Француска република као талац

Рат који се шири Паризом је неразумљив за Французе, који скоро ништа не знају о тајним активностима своје владе у арапском свету, о њиховим неприродним савезништвима са диктатурама Залива, ни о њиховом активном учешћу у међународном тероризму. Никада није било дискусије у Парламенту о овој политици, а најважнији медији су се ретко кад усудили да се заинтересују за та питања.

Већ пет година Французи слушају приче о далеким ратовима, не разумевајући о чему се ради. Штампа их је информисала о ангажовању њихове војске у Либији, али им никада ништа није рекла о присуству француских војника на Блиском Истоку. Моји чланци на ту тему се доста читају, али су схваћени као оријентални хирови. Без обзира на моју личну причу, у моди је квалификовати ме као „екстремисту“ или „поборника теорија завере“, као и да моје чланке преносе сајтови разних уверења, укључујући и аутентичне екстремисте и поборнике теорија завере. Ипак, нико нема примедбе на оно што пишем. Али такође нико не слуша моја упозорења што се тиче савезништава које је склопила Француска.

Одједном игнорисана истина излази на површину.

Француска су напали у петак увече, 13. новембра 2015. године више командоса који су поубијали бар 130 људи на пет различитих места у Паризу. Ванредно стање је проглашено за период од 12 дана на целокупној територији, а Парламент би могао и да га продужи.

Без директне везе са случајем Шарли Ебдо

Француска штампа тумачи овај ратни чин повезујући га са атентатом који се десио Шарлију Ебдоу, иако су оперативни начини тотално другачији. У јануару је циљ било убиство одређених особа, а овде се радило о координисаним нападима за време којих је насумице убијен велики број људи.

Данас се зна да је шеф редакције Шарлија Ебдоа добио „донацију“ од 200 000 евра са Блиског Истока како би наставио своју антимуслиманску кампању[1]; да су убице биле повезане са француском тајном службом[2]; да је порекло њиховог наоружања строго поверљиво[3]. Већ сам доказао да тај атентат није била операција исламиста[4], да га је држава одмах искористила у своју корист[5], што је наишло на одзив код становништва које је непријатељски расположено према Републици[6] – идеја коју је бриљантно објаснио неколико месеци касније, демограф Емануел Тод[7].

Ако се вратимо на рат који се управо десио у Паризу, он у западној Европи изненађује. Можемо га поредити са атентатима у Мадриду 2004. године. У Шпанији није било ни убице, ни камиказе, већ десет бомби, постављених на четири различита места[8]. Тип сцене која се десила у Француској је свакодневница за многа становништва на „ширем Блиском Истоку“ још од 2001. године. Такође постоје догађаји ван те зоне који су слични, као напади који су трајали три дана на шест различитих места у Бомбају 2008. године[9].

Чак и ако су нападачи били муслимани, а неки од њих су узвикивали „Алах акбар!“ убијајући пролазнике, не постоји веза између тих напада, ислама или неког могућег „цивилизацијског рата“. Ови командоси су имали инструкције да убијају насумице, не интересујући се претходно за веру својих жртава.

Исто тако је апсурдно буквално схватити мотив који је изнео ИСИС против Француске – чак и ако нема сумње у њихово учешће у нападима. Јер, када би ова терористичка организација хтела некоме да се „освети“, онда је то Москва.

Француска је терористичка држава бар од 2011.

Анализа ових елемената је помућена јер се иза недржавних група увек крију државе које их спонзоришу. Седамдесетих година прошлог века је Венецуланац Илич Рамирес Санчес, звани „Карлос“ или „Шакал“, по свом уверењу почео да помаже палестинску ствар и револуцију са дискретном помоћи СССР-а. Осамдесетих година прошлог века су плаћеници пошли Карлосовим примером, радећи за оног ко највише плаћа, као Сабри ал Бана, звани „Абу Нидал“, који је извршио атентате како за Либију тако и за Сирију и Израел. Данас су оквири тероризма и тајних акција у које су умешане многе државе, тотално нејасни.

У принципу, државе увек поричу своје учествовање у терористичким групама. Међутим, француски министар спољних послова, Лоран Фабијус је у децембру 2012. године изјавио на конференцији „Пријатеља Сирије“ у Маракешу да Ал-Носа, сиријски одељак Ал Каиде, „ради добар посао“[10].

