице смисла и личности – никако не могу бити одређени научно, ни метафизички (појмовима „искуства-мишљења-бића”).

    Очигледно је да се, оснивањем ОУН, САД-Америка спрема за нову – светску, а своју – политику баш према нацијама, у време када, по Лењиновој теорији (у књизи „Империјализам, последња фаза капитализма”) баш нација треба да буде нови савезник Коминтернине светске револуције, ефикаснији, и за нову (Лењин-Стаљинову) револуцију, спремнији од самог (Марксовог) пролетаријата!

    Дакле, почиње – у ОУН и на јединственом светском империјалном тржишту – борба: чији савезник ће да буду ОУН и нације, нарочито колонијалне нације, и у Другом светском рату поражени Хитлерови савезници (рецимо, баш Хрватска у Југославији, а Немачка у Европи)? Коме ће те нације – заједно са својим, национално-ограниченим тржиштем, бити потчињене или издржати да буду потчињене: Москви или Њујорк-Вашингтону?!

    А дошло је време да нација опстане само ако се обнови и буде оно што суштински једино и може да буде: културна заједница, смисао и систем вредности демократске цивилизације, морално-историјска, по духу надвремена и вандржавна заједница личности: историјом противна и Револуцији („Коминтерни”) или било којој другој интернационал-империји, почев од папске, преко Карлове „свето-римске германске“ до Света технике, технички надмоћне (а бесмислене) силе NATO-Америке и њене ОУН империје!

    Та „источна”, изворно византијска, медитеранска, аутокефална, заветна заједница још није (сем уметнички: Солжењицин,Тарковски, Михалков итд.) обновитељски проговорила о себи, али се – жртвено-морално – показала: одбранила је (нација, па и војска као нација, а не као Црвена Армија) и Москву, већ децембра 1941. (одлучујуће су биле жене, копањем дубоких канала око Москве, као препрека за немачке тенкове), и Лењинград-Санкт Петербург, и Русију ослободила, као што ће ослободити и Београд и Србију (мада ће ратно-савезнички, али историјом непријатељски Запад предати Београд и Србију свом, обилно финансираном NATO-комунисти Титу и на тај начин поништити или заборавом покрити руско ослобођење Београда).

    И све то кад је и Стаљину било јасно да фашизму, нацистима – усташама, бандеровцима, крсташима, Хитлеру, техничкој сили, нису били спремни да се одупру ни комунисти, ни „партија”, ни Стаљин, ни Тито (као што ни данас нису западњачке партије -ни у Србији – спремне да се одупру империји, NATO-пакту)!

    Историја није стварност ни време стварности, хронологија догађаја и бића, тј. историја није време које наша смртна чула потврђују само искуству нашег смртног бића, него је историја прича или, како каже Андрић, легенда коју -баш као и стварне, а пролазне догађаје – потврђују чула. Али то, у нашем духу-осећању, чулно присуство легенде, чулно и свечано, празнично, парадно, литургијски потврђује и сведочи (а и нас у савременике преображава) надвремена идеја(платонски схваћена идеја!).

    А идеја (платонска, грчки старозаветна!) је васкрсло и у савременика преображено искуство које – у свачијем или било којем „мени!”, у мојем духовном „Ја” – из успомена и сећања васкрсава личности, жртве, хероје , тј. легенду сведочи и потврђује као непосредног, а васкрслог учесника и савременика! Да и мене, сад већ само моје искуство, преображено у историјску свест, у присуство, учини савремеником, да и самог себе, у тајни осећања историје-легенде, доживљавам као члана васкрсле (у мени живе и присутне) нације, морално-историјскезаједнице, као моје савременице!

    То је тајна вере, тајна Истока, тајна Православља, Логос (Јован 1,1-17)! Тако ћемо историју (морално-историјску заједницу) схватити, тек када схватимо и Христову Тајну Васкресења! Јер – вера је жива једино као историјска свест! А не као нека „филозофски-теолошка” (метафизичка) идеологија! Као што ће и московска Парада 9. маја бити велика светска литија Једне, Свете, Саборне и Господње Апостолске Цркве, у Москви и, надамо се, у свим хришћанским храмовима света!

    Филозофија (метафизика) историје учинила је историју потпуно нејасном и несагледивом, али Историчарем можемо назвати и на њега се ослонити сваког оног и само оне (писце, новинаре, вернике, војнике и духовна бића) који су нацију, заветну заједницу, духовну силу Истока и Православља, приметили у женама, младима и у војницима који су одбранили православну Русију!

    Истина људског бића је његова самоистоветност – која је зато и апсолутна (тужна, чак очајна, бесмислена и самоубилачка) усамљеност, из које нас не спасава никакво, ни најмоћније, мишљење (јер у њeму се та самоистоветност бића само потврђује као бесмисао интелекта и усамљеност живота и смрти). Али је историја Русије коначно открила тајну, спас, излаз из те усамљености бића (јединог могућег постојања у лепом,телесном, али и временом и смртном свету!). Открила је тајну вере и личности као историјске свести и тајну Цркве и нације каоморално-историјске заједнице!

    У (хегелском!) царизму – „Трећем Риму” и његовој западној, европеизованој, масонски и протестантски ученој, барокној, бирократској аристократији (Толстојевој noblesse de robe, племству по чину и униформи) – тајна историје остаје несхваћена или чак заборављена (како то примећује и Његошев Игуман Теодосије Мркојевић, у разговору са књазом Долгоруковим, у Шћепану Малом, дејствије Четврто). У руској књижевности (а сад и у филму), ”Старом завету” руске нације, тајна је наслућена (јер велики песници су као и пророци, па и кроз њих, као кроз пророке, проговори Дух Свети).

    У Револуцији је тајна историје негирана, онако како је само Револуција – као Потоп – могла да је негира, ослоњена на лаж и немоћ своје идеологије (метафизике), али је та иста тајна историје – заједно са тајном Цркве и нације, као једне исте морално-историјске заједнице,склоњена и скривена где јој је и место: у личности, у (Јован 1,1-17) Логос-тајни осећањажељеног и траженог смисла којим је дефинисана и сама личност људског бића!

    А у Отечественом рату – који је уништио Хитлера (а идеју Револуције чак и у самом Стаљину) – коначно је схваћено, не само схваћено (мишљењем), него (осећањем, даром Божијим)доживљено, како је само велика жртва Отечественог рата могла да тајну открије и сву побожну пажњу усмери баш на морално-историјску, ту једину могућу истинску (истовремено и националну и црквену) заједницу, иначе егзистенцијално усамљеног, сујетног, духовно паралисаног људског бића.

    У томе Отечественом рату је велика тајна руског отпора, жртве и националног, за целу Европу (и свет) спасоносног препорода Русије, васкрсле у Другом светском рату – рату, не само Хитлера, него и саме идеологије Запада против Истока, идеологије која и сада води Хладни рат против Истока!

    * Одломак из недовршене књиге „Смисао – Личност – Историја“

fakti.org/srpski-duh/titov-antifasizam-je-bio-nastavak-rata-zapada-protiv-istoka

3 гласa