• Американци већ деценијама против непријатеља свог неоколонијализма користе и домицилне савезнике, агресивне и бестијалне, гладне моћи и новаца. Наоружавају их, финансирају или помажу, уступају информатичку и сваку другу инфраструктуру, усмеравају и коригују њихово деловање ка својим политичким противницима, свима онима који не желе да постану њихови вазали
  • Русија се енергично умешала у блискоисточну драму и квари рачуне не само Исламској држави, Американцима и Турцима. Атлантски савезници и њихове слуге притајили су се да олижу ране, али ће се опет отворено појавити кад процене да Русији могу да забоду нож у леђа. До тада, радиће то непрестано и интензивно, али и перфидно
  • Све док се не схвати да је Турска најефикаснија полуга САД на Блиском истоку и заправо земља у којој је систематизована подршка америчким акцијама терористичког инжењеринга, ни руска страна, али ни било која друга сила која буде истински желела да порази тероризам на Блиском истоку – неће успети
  • Турској је потребан јак и моћан савезник, неко ко је довољно јак да војно и економски залечи европски презир. Бољег од САД, чини се, нема. Истовремено, турске перверзне и патолошке амбиције ка рехабилитацији средњовековних тежњи и циљева прејаке су да би их држале на пристојној дистанци од непријатељства са Русијом, Балканом, Сиријом, Ираном. Та страст не може их држати мирним и непрестано их нагони на провокацију у чини их нестрпљивима

Пише: Славко ЖИВАНОВ

ЕНЕРГИЧНО укључивање Русије у рат против тзв. Исламске државе Ирака и Леванта (ISIL) просејало је мноштво, сада, очевидних чињеница које карактеришу природу политичких, финансијских, стратешких и тактичких интереса глобалних, али и регионалних сила.

Да се Русија није усправила, највише захваљујући Путину, до дана данашњег односи на Блиском истоку остали би сложени и неразговетни. Русија је својим безрезервним учешћем у блискоисточној драми растерала димне завесе улазећи у отворени сукоб са том злочиначком псеудодржавом – калифатом, приморавајући и све лешинаре, кориснике туђе несреће, да изађу из сенке.

Овде је реч пре свега о Сједињеним Америчким Државама, Турској, Египту и наравно Израелу. Усредсређујући се на САД, не само да говоримо о инспиратору, подстрекачу и организатору драме на Блиском истоку, него говоримо и о чиниоцу чији су неоимперијализам и хегемонизам узроци свих генеризованих криза на Планети.

По провереном сценарију, већ деценијама, против непријатеља свог неоколонијализма, Американци користе и домицилне савезнике, агресивне и бестијалне, гладне моћи и новаца. Наоружавају их, финансирају или помажу, уступају информатичку и сваку другу инфраструктуру, усмеравају и коригују њихово деловање ка својим политичким противницима, свима онима који не желе да постану њихови вазали. Тако је било са Бин Ладеном ономад док је за амерички рачун војевао америчким оружјем и доларима против Руса у Авганистану, или са злочинцима ISIL данас.

Међутим, проблем за Американце настаје онда када им деца одрасту, па крену својим путем, а уз то су ојачала и постала охолија, похлепнија и монструознија, али цех за то углавном плаћају разорене државе, унесрећени народи, будућност.

ISIL је требало да пороби не само Сирију, него и Иран и да тако посредно намири апетите Израела и Египта, оставивши Америку да доврши исисавање сиријског богатства, још мало притегне омчу око руског врата, а да приде регионални савезници наплате своје партикуларне рачуне: Израел да свој ирански проблем реши, а Турска заврши геноцид над Курдима. Да учврсте Муслиманску браћу и спроведу „демократију“ – Арапско пролеће на Блиском истоку. Односно, да ојачају и учврсте се као најзначајнији регионални фактори. И шире.

Све то неће се догодити јер је руски медвед упао међ’ њих и прекинуо њихова деценијска мешетарања.

Русија се у све то умешала тачно на време јер је ситуација претила искакањем из контролисаних лимеса и, парадоксално, тиме омогућила Америци елегантну излазну тактику. САД, додуше неће одустати, а то неће учинити ни регионални играчи чији циљеви често нису комплементарни и синхронизовани са циљевима њихових партнера и савезника.

Атлантски савезници и њихове слуге притајили су се да олижу ране, али ће се опет отворено појавити кад процене да Русији могу да забоду нож у леђа. До тада, радиће то непрестано и интензивно, али и перфидно. Зато је читава ова криза усложена и за епизоду у којој NATO и његови деривати делују заједнички, али и са циљем да свако сваког превари и отме највећи део за себе.

Због тога видимо како све пршти од америчке пропаганде против ISIL, али ни приближно значајна активност не прати обрачун са финансијском и информатичком инфраструктуром калифата.

