Првих 15 година своје политичке каријере, на адресу америчке амбасаде и Београду долазио је само у пратњи више хиљада радикала који су демонстрирали против Сједињених Америчких Држава. Оптуживао је Америку да, на начин „гори од нацистичког“, жели од Србије направити колонију; позивао је „Ирак, Авганистан и остале слободарске државе“ да пруже отпор „вашингтонској хегемонији“; све Американце сматрао је геноцидним јер су „истребили Индијанце и атомским бомбама убили стотине хиљада јапанских цивила у Хирошими и Нагасакију, а америчке председнике Била Клинтона и Џорџа Буша Млађег називао је „злочинцима страшнијим од Хитлера“. Данас њиме руководи амбасадор Мајкл Кирби, употребљавајући га као тоалет папир. Колико то нашим парама плаћа Вучић – питање је које мучи и нашег истраживача Предрага Поповића, дугогодишњег уредника дневног листа Правда и некада блиског Вучићевог сарадника

„Србија нема други избор него да се бори против Америке, која жели да Србију уништи, да и Србија постане колонија, да и Србија постане вазал моћном америчком господару, а то је оно што ми као народ и као земља не можемо да прихватимо. Ти злочинци хоће окупацију Србије, они хоће да са лица земље нестану сви који се залажу за опстанак Србије као државе“ – тврдио је радикал Вучић, не уздржавајући се да у наступу великосрпске страсти користи и тврду косовску митологију: – „Сетите се речи кнеза Лазара.

“Без обзира на силу која је на нас ударила, без обзира на то какве ми проблеме можемо имати због силе која на нас креће, ми избора немамо јер бранимо светињу већу и важнију за све нас. Оно што морамо да одбранимо, то је држава, то је слобода и ту, сигуран сам, никаквог избора нема.“ („Велика Србија“, март 2000.

„Ми бранимо своје, нећемо ништа туђе, не могу Американци имати већа права на нашу земљу од нас самих, не могу Нови Сад или Приштина бити негде у Калифорнији.“ (Тањуг, 25. октобар 1999.)

„И за најбруталније злочине Хитлер је проналазио некакво оправдање. Измишљао је, тврдио највеће глупости, најстравичније ствари које је историја запамтила ипак је правдао некаквим разлогом, никога није тек тако убијао. Клинтон није у стању ни пред собом да смисли оправдање за нападе на Југославију и Србију, нити ишта говори кад неког гађа и убија.“ („Велика Србија“, мај 1999.)

“Американци неће одустати од свог циља док негде на глобалном плану не буду поражени. Без обзира на све жртве, они се не либе ничега. Уосталом, после Другог светског рата имали смо око 250 сукоба ниског интензитета или правих ратова, и у свих тих 250 сукоба само је једна земља, али апсолутно у свим сукобима, била инволвирана. То су Сједињене Америчке Државе.“ (РТС, 22. март 2000.)

У рат против „америчких варвара“ није позивао само Србе, него и Авганистанце, Сиријце и Палестинце.

„Осуђујемо израелски државни тероризам против храбрих Палестинаца. Било би страшно лицемерје ако бисмо прећутали бруталне злочине Американаца и њихових израелских савезника“ – тврдио је Вучић, не скривајући дивљење према ирачком председнику Садаму Хусеину, „вођи херојске и одлучне борбе ирачког народа против америчких злочинаца“. Садамовим ликом толико је био опчињен да је говоре на међународним конвенцијама завршавао поклицима: „За слободне земље! За Србију и Ирак! За српски и ирачки народ! За председника Шешеља и председника Хусеина!“ („Велика Србија“, март 2003.)

Америка у Србији није имала већег непријатеља од Александра Вучића. Као министар информисања у ратној влади СПС-ЈУЛ-СРС, Вучић им се толико замерио да су и његову маму Ангелину ставили на „црну листу“.

У јеку НАТО удара, ЦИА је, све у сарадњи са ЦНН-ом, направила паклени план како да убије Вучића.

– У време напада на зграду РТС-а, требало је да ја будем тамо због позива Лерија Кинга, шоумена америчке телевизије ЦНН. Иако сам унапред одбијао сваку помисао да гостујем у шоу-програму једне агресорске земље, из кабинета Лерија Кинга су три пута звали и инсистирали да у 2,30 будем у студију РТС-а и укључим се у живи програм. Чак је на телетексту ЦНН-а то најављено. Требало је да тачно у два сата успоставимо директну сателитску везу из тог дела зграде који је, шест минута касније, погођен. Изгледа да су хтели да имају живу слику хица у министра и особље наше телевизије – испричао је Вучић у мају 1999. у интервјуу за „Велику Србију“, билтен своје тадашње странке, злоупотребивши смрт 16 радника државне телевизије за личну промоцију.

