НА ЗАПАДУ „РАТОМ“ ДИРИГУЈУ КОНЦЕПТУАЛНИ ЦЕНТРИ И ТРИЛАТЕРАЛА,

А У КИНИ – ГЕНЕРАЛШТАБ

  • Уместо индустријског капитала данас је постао доминантан финансијски. Најважнија последица је промена – начина вођења светског рата. Постепено су место оружаног сукоба заузеле финансијске операције. Обична борбена дејства су прешла од основних у ранг помоћних. Управо ту функцију имају ратна дејства у Украјини и Сирији
  • Променила су се и главна ратишта. Раније је то био простор: копно, море и ваздух. Данас су главна ратишта – монетарно, берзанско и робно тржиште. Место стратешке нуклеарне тријаде (ракетне стратешке снаге, подморнице- ракете носачи-стратешка авијација) заузеле су централне банке, царинске службе и пореске службе
  • Већ се назиру обриси следећег доминантног капитала, који се може назвати когнитивним. Још га називају и људским, креативним итд. Следећа доминантна врста сукоба, за шта се треба припремати – јесте смисаони рат. Ратиште ће бити у људској свести
  • Терористички напади 2001. године у Њујорку могу се означити као почетак новог финансијско-економског рата. Тада је главни противник САД уместо СССР постала Кина. Она је сустигла америчку привреду по висини БДП, а према неким подацима чак и престигла, ако се рачуна паритет куповне моћи. Али, треба имати у виду да обе земље због међусобне повезаности привреда нису заинтересоване за уништавање конкурента. Зато неће бити ни скоре пропасти долара, ни слабљења Кине
  • На Западу (нека се не ишчуђавају домаћи тржишњаци) постоје оперативни центри за планирање. Нешто попут Главне оперативне управе нашег Генералштаба. Њима управљају транснационалне корпорације. Један од таквих центара је инвестициона компанија The Vanguard Group, чија је вредност око три билиона долара. Концептуални центри и трилатералне комисије постављају задатак, а оперативно управљање се врши на националном нивоу. Систем управљања на Западу није јаван, сакривен је иза паравана
  • У Кини планирање финансијско-економског рата на свим фронтовима – робним, монетарним, берзанским -врши структура коју контролише Генералштаб Народноослободилачке армије Кине под контролом заменика начелника Генералштаба. Операције планирају не Министарство трговине, Министарство финансија или Народна банка, већ војни стручњаци који су прошли одговарајућу обуку у Академији Генералштаба. Затим те планове стратешких операције одобрава Војни савет ЦК КПК, а одатле се већ у виду директива прослеђују Народној банци, министарствима…

Пише: Олег ФАЉИЧЕВ

        КАКО се 25 лет после распада СССР нова Русија нашла у изузетно озбиљној економској кризи?

        Зашто берићетне године с високим ценама нафте нису промениле структуру руске привреде и какве последице то по руску војну индустрију то може изазвати?

        О овоме су размишљали учесници Х међународног форума за безбедност, који је одржан у Друштвеној комори Руске Федерације.

        Присетимо се прво да је светска криза 2008-2009. године била изазвана пре свега „кваром“ у механизму глобалног регулисања на финансијском тржишту.

        Наметнута, између осталих, и Русији, политика максималне отворености унутрашњих тржишта, без одговарајуће контроле над њима, постала један од узрока брзог и разорног ширења кризе.

        Либерализација финансијског система довела је до незабележеног раста међународних токова капитала, ризичних актива и дужничких обавеза. Други фактор кризе била је недоследна макроекономска политика многих земаља, које су покривале буџетски дефицит активним узимањем кредита ради будућег повећања БДП, што се, како видимо, није догодило.

        Ризици светског финансијског система били су карактеристични и за Русију. Они су, несумњиво, представљали претњу за економску безбедност земље.

        Антикризне мере, које је међународна заједница почела да доноси од 2008. године, требало је да ублаже ситуацију, али се у пракси то није догодило. Пре се може говорити о томе да је дошло до трансформације спољних претњи. Повећање контроле над финансијским тржиштима и институцијама било је праћено увођењем правила која су били препрека заштити националних интереса.

Подмукли рејтинзи

        Западне земље су фактички монополизовале – разуме се, у свом интересу – израду нових принципа међународне финансијске инфраструктуре. Њене кључне институције под окриљемG20 постали су Међународни монетарни фонд, Организација за економску сарадњу и развој, Банка за међународна поравнања и Савет за финансијску стабилност, где је утицај незападних земаља крајње ограничен.