С обзиром на његове функције, Г. Фабијус је знао да неће бити кривично гоњен за своју подршку једној организацији коју је Савет безбедности Уједињених Нација класификовао као терористичку, али је озбиљно ризиковао своју државу коју је на тај начин дубоко заронио у котао тероризма.

У ствари, Француска је умешана бар од 2011. године заједно са Ал Каидом. У то време, Велика Британија и Француска су се прикључиле пројекту САД званим „арапско пролеће“. Требало је срушити све арапске секуларне режиме и заменити их диктатурама Арапске браће. Док су Лондон и Париз открили ту операцију која се дешавала у Тунису и у Египту, за Либију и Сирију су били позвани да учествују[11]. У Либији су уз помоћ специјалних италијанских снага организовали масакре у Бенгазију, а потом су уз помоћ Ал Каиде преузели арсенале. Могу да сведочим да је у августу 2011. године, када ме је штитио Ками ел Гадафи када је НАТО нападао главни град, да је хотел Риксос где смо боравили, био под опсадом једне јединице Ал Каиде, бригаде из Триполија, којом је командовао Махди ал Харати вичући „Алах Акбар!“, и које су контролисали француски официри у мисији. Тај исти Махди ал Харати је са својим шефом, Абделхакимом Белхаџом, основао тзв. слободну сиријску војску, која је у ствари била група Ал Каиде и која је носила француску колонизаторску заставу.

Присуство француских официра у Сирији, контролишући наоружане групе док су извршавали злочине против човечанства је у великој мери доказано.

Француска је затим одиграла једну врло комплексну и опасну улогу. Тако је у јануару 2013. године, тј. месец дана после јавне подршке Лорана Фабијуса Ал Каиди у Сирији,  Француска започела операцију у Малију против те исте Ал Каиде, проузрокујући прве бумеранг последице против својих убачених агената у Сирији.

А никад ништа нисте чули о томе. А то је зато што садашња политика Француске у арапском свету никада није била предмет јавне дискусије, иако располаже демократским институцијама. Највише што је урадила – и то противно члану 35 њеног Устава – је то што је ушла у рат против Либије и Сирије после једва неколико сати површне дискусије у Парламенту, без икаквог гласања. Француски парламентарци су се одрекли извршавања својих мандата контроле власти када се ради о иностраној политици, мислећи да се ради о сфери која је резервисана председнику државе, без утицаја на свакодневни живот. Данас међутим, свако може да примети да мир и безбедност, један о четири „људских и грађанских права“ из 1789 (члан 2) директно зависи од тога. Најгоре тек долази.

Почетком 2014. године, када су либерални амерички соколови припремали план трансформације исламског Емирата у Ираку и Шаму, који ће постати ИСИС, Француска и Турска су послале наоружање Ал Каиди како би се борили против Исламске државе – ова тачка је потврђена у једном документу представљеном Савету безбедности 14. јула 2014. године[12]. Ипак, Француска се касније прикључила тој тајној операцији и учествовала је у међународној Коалицији против ИСИС, за коју данас сви знамо да, упркос свом имену, она није бомбардовала ИСИС, већ им је годину дана достављала оружје[13]. Ствари су се поново промениле после потписивања договора 5+1 са Ираном. САД су се изненада на терену окренуле против терористичке организације и одгурнуле су је до Хасакеа (Сирија)[14]. Али тек средином октобра 2015. године, тј пре месец дана, Француска је поново почела да се бори против ИСИС. Не да би зауставила масакре, већ да би освојила један део територије у Сирији и Ираку и тамо створила нову колонијалну државу под именом „Курдистан“, иако би Курди на почетку били мањинско становништво[15].

Са таквим намерама је Француска послала носач авиона – који још није у тој зони – да би подржала марксисте-лењинисте курдске партије YPG – али какво значење има ова политичка референца када је циљ стварање колонијалне државе? – против свог бившег савезника ИСИС.

Данас смо сведоци друге бумеранг реакције. Не од стране Ал Каиде у Сирији, већ од ИСИС у Француској, по инструкцијама срамних савезника Француске.

Ко управља ИСИС-ом

ИСИС је вештачка творевина. То је инструмент политике више држава и мултинационалних компанија.