Ипак, показало се да је Вучић неуништив. Американци су успели да улове и омогуће вешање Садама Хусеина, Војислава Шешеља су стрпали у Хаг, само Вучић је остао да се бори против вашингтонских нациста и њихових вазала.

– Зоран Ђинђић је отворени антисрбин, зато је имао подршку Америке. Амерички амбасадор Монтгомери одређује све. Знате како размишља Вилијам Монтгомери: „Контролишем Србију, могу да зазвоним Зорану Ђинђићу кад хоћу на врата и да му кажем шта да ради. Могу да одем код Мила Ђукановића кад хоћу, да тражим од њега шта хоћу.“

Ови код којих долази Монтгомери, толико су снисходљиви према њему, само што му руке не љубе. Ако су кооперативни, дакле послушни, он нормално разговара, а ако нису, ако мисле мало другачије, он почне да виче. Монтгомери, са својих метар и тридесет два цантиметра, урла на њих зато што мисли да може да ради шта хоће. То је наш јад и чемер, да смо дочекали да имамо власт која испуњава све налоге неких других сила. Хавијера Солану, НАТО злочинца, за кога се зна да је наредио бомбардовање, дочекује Коштуница. Постоји правоснажна судска пресуда којом је Солана осуђен на 20 година затвора, што је замена за смртну казну. Црвени тепих му постављају Коштиница, Ђинђић и остали. За све то су криве западне силе. Оне су то организовале, оне су нашле своје пионе овде, у Србији, у Црној Гори, свуда. Успон на власт домаћих издајника и страних плаћеника део је специјалног рата који стране агентуре воде против Србије – тврдио је патриота Вучић.

Осим јаким речима, он се и врло конкретно супротстављао „окупаторима“. Ритуално, да заувек обележи свој став према америчким убицама, ћерку је крстио именом мале Милице Ракић, која је 1999. убијена НАТО бомбом. У Хашком трибуналу предводио је тим за одбрану Шешеља, а у Београду је организовао митинге против западних сила, чак и онај у фебруару 2008, кад је спаљена америчка амбасада, после кога је Вучић тврдио да се осећао „поносно кад је видео како се храбри српски младићи не плаше да Американцима покажу шта мисле о њиховој окупацији Косова и Метохије“.

Захваљујући тврдим националистичким ставовима Александар Вучић је стекао огромну имовину, паре, станове, куће, аутомобиле, посланичке мандате, статус на политичкој сцени… Кад је схватио да су исцрпљене могућности паразитирања на патриотско-националистичким основама, одлучио је да се прилагоди околностима и понуди сарадњу „окупаторима“.

Пред одлазак у Хаг, Шешељ је упозорио најближе сараднике да се чувају страних агената који ће покушати да их врбују не би ли разбили СРС. Вођа радикала, поклазало се, није имао појма. Нису шпијуни ЦИА, МИ6, БНД или ко зна чији све не, облетали око Вучића, него он око њих.

Први покушај приближавања Американцима, преко Грега Стивенса, лобисте којег је 2004. плаћао Жељко Митровић, није дао резултате. Џабе паре, у Вашингтону нису хтели ни да размишљају о томе да Вучића скину са „црне листе“. Међутим, то није спречило младог радикала да се намеће. Где год би наишао на неког страног дипломату, Вучић се нудио. Наравно, на паметан начин. Стрпљиво, дозираним порукама обавештавао је белосветске моћнике о томе да у СРС постоји много људи, предвођених лично Вучићем, који подржавају приближавање Србије Европској унији и прихватање војно-политичког програма Партнерство за мир.

То му је одшкринуло врата америчке амбасаде. Довољно. Гурнуо је ногу и наставио да се препоручује. Како је сам причао, од Орхана Драгаша, директора Међународног института за безбедност, који је имао одличне везе са многим дипломатама, Вучић је добијао депеше које су амбасадори слали у Вашингтон. Није му се свидело како извештавају о радикалима и њему лично. Нарочито га је нервирало што се при сваком помињању СРС наводи да је њен председник Војислав Шешељ оптужен за ратне злочине, због чега му се суди у Хагу.

Иако је јавно наставио да се представља као огорчени противник Трибунала – антисрпског казамата који лови србетину -тајно се дистанцирао од такве политике. Приликом случајних сусрета, најчешће на коктелима, пласирао је информације да у врху СРС постоји велико незадовољство Шешељем и да утамничени вођа више нема монолитну подршку странке. Да би био уверљив, сочно је оговарао не само Војислава, него и Јадранку Шешељ, за коју је тврдио да се понаша деспотски, шиканира страначке функционере, који то неће још дуго трпети. Таквим причама увесељавао је чак и двојицу делегата Уницефа, који су учествовали на неком самиту у Београду. Ипак, успео је. Шокирани службеници Уницефа проширили су причу о неком чудном момку који их је смарао с темама о којима не знају ништа. Гласине су стигле до америчке амбасаде, а онда су прецизно унете у депеше које су прослеђене Стејт Департменту, што је касније објављено у Викиликсевим извештајима.