        У Трансатлантском и Тихоокеанском партнерству, која су створена у последње време, за Русију се уопште није нашло места.

        Покушаји да се издејствује равноправно учешће, које су првобитно предузимале земље у развоју и Русија приликом израде одлука „Групе 20“, пре свега везано за реформу ММФ, били су блокирани. Није остварен успех ни у другим најважнијим областима.

        „Појачано регулисање од стране финансијских институција довело је до већег коришћења услуга такозваног банкарског система у сенци – рекао је на скупу руководилац сектора за економију других земаља Руског института за стратешка истраживања Сергеј Каратајев. – Истовремено су могућности банкарских система тржишта у развоју, укључујући руски, биле значајно ограничене новом потражњом за капиталом. Међутим, тај проблем није привукао пажњу међународних финансијских институција“.

        Мере борбе против офшора, које се спроводе под окриљем Организације за економску сарадњу и развој, у значајној мери представљају ширење регулативе ЕУ на остале земље с циљем добијања што исцрпнијих информација о њиховим компанијама и грађанима. При том се подаци о руским правним и физичким лицима у будућности могу искористити против Русије.

        Прошле године је Газпром већ говорио о неоснованим захтевима Велике Британије.

        Осим тога, тако важна питања за Русију и остала тржишта у развоју као што је стварање ефикасних механизама за повраћај нелегално извезеног капитала или увођење одговорности за западне или офшор финансијске институције за пружање помоћи у скривању пореских података остају ван споразума који се усвајају.

        На међународном тржишту агенција за рејтинг три највеће америчке агенције раде без достојне конкуренције и, изгледа, могу да формирају јавно мњење по свом нахођењу. Резултат тога су политички мотивисане одлуке.

        Слична је ситуација са променом правила измирења суверених дугова према ММФ. Главни циљ реформи које се спроводе је да се повећа значај самог Фонда као својеврсног кризног менаџера који има право да одређује услове реструктурирања. У пракси су се захтеви за отпис дуга према приватним повериоцима – као услов за ново финансирање – већ могли видети по ситуацији у Грчкој, а сада и у Украјини.

        Додатне ризике тржиштима у развоју доноси политика (западних земаља) квантитативног ублажавања и ниских каматних стопа, која поспешује прекогранично кретање капитала, чини га подложнијим негативним факторима који често не зависе од земље-примаоца. Међутим, то питање није укључено у међународну агенду ради разматрања на највишем нивоу.

Алтернативни новац

        На који начин Русија може да смањи ризике који настају услед увођења нових глобалних правила?

        Најефикаснији инструмент је јачање сарадње у групи BRICS, чије су све државе-чланице чланови G20. Основа за заједнички рад је новембарска одлука шефова наших земаља о изради заједничког приступа питањима која су на дневном реду самита „Велике двадесеторке“, укључујући питање реформисања међународног финансијског система.

        Изузетно важан корак је повећање квалитета сарадње експерата BRICS. Јер, управо је недостатак научно утемељене, усаглашене аргументације представљало слабост позиције земаља чланица. Услед тога су се становишта међународне заједнице о могућности реформисања ММФ формирала на основу истраживања која су спроводили сарадници самог фонда. Алтернатива није предлагана.

        Истински изазов за наше земље могу бити предстојеће промене у ММФ. Избори за извршног директора ММФ биће одржани 2016. године. За превазилажење постојећег вакуума предлога потребно је хитно формирање аналитичког одељења под окриљем нове Развојне банке, пошто је то једина институција тог профила у BRICS. Оно ће бити надлежно за дефинисање дугорочне агенде, између осталог, и о питањима финансијске архитектуре.

        Испоставља се да смо ми веома рањиви и зависни од политике ММФ. Али, како се тога ослободити и шта је са популарном идејом монетизације наше привреде коју промовише академик Сергеј Глазјев? Да ли је Русија уопште у могућности да води независну финансијску политику? И на крају, колико је исправно оно што се ради у Евроазији – интеграциони покушаји стварања новог монетарног система с Кином у оквиру ШОС или слични пројекти у Евроазијској економској унији?

        По мишљењу експерата, с једне стране, ми схватамо да је привреду потребно финансирати, без тога се не могу решити питања ни замене увозних производа, ни развоја било какве извозне производње. С друге стране је болно питање штедљивог трошења средстава која ће се издвајати.

