Канадско-амерички инжењер и иноватор Џералд Бул имао је ту несрећу да је своје животно дело везао уз војни програм Садама Хусеина, тачније уз пројекат супертопа, па је то на крају платио и животом. Убијен је у атентату, на вратима свог стана у Бриселу, пре тачно 26 година, 22. марта 1990.

Окренуо се Садаму, јер су га на Западу игнорисали

Било је то Булово животно дело. Једини проблем је био у томе што на западу нико није био спреман да га финансира. Бул је зато осамдесетих година прошлог века пристао на понуду ирачких власти да они финансирају његов сателитски програм с апсолутно највећим топом свих времена, ако он њима заузврат развије невиђено масивни артиљеријски систем.

Бул је још шездесетих почео да развија своју технологију супертопова за потребе канадских и америчких власти које су те топове користиле за испитивање надзвучних брзина летелица. Идеја о томе да би се топови могли користити и за лансирање сателита у орбиту Булу и сарадницима је, по свој прилици, пала на памет 1961. кад су развили састав ХАРП (Хигх Алтитуде Ресеарцх Пројецт) у склопу ког су направили топ цеви дуге 39,6 метара, који је могао да испаљује пројектиле на висини од 180 километара и с почетном брзином од 2,3 километра у секунди.

Канађани и Американци користили су пројекат за испаљивање метеоролошких сонди на подорбиталне висине. Из тога би се убрзо вероватно развио и свемирски пројекат да се САД нису “заглавиле” у Вијетнамском рату који је са својим трошковима прождрао све остало.

Булова идеја била је да топ замени ракете које су већ и за досезање Земљине орбите морале користити два степена сагоревања. Тврдње о томе да би опрема сателита била осетљива на велика убрзања унутар цеви топа, данас падају у воду јер видимо да многи навођени пројектили у себи носе мноштво врло сложене електронике: ГПС, ласерску и оптичку навигацију, компјутере, и све то функционише без најмањег проблема.

Како на западу седамдесетих за његове идеје више није било интереса, Бул је посао почео да тражи на другом месту. Почео је да се бави стварима које су на његово име бациле озбиљну љагу. У Канади је основао компанију Спаце Ресеарцх Цорпоратион оф Qуебец и убрзо почео да продаје оружје Јужноафричкој Републици.

Американци су га ухапсили 1976. зато што је кршио УН ембарго према Јужноафричкој Републици и то га је коштало пола године затвора. Након изласка из затвора наставио је по старом, па је у следећој прилици кад су га ухватили,добио казну од 55.000 долара.

Нико не зна ко га је убио

Убрзо се преселио у Брисел, да би 1981. за његове пројекте наишао интерес ирачке владе која је била на самом почетку рата с Ираном, а занимљиво им је било и то што би таквом артиљеријом Ирачани могли добацити и до сваког дела Израела. Посебно одушевљен Буловим развијеним плановима о супертопу био је тадашњи 44-годишњи Садам Хусеин, који је 1979. постао ирачки председник. Хусеин је Була веома ценио.

1988. Ирак је Булу одобрио 25 милиона долара за прављење два супертопа за свемирске намене. Ирак је наиме планирао да лансира такве пројектиле у орбиту у покушају да њима онеспособе шпијунске сателите у орбити изнад Ирака. Тако је један прототип топа имао калибар од „само“ 350 мм.

Велики топови требало је да буду тешки чак 1510 тона и ослоњени на неку од планина како би се постигао жељени нагиб од 45 степени. Требало је да испаљују ракете тешке две тоне које би носиле сателите од по 200 кг.

Наравно да је Бул имао сопствено мишљење о ратној примени његових топова. Но, савест је смиривао тиме што је, у ствари врло утемељено, тврдио да би ионако била реч о врло непрактичном оружју.

Могли су га усмерити само у једном смеру, могли су из њега испаљивати врло споро, на пример један пројектил дневно, а и трзајни удар у тло био би снаге чак 27.000 тона, што је еквиваленто нуклерној експлозији, па би се испаљивање осетило битно пре пада самог пројектила.

Уосталом, самдесетих је Ирак био савезник западних сила, посебно САД. А и топови би, имајући све оно на уму, били изложени ударима бомбардера или пројектила. Међутим, на крају се испоставило да међу Буловим критичарима има и озбиљних типова којима ништа од тога није било битно. Од Нове године 1990. стан у Бриселу му је неколико пута био проваљен.

Да би га 22. марта коначно посетио и убица који га је на вратима упуцао из пиштоља с пригушивачем, с три метка у леђа и два у главу. Први на листи осумњичених били су агенти Мосада, али се врло озбиљно говорило и о интересима да га убију из САД, Велике Британије, Јужноафричке Републике, чак и самог Ирака.

Две недеље након што је убијен, британска царина зауставила је пошиљку компоненти за топ која је требало да бродом крене из луке Тиспорт за Ирак. А убрзо након тога Садам Хусеин напао је Кувајт и то је био увод у Заливски рат.

www.vesti-online.com/Vesti/Svet/560285/Tragicna-prica-o-geniju-koji-je-radio-za-Sadama

1 глас