Према верзији коју су у јесен 2008, после стварања Српске напредне странке, износили радикали, Вучићеву и Николићеву сарадњу с Американцима уговорио је извесни Зоран Кораћ, који је, наводно, исти посао десетак година раније обавио у Републици Српској, када је врбовао Милорада Додика. У лобирању су помогли Орхан Драгаш и неизбежни Братислав Браца Грубачић. За заслуге, овековечене у Викиликсу, Грубачић је награђен местом председника Надзорног одбора у Агенцији за контролу лета, где, како се прича, добија плату од око 5.500 евра.

Главни посао одрадили су француски политикант Арно Денжан и амерички агент Дејвид Так. Денжан је, као представник неколико међународних организација, дуго службовао у Босни и Херцеговини, градећи каријеру под патронатом Бернара Кушнера. Шешељ га је представљао и као политичког заштитника криминалних делатности Мила Ђукановића и Станка Суботића.

Дејвид Так је био задужен за „обраду“ Александра Вучића. Сигурно му није било лако да трпи Вучићево патетично прање биографије, одрицање од Шешеља, Ратка Младића, великосрпске идеологије… Тако је Вучићу и Николићу за супервизора одредио Вилијама Монтгомерија, који је за хонорар од 7.500 долара месечно лобирао за СНС.

Кад су напредњаци инсталирани на власт, Вучић је оправдао сваки долар који су Американци уложили у њега. Без икаквих моралних дилема кршио је Устав и законе Србије, реализујући вашингтонски план за преуређење „посткосовске Србије“. Незаинтересован за штету коју наноси народу и држави којом влада, Вучић је слепо извршавао све налоге својих ментора. Задовољни својим вазалом, Американци му и данас опраштају злочине које врши злоупотребом правосуђа, полиције, блокадом медија и кршењем елементарних људских права.

Наравно, мајстори из Ленглија знају с ким имају посла. Зато се и брину.

„После окончања преговарачке сесије у Бриселу, у кабинету госпође Кетрин Ештон, вице-премијер Србије Александар Вучић прекинуо је разговор и без објашњења зашто то чини легао на под. Потребно је прикупити додатне информације како би се утврдили узроци тог инцидента.“

„Београдски медији објавили су вест да је вице-премијер Србије Александар Вучић ударцем ноге поломио браву на вратима свог кабинета. Није познато зашто је то урадио.“ „Премијер Србије Александар Вучић у разговору с нашим сарадником (…) пожалио се на здравствене проблеме. Угрожен му је имуно-систем, има нестабилан притисак, повремену срчану аритмију и психичке тегобе које у одређеним околностима изазивају колеричне поремећаје“ – наводи се у депешама које америчка амбасада шаље у Вашингтон.

Да би предупредили штету од могуће ескалације менталних проблема српског премијера, Американци су покушали да га контролишу помоћу „саветника“ које су му наметнули. Нису успели с истрошеним и компромитованим кадровима попут Доминика Штрос-Кана, бившег шефа Међународног монетарног фонда, и Алфреда Гузенбауера, бившег аустријског канцелара. Рудолф Хофшегер, један од најмоћнијих службеника немачке тајне службе БНД, требало је да, далеко од јавности, руководи Вучићевом спољном политиком, међутим брзо је офиран. Његову улогу разоткрио је лично Вучић. Без знања и разумевања стратегије, српски премијер је неколико пута, тек да би се похвалио како има значајне контакте, као „пријатеља“ поменуо Хофштегера.

На крају, немогућу мисију стављања Вучића у ред преузео је Алистер Кембел, саветник за медије бившег британског премијера Тонија Блера, који се у време НАТО бомбардовања истакао монструозним оптужбама против Србије. Кембел ће, у сарадњи с Блером, руководити пројектом нове медијске сатанизације Срба. Опет ће се доказивати да је Србија вршила етничко чишћење над косовским Албанцима, биће откривене нове масовне гробнице, а већ је монтиран филм „Шакали“ у коме је приказано да припадници српских полицијских и паравојних јединица брутално убијају цивиле. Акција је осмишљена како би се јавност у Србији припремила за прихватање Вучићеве владе захтева Републике Косово за учлањење у Уједињене нације. Кад Косово постане чланица ОУН, државност нове албанске државе биће у потпуности заокружена.