Њени главни финансијски извори су нафта, дрога из Авганистана – чије последице на њиховом тлу Французи још увек не разумеју – и антиквитети са Блиског истока. Сви се слажу око тога да покрадена нафта слободно пролази кроз Турску пре него што се прода у западној Европи. С обзиром на количине, нема никакве сумње о подршци турске државе ИСИС-у[16].

Пре три недеље, портпарол сиријске арапске војске је открио да су три авиона, које су унајмили Турска, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати, прошверцовала борце ИСИС ван Сирије и транспортовала их у Јемен. Ни овде нема никакве сумње у везе које постоје између те три државе са ИСИС, што је противно релевантним резолуцијама Савета безбедности.

Дуго сам објашњавао, још од почетка прве женевске конференције у јуну 2012. године, да једна фракција унутар државног апарата САД води своју сопствену политику против политике Беле Куће. У почетку је заверу водио директор ЦИА и бивши оснивач ИСИС 2007. године („The Surge“)[17], генерал Дејвид Петреус, све док га нису ухапсили дан после Обамине победе на изборима. После је био ред на државног секретара Хилари Клинтон, која није успела да заврши свој мандат за време периода председничке транзиције због једне „непријатне“ незгоде. На крају су ту битку водили амбасадор Џефри Фелтман из своје канцеларије у УН, као и генерал Џон Ален на челу тзв. Коалиције против ИСИС. Ова група, део „дубоке државе“ САД, која се непрестано противила договору 5+1 са Ираном и која се борила против сиријске арапске Републике, задржала је чланове у Обаминој администрацији. А поготову може да рачуна на помоћ мултинационалних компанија, чији су буџети већи од државних и који могу да финансирају њихове тајне операције. То је случај на пример са нафтном компанијом Ексон-Мобил (чији је прави власник Катар), са инвестиционим фондом ККР, или са приватном војском Академи (бивши Блеквотер).

Француска је постала плаћеник у име тих држава и тих мултинационалних компанија.

Уцењена Француска

Једанаестог новембра 2015. године, премијер Мануел Валс је тврдио да се Француска бори против тероризма.[18]

Дванаестог новембра, Национална опсерваторија криминалитета и кривичних одговора – део Министарства унутрашњих послова – објавила је извештај у којем се тврди да је тероризам постао друга брига за Французе после незапослености[19].

Тог јутра, 13. новембра, Министар унутрашњих послова, Бернар Казнев је представио у Нантеру план са 20 мера за борбу против трговања оружјем[20].

Очигледно је власт очекивала оно најгоре, што значи да је била у преговорима са онима који су је напали. Француска је обећала ствари које није испунила и сигурно је жртва уцењивања од стране моћника које је издала.

Јутра тог истог дана када се десио напад, болничка хитна служба је спровела једну вежбу где су симулирани атентати[21]. Случајност коју смо већ приметили и када се радило о атентатима 11. септембра 2001. године у Њујорку и Вашингтону, као и о атентатима 11. марта 2004. године у Мадриду, и оних у Лондону 7. јула 2005. године.

Привремени закључак

Сукцесивне француске владе су склопиле савезништва са државама чије су вредности у супротности са вредностима Републике. Постепено су се ангажовале у тајним ратовима за те државе, пре него што су повукле. Председник Оланд, његов лични начелник штаба, генерал Беноа Пига, његов министар спољашњих послова, Лоран Фабијус и његов претходник Ален Жипе, су данас предмет уцењивања из којих неће моћи да изађу сем ако не открију у шта су то гурнули државу, чак иако их то излаже Високом Суду правде.

На трибини УН 28. септембра, председник Путин, обраћајући се САД и Француској, је узвикнуо: „Желео бих да упитам оне који су одговорни за ову ситуацију: да ли сте бар свесни шта сте то урадили? Али се бојим да ће то питање остати без одговора јер се ти људи нису одрекли својој политици базираној на претераном самоповерењу и на убеђењу своје изузетности и некажњивости“[22]. Ни САД, ни Французи га нису слушали. А сада је прекасно.

Важне чињенице

  • Француска влада се постепено удаљила од међународне законитости. Бар од 2011. године, она извршава политичка убиства и контролише терористичке акције.
  • Француска влада је склопила неприродне савезе са нафтним диктатурама Персијског залива. Ради са групом америчких људи и са мултинационалним компанијама како би саботирала миротворну политику председника Обаме и Путина.
  • Француска влада је ушла у сукоб са својим сумњивим савезницима. Један од њих је покровитељ атентата у Паризу.

