Нови саветник за националну безбедност у администрацији Доналда Трампа, сматра како је НАТО 1999. занемарио чињеницу да исход рата зависи и од „југословенских реакција и иницијатива које су се показале немогуће за предвидети“

Амерички председник Доналд Трамп именовао је генерала Херберта Рејмонда Мекмастера за саветника за националну безбедност. Прекаљени командант познат је по свом вођству у Ираку, показао се као мајстор обрачуна са герилским и побуњеничким фракцијама, а медији у САД га карактеришу и као праву „интелектуалну громаду“.

Његова награђивана књига „Занемаривање дужности“ сугерисала је како је заправо страх команданата америчке војске да се одупру притисцима политичке агенде Беле куће током рата у Вијетнаму био један од кључних узрока пораза.

Мекмастер је, осим књиге, веома цењен и због успеха на бојном пољу током два рата у Ираку 1991. и 2003. године, као и због операција против Ал Каиде у ирачком граду Тал Афар 2005. године. Као такав, Мекмастер је преко потребан глас у Белој кући коју воде идеолози без икаквог борбеног искуства.

C5L6YmJWQAEN5-j
HRVATSKA ZARAĐUJE MILIONE NA RATU U SIRIJI: Zagreb izvezao rekordnu količinu naoružanja na Bliski istok (VIDEO) goo.gl/4lpm0W

Током своје каријере у војсци, Мекмастер је написао бројне есеје и анализе рада америчке војске и њених стратешких циљева, међу којима се истиче анализа под насловом „Пукотине у темељу: Трансформација одбране и полазна претпоставка доминантног знања у будућем рату“, у којем се Мекмастер исцрпно бави НАТО бомбардовањем Југославије 1999. године.

У поглављу „Теорија испред праксе“, који почиње цитатом да „теорија не може бити прихваћена као коначна, кад пракса указује друкчије“, Мекмастер се бави стратегијом за успостављање доминације Америчког ратног ваздухопловства на потенцијалним бојним пољима будућности.

Дајући осврт на НАТО бомбардовање Југославије, Мекмастер дефинише „хибрис“ – старогрчки појам који означава претерано самопоуздање које доводи до прекорачења могућности и трагичног краја – као један од главних узрока лоших резултата америчких снага у Србији.

Мекмастер сматра да су упозорења на негативне ефекте претераног самопоуздања морала да буду озбиљно схваћена већ у Сомалији 1992 – 1994 године, када је Вашингтоново полагање наде у технологију доживело тежак ударац. Тада је председник САД Бил Клинтон одлучио да се уместо на пројектиле и бомбе, више ослони на копнене трупе које би дејствовале са, како наводи Мекмастер, „безбедне дистанце“.

„Балкан је постао тест полигон за стратегију базирану на америчкој војној технологији“, пише Мекмастер и наводи како су комбиновани напори НАТО ваздухопловства и хрватско-бошњачких трупа донели резултате у Босни почетком деведесетих, јер су били базирани на „широкој стратегији за спајање (ваздушних операција) са комплементарним копненим снагама“.

f_14876876129
Доналд Трамп и нови Саветник за националну безбедност Херберт Рејмонд Мекмастер; Аутор: Фонет / АП

Ипак, оно што је научено почетком деведесетих у Југославији, потпуно је занемарено 1999. године на Косову, пише Мекмастер.

„Када се 1999. госине Клинтонова администрација суочила са српском бруталношћу на Косову, акценат рата био је на прецизне ваздушне ударе као потенцијално решење за проблем. Удари пројектилима и бомбардовање, који су постајали све ефикаснији са технолошким напретком, изгледали су врло привлачно администрацији која је желела да употреби силу и умањи ризик или избегне неодобравање јавности или конгреса“.

Првобитни план за операцију „Савезничка сила“ подразумевао је петодневну ваздушну кампању која би приморала Слободана Милошевића да се повуче. „Постојало је велико самопоуздање у исход рата. Окрњена Југославија била је слаба држава која није могла да запрети НАТО базама или линијама комуникације… Самопоуздање међутим, није једнако сигурности, чак ни када је рат при крају“.