        „Без чврсте контроле над финансијским токовима предлоге Глазјева је боље не реализовати, зато што ће новац, нажалост, отићи тамо где и увек – сматра Каратајев. – Што се тиче BRICS, то није регионална организација, већ више интересни клуб, у којем нису ретка различита мишљења“.

        А могло би се наступати с алтернативним тачкама гледишта које су привлачне другим државама-чланицама „Двадесеторке“, на пример Аргентини, која би у питању финансијске сфере требало да буде на нашој страни.

        Ми за сада немамо дугорочну визију ни онога шта желимо од реформе ММФ. Постоји тактика, али нема стратегије. А она се може израдити само уз помоћ највећих земаља.

        Или идеја да се изгради биполарни монетарни свет – да ли је то још једна химера? Можда би монетарни системи ипак требало да буду аутономнији?

        У Русији је основана независна агенција за рејтинг. Надамо се да ће бити успешна и да неће поновити судбину претходника. И Кина развија своју агенцију за рејтинг. Али, та два пројекта се за сада никако не поклапају (за разлику од америчких).

        Постоје пројекти формирања таквих агенција у Бразилу, Индији и Јужноафричкој Републици, које би такође могле да утичу на светску конјунктуру. На томе треба радити.

        Нема наде да ће се услед реформе међународног финансијског система повећати поузданост америчких државних обвезница. Последњи извештај ММФ говори о томе да су реформе засад само умањиле недостатке откривене 2008-2009. године, али нису учиниле систем стабилнијим. Како то постићи, нико не зна.

        Још једно озбиљно питање је: зашто да Русији задржи чланство у СТО, ако се не укидају западне санкције? Јер, ми смо, фигуративно говорећи, остали са разбијеним коритом. Систем рада са страним тржиштима је уништен. Да ли је бар усмени укор добио неко од организатора уласка у СТО под ропским условима?

        Према неким информацијама, држава има средства која би се могла искористити као инвестициони кредити. Званичне бројке са стањем на дан 1. јануара 2014. године, које је навео академик Аганбегјан су 54,7 билиона рубаља, што износи 86 одсто БДП. Али, тај новац лежи без кретања.

        Једино што ради је војна индустрија. У 2015. години у њу је уложено два билиона и 250 милијарди рубаља, у 2016 се планира улагање око три билиона.

        Али, да би на одговарајући начин функционисала цела индустрија, потребно је променити национални систем економске безбедности и управљања.

        „Већина земаља у развоју је за постојање СТО и учешће у тој организацији, зато што им то даје бар неке механизме за борбу против дискриминације на робним тржиштима – сматра Каратајев. – Бразил, Индија и Кина одлично користе те могућности. Зашто то не успева и Русији?“.

        СТО, као и сваки систем који уређује спољне економске везе, има две стране – извозну и увозну. У Русији је као приоритетан постављен задатак замене увозних производа. Међутим, док се налазимо у СТО, ми не можемо да користимо целу палету инструмената за заштиту унутрашњег тржишта.

Међу заклетим пријатељима

        „Ми фактички живимо у међународној финансијској архитектури која се формирала 1944. године у америчком Бретон Вудсу“ – напомиње члан савета Института Евроазијске економске уније Валериј Муниров.

        Оно главно што разликује нову епоху је то што је уместо индустријског доминантан постао финансијски капитал. Најважнија последица је промена главног начина вођења светског рата. Постепено су место оружаног сукоба заузеле финансијске операције. Обична борбена дејства су прешла од основних у ранг помоћних. Ма колико парадоксално деловало на први поглед, управо ту функцију ратна дејства у Украјини и Сирији. Она осигуравају глобалне стратешке операције прерасподеле тржишта.

        У складу с тим су се променила и главна ратишта. Раније је то био простор: копно, море и ваздух. Данас су главна ратишта – монетарно, берзанско и робно тржиште. Ако се настави са аналогијама, уместо стратешке нуклеарне тријаде (ракетне стратешке снаге, подморнице- ракете носачи-стратешка авијација) наступају централне банке, царинске службе и пореске службе.

        Па ипак, прелазак са индустријског на финансијско-индустријско друштво је само међупериод. Већ се назиру обриси следећег доминантног капитала, који се може назвати когнитивним. Још га називају и људским, креативним итд. Следећа доминантна врста сукоба, за шта се треба припремати – јесте смисаони рат. Ратиште ће бити у људској свести.