Са француског посрбила: Светлана Максовић

__________________________________________

[1] «Charlie Hebdo : les révélations de la dernière compagne de Charb», Thibault Raisse, Le Parisien, 18 octobre 2015.

[2] « Selon McClatchy, Mohammed Mehra et les frères Kouachi seraient liés aux services secrets français », Réseau Voltaire, 9 janvier 2015.

[3] « Les armes de Charlie-Hebdo couvertes par le Secret-Défense », Réseau Voltaire, 17 septembre 2015.

[4] « Qui a commandité l’attentat contre Charlie Hebdo ? », par Thierry Meyssan, Réseau Voltaire, 7 janvier 2015.

[5] « Charlie Hebdo a bon dos », par Thierry Meyssan, Réseau Voltaire, 12 janvier 2015.

[6] « De quoi ont peur les politiques et les journalistes français ? », par Réseau Voltaire, 25 janvier 2015.

[7] Qui est Charlie ? : Sociologie d’une crise religieuse, Emmanuel Todd, Seuil,‎ 5 mai 2015, 252 p.

[8] « 11 mars 2004 à Madrid : était-ce vraiment un attentat islamiste ? », « Attentats de Madrid : l’hypothèse atlantiste », par Mathieu Miquel, Réseau Voltaire, 11 octobre et 6 novembre 2009.

[9] The Siege, Adrian Levy & Cathy Scott-Clark, Penguin, 2013.

[10] « Pression militaire et succès diplomatique pour les rebelles syriens », par Isabelle Maudraud, Le Monde, 13 décembre 2012.

[11] Сведочење бившег председника Уставног суда: Roland Dumas sur LCP.

[12] Интервенција сиријског представника: « Résolution 2165 et débats (aide humanitaire en Syrie) », Réseau Voltaire, 14 juillet 2014.

[13] Ово је игнорисано од стране западне штампе, али се нашироко расправљало у току године у арапској и персијској штампи. Истина је дошла на видело када је педесет аналитичара из CentCom осудило лажи из извештаја о Коалицији, унутрашња истрага је покренута и на крају,је генерал Џон Ален био приморан да поднесе оставку. Погледати: « Stewart, Brennan et Cardillo dénoncent les manipulations du Renseignement au Pentagone » et « Le général Allen présente sa démission (Bloomberg) », Réseau Voltaire, 12 et 23 septembre 2015.

[14] « La France tente d’entraver le déploiement militaire russe en Syrie », Réseau Voltaire, 6 septembre 2015.

[15] « Les États-Unis et Israël débutent la colonisation du Nord de la Syrie », Réseau Voltaire, 1er novembre 2015.

[16] За више информација : « Le rôle de la famille Erdoğan au sein de Daesh », Réseau Voltaire, 26 juillet 2015.

[17] ИСИС је првобитно формиран у Ираку, као део плана за окончање отпора америчкој окупацији. Са тим циљем су САД формирале анти-шиитске милиције – укључујући Исламски Емират у Ираку, будући „ИСИС“, а онда и анти-сунитске милиције. На крају су ове две групе становништва заборавиле на окупациону војску и бориле се међусобно.

[18] « Valls : la France engagée contre le terrorisme », AFP et Le Figaro, 11 novembre 2015.

[19] « La grande peur du terrorisme », Timothée Boutry, Le Parisien-Aujourd’hui en France, 13 novembre 2015.

[20] « Bernard Cazeneuve présente un plan contre le trafic d’armes », AFP, 13 novembre 2015.

[21] Интервенција др Патриса Пелуа, председника организације лекара ургентиста Француске на радију France Info à 10h26 и на вечерњем дневнику на ТВ France2, 14. новембра 2015.

[22] « Discours de Vladimir Poutine à la 70ème Assemblée générale de l’Onu », par Vladimir Poutine, Réseau Voltaire, 28 septembre 2015.

(Мрежа Волтер, 16. 11. 2015)

Стање ствари

www.vaseljenska.com/misljenja/tjeri-mejsan-francuska-je-teroristicka-drzava-bar-od-2011/

5 гласовa