Мекмастер наводи како је због Клинтонових маневара којима је желео да одложи конгресну дебату о Југославији, отписана употреба копнених трупа и да је на тај начин изгубљена нада да ће Милошевић попустити.

Осим проблема унутар САД, постојао је и мањак консензуса поводом бомбардовања Југославије и међу самим НАТО савезницима – Грчка је протестовала против операција и није уступила своје базе, док су Италија и Француска биле „неодлучне“.

„Акценат на што мањој колатералној штети (међу НАТО трупама) и жеља да се одржи консензус међу савезницима довели су до размирица између високих цивилних и војних званичника, где су војни званичници сматрали како су ограничења на употребу силе претерана… Операција ‘Савезничка сила’ Показала је како су политичка разматрања нераскидиво повезана са спровођењем ратних дејстава, као и да несигурност исхода рата црпи делом и из интеракције војске са политичким факторима који ометају њихову кохезију“.

Хавијер Солана у посети Косову 1999. године; Аутор: Профимедиа
Хавијер Солана у посети Косову 1999. године; Аутор: Профимедиа
ПРЕТЕРАНО САМОПОУЗДАЊЕ

Искусни генерал као кривца за убеђеност америчкох војних званичника у исход рата означава „линеарно размишљање“. Према његовом мишљењу, НАТО је занемарио чињеницу да исход зависи и од „југословенских реакција и иницијатива које су се показале немогуће за предвидети“.

„Без неопходне силе коју би НАТО употребио како би наметнуо своју бољу Југославији и базирањем иницијалних акција на нереалистичним прерпоставкама о моћи ваздушних удара, Југославија је преузела иницијативу убрзо након што је рат почео. Упркос добрих припрема и слабијег непријатеља, НАТО није успео да оствари информациону надмоћ. Много се знало о непријатељу, али обавештајни подаци нису били довољни за праћење српске армије. Лоше време, облаци, планински шумовит терен умањио је ефикасност сателита, дронова и радара. Српске одлуке су изненадиле НАТО упркос бројним интеракција са југословенским лидером Слободаном Милошевићем током претходне четири године и прилике да се направе детаљне обавештајне процене“.

Даље, Мекмастер пише како је Милошевић искористио ситуацију како би интензивирао обрачин са Албанцима:

„Милошевић је предвидео потезе НАТО и контрирао им. Померио је трупе на границу с Косовом неколико недеља пре почетка ваздушних напада. Када је кампања почела, те снаге су избациле албанску популацију на улице, одузеле им лична документа, опљачкале имовину, спалиле њихове куће и погурали их као стоку ка македонскојх и албанскијх граници. НАТО је био изненађен и неприпремљен. Ваздушна кампања имала је нежељене последице – заправо је убрзала бруталне операције етничког чишћења које је требало да заустави“.

Тако је петодневна операција, прерасла у вишемесечну кампању.

„Искуство је разоткрило опасности линеарног размишљања и неспремности за интеракцију до које долази са непријатељем када рат почне“, сматра Мекмастер.

profimedia-0068769255_14876873676
Српска војска на путу ка Косову 1999. године; Аутор: Профимедиа

После седам дана бомбардовања, генерал Весли Кларк је прометио да се НАТО суочава са интелигентним и способним противником који настоји да обесмисли све стратегије. Мекмастер пише да, иако су српске ПВО снаге биле веома застареле, оне су приморале НАТО авионе да лете на великим висинама, због чега је идентификација мете била нарочито тешка.

„Такође, користили су иновативне методе да одрже радаре активнима, а да не буду погођени. Срби су користили ниско-технолошким тактикама и импровизацијом којом су оборили Ф-117 стелт ловца. Те тактике приморале су НАТО да преусмери 35 одсто борбених залиха на обрачун са српском ПВО. Срби су научили да преваре и изманипулишу америчке обавештајце. Српске снаге су дозвољавале извиђачким авионима да идентификују мете, па су их онда мењале макетама. Око 500 од 3.000 прецизних пројектила погодило је ове макете.“

Упркос очигледном уважавању српских снага на нивоу домишљатости, Мекмастер главну кривицу за неуспехе кампање приписује Сједињеним Државама.

