Андреј Корибко

Уместо тога, моја дефиниција хибридног рата подразумева практичну трансформацију „обојених револуција“ у нетрадиционални тип рата, чији је циљ насилна промена режима одређене самосталне државе.

„Закон хибридног рата“, како га зовем, у суштини представља најбитнији циљ сваког хибридног рата. Његова суштина, планирана ван саме државе, се своди на то да изазивањем сукоба у оквиру државног идентитета уништи мултиполарни транснационални колективни пројекат, (изазивају се сукоби етничке, верске, регионалне, политичке или друге природе), а нама остаје да са стране посматрамо како се у пракси, деловањем Сједињених држава стварају препреке за спровођење руског интеграционог процеса Украјине и саботира пројекат некада планираног иранског гасовода кроз Сирију.

Ако размишљамо о перспективи, схватићемо да је сваки циљ инфраструктурног коридора, који треба да буде део кинеске глобалне иницијативе „Један појас и један пут“, кога још зову и „Нови Пут свиле“, очигледно исто тако на удару, нарочито у областима у којима се интереси свих земаља укрштају: Балкан и Централна Азија .

Како се воде хибридни ратови?

Невладине организације и обавештајне службе у појединим земљама оснивају политичка и грађанска друштва и јачају их до те мере, док не постану довољно јака да се супротставе легалној власти. Пре него што почну било какве војне акције, НВО и специјалне службе потхрањују осећања дубоко укорењена у свести различитих сегмената становништва, која су по правилу, усмерена на неки од облика идентитета, било да је он реалан, фиктиван или предимензиониран, а све у циљу развијања што интензивнијих антивладиних осећања.

Чим социјална инфраструктура и информациони услови достигну неопходни ниво, спољашњи покровитељи постају уверени у способности својих пуномоћника да промене политичку ситуацију у одређеној земљи. Они користе провокацију за стварање „истинитих“ разлога за формирање антивладиних покрета и у први план стављају, и отворено иницирају, дестабилизацију система. Уколико обојена револуција или примена „меке“ моћи не доносе жељене резултате, овај покрет се кроз серију ескалација, у етапама, на крају претвара у неконвенционални рат или у „жестоки“ сукоб.

Док то траје, неки „обојени“ револуционари постају терористички побуњеници, које касније подржавају суседне про-америчке државе, обезбеђујући им додатне снаге, оружје и финансијску подршку. Видели смо овај процес у Сирији: након што „Арапско пролеће“ није успело, обојена револуција се претворила у рат против тероризма; у Украјини су у фебруару, непосредно пре државног удара, западни региони отворено иступили против Кијева. У овом тренутку се иста слика може видети у Македонији, а у блиској будућности догађаји имају веома реалну могућност да се отргну ван граница Ферганске долине.

Само да подсетим, све ово што се догађа има за циљ да поремети или преузме контролу над кључним инфраструктурним пројектима и главним транзитним земљама, коришћењем међусобно повезаних средстава за смену режима, реорганизацију државе и стварањем неконтролисаног хаоса.

Без обзира на чињеницу, колико су опасни и претећи хибридни ратови, то уопште не значи да они не могу да се избегну и да не могу бити заустављени. Методе борбе против ове претње, коју зовем демократска безбедност – представљају нову сферу интереса, чији развој захтева већу подршку државе. У овом тренутку сам препознао три главна начина да се избегну хибридни ратови, али сам сигуран да ће даља истраживања понудити и друге ефикасне стратегије.

Прва ствар која треба да се деси: треба да се појави хибридна опасност коју можемо да идентификујемо и издвојимо у почетној фази. То значи да све НВО које раде у земљи и у земљама савезницама, морају бити регистроване и над њима извршена провера чијим страним средствима се оне финансирају, и да све незаконите организације које послују незаконито, а угрожавају националну безбедности, треба одмах да буду забрањене.

Ове мере се и сада интензивно спроводе, али морамо заједно са нашим савезницима ићи и даље формирати међународну базу података, како би смо имали евиденцију о свим НВО и њиховим активностима и проверили да ли су оне легалне или не. Поред тога, у интересу сарадње и информисања становништва о асиметричној опасности, са којом се они сусрећу кроз интеракцију са медијима, са научницима и са стручњацима за безбедност, треба појачати обавештеност јавности о активностима Сједињених држава „на изазивању хибридног рата“, јер су прелиминарно информисање и свест људи изузетно јак фактор одвраћања и упозорења активног али наивног становништва које ступа у ове опасне организације.

nvo-natasa-kandic-sonja-biserko-jelena-milic-nato-placenici-izdajnici-fasisti-zene-u-crnom

 

Друго, морамо бити сигурни да су представници наших снага безбедности упознати са одговарајућим методама раскринкавања хибридних војних блокова, посебно у превенцији обојених револуција и реаговања на неконвенционално вођење рата. Веома је важно да они спречавају растући бес деликатно, трудећи се да избегавају примену неприхватљивих и деспотских реакција које могу да проузрокују непотебне конфликте.

Покретачи „обојених револуција“ редовно покушавају да преваре власт и да је доведу у ситуацију да сопственом непажњом она сама почини грешке, које касније, путем друштвених медија, могу да се искористе за развој анти-владиног расположења, а затим да усмере људе на улице. Без обзира које методе они користе, њихов крајњи циљ је да на улице изађе што више људи који могу да послуже као „живи штит“ иза кога ће се од могућег хапшења на лицу места крити најагресивнији агитатори.

Коначно, последња стратегија демократске безбедности, чију тајну до сада нисам открио је подстицање патриотских покрета грађанског друштв, тако да их буде што више и да подржавају своју владу. Ми то најјасније видимо у Македонији, где су хиљаде људи протествовали против присталица обојене револуције и које су показале свету да они не желе никакву промену режима у својој земљи. Важно је да владе широм света пружају помоћ у јачању ове врсте покрета, као активног облика заштите од могућих обојених револуција, јер је управо то она снага која ће бити прва линија одбране против ове опасности.

 

Поред тога, ове технологије „против обојених револуција“ исто тако могу да користе патриотски настројени грађани, вршећи притисак на своје владе, да исте одбијају да се придржавају контроверзних прозападних договора. На пример, у Црној Гори и Србији су опробали сличне методе и одабрали ову тактику да убеде владе да одустану од извршења својих обавеза из споразума са НАТО пактом, с тим што су то спровели врло пажљиво, не позивајући на промену режима или насиље. Оно што свакако заслужује пажњу је коришћење технологија за обојене револуције у позитивне сврхе, што постаје потпуно нова област истраживања.

И Русија има реални потенцијал да постане светски центар за демократска истраживања на пољу безбедности и стручног обучавања, тако да ћемо и ми моћи, ако наши стручњаци буду у стању да овладају овим технологијама, и у потпуности разумеју како оне функционишу, ова драгоцена сазнања да поделимо са нашим савезницима и повећамо наш стратешки значај у свету.
Сасвим је могуће је да ћемо једнога дана моћи да обучавамо представнике војних, обавештајних и цивилних служби наших партнера овде у Москви, и тако нашој земљи обезбедимо квалитативну предност у стварању наше колективне мултиполарне будућности. Међутим, да би се то догодило, нама треба непосредна финансијска подршка за истраживачке пројекте и квалификоване стручњаке у овој области. Ако успе у стварању интегрисане демократске безбедносне инфраструктуре која је јача од обојене револуције Сједињених држава, Русија може да постане неприкосновени лидер на путу глобалног отпора хибридним ратовима.

srbin.info/2016/06/01/transformacija-hibridnog-rata-tehnologije-protiv-obojenih-revolucija/

3 гласa