        Хладни рат, који је почео практично одмах по завршетку Другог светског, суштински је био првенствено финансијско-економски. СССР је изгубио не у трци у наоружавању (совјетско оружје и војна техника се још увек користе). Ми смо изгубили економску трку у три области: овладавање новим технологијама, смањење укупних трошкова и цене коштања, производња квалитетне робе за широку потрошњу.

        Терористички напади 2001. године у Њујорку могу се означити као почетак новог финансијско-економског рата. Сада је главни противник САД уместо СССР постала Кина. Она је сустигла америчку привреду по висини БДП, а према неким подацима чак и престигла, ако се рачуна паритет куповне моћи. Али, треба имати у виду да обе земље због међусобне повезаности привреда нису заинтересоване за уништавање конкурента. Зато неће бити ни скоре пропасти долара, ни слабљења Кине.

        Вашингтон и Пекинг су „заклети пријатељи“, али завере између њих, чега се многи сада плаше, неће бити. Нови пакт Молотов-Рибентроп је могућ, они заиста деле тржишта, али ће га у дугорочној перспективи прекршити једна или друга страна. Па ипак, раскид неће довести до уништења противника. Да су Кинези хтели, одавно би срушили долар: они имају у резервама око три билиона у америчкој валути.

        По мишљењу посланика Државне думе Јурија Нагерњака, долар није обезбеђен с аспекта старих приступа, то јест златом. Сједињене Државе су прилично ефикасно изградиле свој финансијски систем. Његов смисао је у томе да је долар обезбеђен пројектовањем. Неким експертима се чини да САД само штампају новац. А заправо је систем прилично избалансиран и добро осмишљен. Американци зато и седе на врху те пирамиде. Да, потраживање она три билиона би нанело значајну штету привреди САД, али ниједна земља не може сама да сруши постојећи систем, чак и ако располаже са та три билиона.

        Наша привреда је зрно песка у поређењу с америчком и кинеском.

        У совјетско време БДП Кине износио је око једне петине БДП СССР. Сада наш БДП чини мање од петине кинеског. И то рачунајући све наше сировинске ресурсе. БДП очишћен од угљоводоника је толико мали, да је смешно и упоређивати. Зато нам преостаје да жонглирамо између два гиганта. То је, можда, једини пут за обнављање економског потенцијала земље.

        На примеру два главна светска играча треба видети како се припремају финансијско-економски ратови. На Западу (нека се не ишчуђавају домаћи тржишњаци) постоје оперативни центри за планирање. Нешто попут Главне оперативне управе нашег Генералштаба. Њима управљају транснационалне корпорације. Један од таквих центара је инвестициона компанијаThe Vanguard Group, чија је вредност око три билиона долара. Концептуални центри и трилатералне комисије постављају задатак, а оперативно управљање се врши на националном нивоу. Систем управљања на Западу није јаван, сакривен је иза паравана.

        На Истоку је обрнуто. На пример, у Кини планирање финансијско-економског рата на свим фронтовима – робним, монетарним, берзанским врши структура коју контролише Генералштаб Народноослободилачке армије Кине под контролом заменика начелника Генералштаба. Операције планирају не Министарство трговине, Министарство финансија или Народна банка, већ војни стручњаци који су прошли одговарајућу обуку у Академији Генералштаба. Затим те планове стратешких операције одобрава Војни савет ЦК КПК, а одатле се већ у виду директива прослеђују Народној банци, министарствима, службама итд.

        Стручњаци за Кину знају да је Војни савет ЦК КПК кључни стратешки орган у систему власти Кине, јер председник Кине, пошто нема функцију председника војног савета, фактички нема потпуну власт. Денг Сјаопин је, након повлачења с функције председника Кине, још неколико година остао председник Војног савета, фактички задржавајући узде државе власти и обезбеђујући континуитет.

        У Русији је Војном савету ЦК КПК по неким функцијама сличан Савет Безбедности. А у нашој историји је постојао такав орган као што је Државни комитет за одбрану СССР. Иако се они не могу директно поредити, у рату су функције биле много шире, па и овлашћења је било више.

        Шта следује из горенаведеног?

        Треба признати да је финансијско-економска борба савремени вид ратовања, а не просто надметање привредних субјеката. Унети то у Војну доктрину.

        Треба поверити планирање финансијско-економског рата структурама које поседују стратешко размишљање и које су подређене Савету безбедности Русије.

        Треба обезбедити међусобну сарадњу чланица Евроазијске економске уније у стратешком планирању финансијско-економског рата.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/treci-svetski-rat-vec-se-vodi-u-sferi-finansija-a-uskoro-ce-i-u-glavama-ljudi

5 гласовa