С тим циљем припремана је и Вучићева недавна посета Вашингтону. Мајкл Кирби, амерички амбасадор у Београду, детаљно је организовао припрему пута. Натерао је Вучића да одржи састанак с тзв. невладиним организацијама, па чак и са заштитником грађана Сашом Јанковићем, који је већ месецима изложен бесомучној хајци медија под Вучићевом контролом. Иако је с тим састанцима намеравано да се у Вашингтону створи привид како је српски премијер толерантан и отворен за сарадњу с невладиним институцијама, Кирбијев и Вучићев план није успео.

Пропаст су изазвала три проблема. Први узрок није од јуче – амерички захтев за кажњавањем српских полицајаца који су убили браћу Илија, Агрона и Мехмета Битићија. Суђење траје, чак и ФБИ врши балистичко вештачење, али САД не попушта с притисцима, од чињенице да су браћа Битићи били припадници терористичке УЧК важније је што су били амерички држављани. Узалуд Вучић понавља да је „случај Битићи био страшан злочин“ и да ће „Србија урадити свој посао“. Док не реши то „велико билатерално питање“ неће бити радо виђен гост у Вашингтону.

Други разлог Вучићевог фијаска је много практичније природе. Мимо амбасадора Кирбија, Стејт Департмент је обавештен о проблему с којим се у Србији суочава највећи амерички инвеститор.

Још 2011. српска влада је одлучила да с 1,3 милијарде евра субвенционише изградњу ветропаркова за производњу струје из обновљивих извора енергије. Према тој одлуци, Електропривреда Србије се обавезала да ће следећих 12 година откупљивати сву енергију произведену у ветропарковима по 9,5 центи за киловат-сату, што је за трећину већа цена од уобичајене. Пошто је на тај начин, на штету грађана, обезбећена огромна зарада „инвеститорима“, за тај посао су, наводно, прво аплицирали Кори Удовички, Миодраг Костић и Горан Новаковић, први ДОС-ов министар енергетике.

Изградњу ветропарка поред Ковина, у Јужном Банату, најпогоднијем пределу у Србији за ту врсту бизниса, почела је америчка компанија „Континентал Винд Партнерс“ (ЦWП), чији власник је Марк Крандал, муж Лидије Удовички. У тај посао ЦWП је уложила више од 300 милиона долара, што представља највећу инвестицију у српску привреду.

Развој пројекта пратило је усаглашавање законске регулативе и таман кад је све приведено крају, појавио се непремостив проблем – особа блиска врху власти тражила је мито од два милиона евра како би се омогућило пословање с Електропривредом Србије.(Како је Таблоид сазнао, реч је о Вучићевом куму Николи Петровићу, на чију жалбу је укинуто решење о дозволи за почетак радова). Пошто Лидији није успела да помогне ни њена сестра Кори, актуелна министарка за локалну управу, ЦWП је затражила заштиту САД. Да Марк Крандал зна ко му загорчава живот најбоље показује чињеница да се за помоћ није обратио Кирбију, него директно својим познаницима из Стејт Департмента.

Као и о свему осталом, Вучић нема јасну представу ни како функционишу односи у Америци. Неопрезно је занемарио податак да је Крендалов отац својевремено био председник банке Федералних резерви и да, самим тим, припада америчком „економском племству“. Какав утицај Крендал има Вучић је схватио кад је у Вашингтону наишао на затворена врата.

Американци су овим бојкотом показали Вучићу да су спремни да пређу преко тираније коју спроводи над власницима српских фирми, али не сме да такне у оне иза којих стоји амерички капитал. На његову жалост, Вучић ће сада морати да санкционише једног од својих најмоћнијих сарадника, који се дрзнуо да рекетира ЦWП. Лоше за њега, добро за Србију.

Трећи узрок Вучићевог дипломатског неуспеха изазван је проклетством које га прати. Чега год се прими, то пропадне. Сад, кад се острвио на Џозефа Бајдена, покушавајући да га шармира бесмисленим изливима љубави и поштовања, потпредседника САД снашла је породична трагедија, умро му је син Бо. Ожалошћени Џо није имао времена и воље да позира поред Вучића и омогући му да се у Србији представи као пријатељ и партнер најмоћнијег Американца.

У легендарној филмској комедији, казахстански примитивац Борат Сагдијев је по Америци лутао у потрази за Памелом Андерсон. У истом стилу, с мапом Вашингтона и картом за метро, тумарао је Александар Вучић за Џоом Бајденом. Борат је био паметнији, он је бар нашао Памелу. Вучићу је остало да директно испред Беле куће да интервју за Студио Б. Нажалост, Борат је карикатурални измишљени лик, а Вучић је реални господар живота и смрти у Србији. Тако ће остати док га његови творци из Ленглија не пусте низ воду.

Предраг Поповић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/tragovi-vucicevih-politickih-prevara/

Прочитај без интернета:
5 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