„Способност Срба да дођу до озбиљних обавештајних података о савезничким операцијама, упркос њихове технолошке инфериорности, доводи у питање компоненту порицања у оквиру ‘информационе супериорности’, чак и против непријатеља са веома основним способности. Срби су евакуисали одређене мете чим су се нашле на листи мета. Вероватно је да је југословенска влада имала шпијуне у НАТО штабу. Осим тога, шпијуни стационирани испред Авиано ваздушне базе, редовно су јављали када авиони узлећу на мисије“.

Мелмастер пише и како су се српске копнене снаге често инфилтрирале међу цивиле и избеглице како их НАТО не би лоцирао, што је додатно отежавало задатак Алијансе. Генерал наводи како се догађало да НАТО из ваздуха „види Албанце распршене по падинама брда, али уопште не види одакле их Срби нападају“.

Према мишљењу новог америчког саветника за националну безбедност, НАТО кампања у Југославији 1999. године доживела је неуспех: „Мање од 5 одсто српских борбених система уништено за 78 дана бомбардовања. НАТО напори да нападне копнене трупе непријатеља нису успели. Размере неуспеха постале су очигледне тек када је рат био готов“, закључује Мекмастер.

НАТО сателитски снимци српских објеката 1999. године; Аутор: Профимедиа
НАТО сателитски снимци српских објеката 1999. године; Аутор: Профимедиа
ГРЕШКЕ

Мекмастер наводи како су двосмислености у селекцији и идентификацији мета довели до бројних грешака у бомбардовању, од којих је највећа удар на кинеску амбасаду у Београду.

„Грешке су се догађале не због мањка информација; количина података и раздвајању добрих од лоших информација створили су потешкоће… У време бомбардовања (кинеске амбасаде), планери су били под притиском да пронађу 2.000 мета у Србији, јер су мете за петодневну кампању истрошене. Људске грешке, међу којима су и употреба старе мапе и неажурирана мапа локација које се не смеју нападати, довела је до грешке. Било је још најмање 20 других инцидената „колатералне штете“ која укључује бомбардовање бугарске територије, возова, конвоја, школа и болница. Ове грешке догодиле су се упркос великој дисциплини пилота. Након инцидента у којем је убијено око 80 албанских избеглица, за које су грешком помислили да су конвој, генерал Лиф, командир јединице која је извела напад, рекао је како је у питању ‘веома компликован сценарио у којем никада неће бити могуће утврдити све детаље“.

Према Макмастеру, колатерална штета и нереалистична очекивања довели су до продубљивања несигурности и све мање подршке међународне заједнице.

„Косовско искуство показало је да екстремна технолошка супериорност не води до информационе супериорности и не уклања несигурност. Срби нису били једнак такмац. НАТО је имао ваздушну надмоћ и суочавао се са старом, минималном ПВО. Срби нису могли да ометају НАТО комуникације и информационе состеме. Косово је показало да узроци несигурности леже углавном изван дохвата технологије: у политичкој природи рата, његовој људској диментији, сложености и интеракцији с непријатељем… На Косову, НАТО је претпоставио убеђеност у исход и био је неспреман“, закључује Мекмастер.

На крају, амерички генерал додаје да је начин на који је НАТО водио рат довео до пролонгирања патњи како Срба, тако и Албанаца. Главни проблем био је то што НАТО није искористио надмоћ у ваздуху, како би успоставио доминацију на земљи. Чим су ефекти НАТО операција упарени са дипломатским притисцима и копненом офанзивом такозване „Ослободилаћке војске Косова“ (ОВК), напори су уродили плодом и Милошевић је морао да попусти, сматра Мекмастер.

ПИШЕ Новак Луковац

www.newsweek.rs/svet/81517-newsweek-predstavlja-trampov-savetnik-za-nacionalnu-bezbednost-o-bombardovanju-jugoslavije-milosevic-je-znao-svaki-nas-potez-srbi-su-nas-obavestajno-nadigrali.html

0 гласовa