Пише:
Слађана, колумниста СРБског ФБРепортера

Коју год реч да употребим, тешко бих могла да опишем оно што осећам тренутно у души.
Бол ми је стегла грло па више немам снаге ни да проговорим.

Мој мозак тешко може да прихвати и да схвати да на свету неко може да роди назови људе а велеиздајнике, спремне да свој народ претворе у најјадније робље без и да трепну, без гриже савести без трунке страха. Такву елиту тренутно Србија има, елиту чији би амблем требала да буде гробарска лопата и кости и лобања, јер иза ње ће остати само пустош, пепео, смрти и јад.

Стојим на брани, тихо, ћутећи посматрам одушевљена лица људи и чујем једну госпођу из масе како се диви плаветнилу воде док православни крст једва помаља свој врх из воде. Ровни, Грачаница, немам суза више да плачем. Презирем себе због кукавичлука, пишем ово да се макар мало оправда а знам да никада нећу моћи. Једна суза више или мање, зар је коме битно? Идемо у Европу преко гробова наших најмилијих, преко крви још нерођених, преко вриска прогнаних и бедних, газећи веру и православље и одричући се свега што смо некада били, што јесмо или смо могли бити.

Могу да одем, а могу и да се прилагодим, могу да плачем или да се смејем, могу да бирам роб или гроб као некада четрдесете. Непријатељ је  остао исти. Добила сам посао, а изгубила слободу, слободу да станем и да пустим сузе на даћи моје отаџбине, слободу да будем она која јесам, да кажем и да мислим.

Стојим на брани свесна да сам добровољно оковала своју душу и срце пустила да фиктивно куца. Погнуте главе се полако враћам кући међу хладна четири зида, срећна што уопште имам шта да једем.

Недавно ми је умрла мајка. Остала ми је пред очима сва страхота хемотерапије као и живи лешеви који су се развлачили по болничким креветима са изгледом Дантеовог пакла. Питала сам се често да ли сањам док гледам сестре како се весело смеју и радо примају поклоне, а смрт свуда око њих. И видим попове који без имало стида изговоре цифру од које ти се заврти у глави. Зар ми и код Бога треба да платим харач?

Зато нисам изненађена што су црне хронике пуне самоубистава, ни то што их наше вести са еланом емитују, ваљда нам је Вучић обезбедио карту у једном правцу па се медији радују што смо схватили која нам је опција безболнија.

mmf vučić

Питала сам људе, на коју адресу да се обратим премијеру да бих га обавестила да је моја драга мајка а његова пензионерка недавно умрла и да прослави заједно са ММФ-ом који ускоро треба да дође и да нам испоручи још један пакет реформи. Имала је 62 године, предуго ако се ММФ пита.

И тако, живот иде даље, док ми пред очима играју слике какви смо некада били а какви смо сада. И још не могу да себе уверим да су ови на власти изнедрени из корпуса мог народа, истог оног који је препешачио Албанију и кости оставио на Кајмакчалану…

facebookreporter.org/2016/06/04/to-%D0%BC%D0%BE%D0%B7%D0%B0%D0%BA-%D0%BD%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D0%B6%D0%B5-%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D1%85%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8-k%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BA%D0%BE-%D0%BC%D0%BE%D0%B6%D0%B5/

Прочитај без интернета:
11 гласовa