Турска је у томе још агилнија. Такорећи отворено тргује са злочинцима јер су им савезници не само у бизнису него и у политици. Прва детерминанта тог савезништва јесте дејство на несрећне Курде које тамане и једни и други. Само државна граница Сирије спречава Турску да заувек „реши” питање Курда, али и да у обрнутом смеру пригрли Туркмене који живе у Сирији.

Све то довољно говори зашто обарање руског авиона није било ни инцидентно ни брзоплето. Реч је о припреманој акцији која је изведена са особитим задовољством и дугорочним планом.

И други савезници САД вероватно ће се укључити у ово саботирање руске интервенције и солидарисаће се са Турском. У Египту је, подсетимо, оборен руски цивилни авион на комерцијалном лету. Бомба је постављена под путничка седишта. Убијено је 224 људи и деце. Очевидни пропусти египатских служби безбедности вероватно имају узрок у солидном нивоу асистенције онима које би требало да осујећују.

Дакле, нису вођи и терористи калифата тако усамљени у својој борби као што то на први поглед изгледа.

Борба против њих биће дуга и страшна и сва је прилика да се никада неће завршити, јер интервенционизам америчке спољне политике на Блиском истоку Америци доноси богатство од којег она живи. Речју, САД неће одустати од својих неоимперијалистичких циљева и принципа да је и црни ђаво добар савезник уколико се са њим може направити краткорочно уносан дил.

Улога Русије у овој ситуацији требало би да буде у свим аспектима супротна оној коју има Америка. Уместо дестабилизације домицилних режима, Русија се мора супротставити том утицају споља и помоћи режимима да опстану, учврсте свој суверенитет и тиме остану брана нарастајућем тероризму.

Све док се не схвати да је Турска најефикаснија полуга САД на Блиском истоку и заправо земља у којој је систематизована подршка америчким акцијама терористичког инжењеринга, ни руска страна, али ни било која друга сила која буде истински желела да порази тероризам на Блиском истоку – неће успети.

Турска је штит, инфраструктурно језгро и чврста линија одбране злочиначке творевине ISIL и злочинаца који себе називају Алаховим борцима. Разлози који Турску и, тренутно, Ердогана усмеравају ка таквом делању најмање су тројаки.

Јасна им је политика ЕУ према њима. И плавуше знају да Турска Европску унију видети неће. С друге стране ни NATO није најискренији у односима са Турском и у својој сарадњи више брине о бенефитима за неке европске силе него за Турску. Такође, међу партнерима примећена је злоупотреба обавештајних података које је NATO делио са Турском а ова достављала терористима. Неке чланице NATO нису најсрећније због тог мешетарења и америчко-турске комбинаторике.

У таквој ситуацији Турској је потребан јак и моћан савезник, неко ко је довољно јак да војно и економски залечи европски презир. Бољег од САД, чини се, нема. Истовремено, турске перверзне и патолошке амбиције ка рехабилитацији средњовековних тежњи и циљева прејаке су да би их држале на пристојној дистанци од непријатељства са Русијом, Балканом, Сиријом, Ираном. Та страст не може их држати мирним и непрестано их нагони на провокацију у чини их нестрпљивима. И треће, ћар изражена у доларима и отетим барелима у трговини са терористима замаглила је разум и разгоропадила похлепу.

Турски шпекуланти блиски власти отету ирачку и сиријску нафту од злочинаца откупљују и препродају диљем Планете, а нису гадљиви ни на осталу шверцерску робу.

Турска је за економију ISIL огромна машина за прање новца и животворни извор прихода. Економска жила куцавица. Осим тога, истинске демократичности у тој земљи нема, као што је јасно и да такво стање не смета њиховим савезницима, САД, које свима који им нису поданици читају лекције о демократији, а некима и утерују демократију бомбама и санкцијама. Турци, као и многи пре њих, могу да раде шта год хоће, укључујући етничко чишћење Курда, све док слепо слушају САД.

Занимљиво је и то што се светско јавно мњење до сада није озбиљно бавило улогом Турске у блискоисточној кризи иако је разумљиво јер се доскора нису наметали као приоритет. Када су оборили руски војни авион – показали су своје право лице и спремност да пређу све границе.

У последњих двадесет година било је на хиљаде спорних случајева граничних одмеравања мишића војних ривала и то од Финске, Норвешке, од Северног пола па до Јужног. Али, нико није отишао толико предалеко и оборио авион који га није безбедносно угрожавао. То, наиме, не би урадили ни сами Американци да им је руски авион повредио ваздушни простор.

У таквим ситуацијама постоји читав низ уходаних мера и поступака у избегавању сценарија који може да створи много веће проблеме од оних који настају од краткотрајне повреде ваздушне границе. У конкретном случају, у најгорем случају, ако је уопште и било уласка у турски ваздушни простор, десило се то у трајању од 17 секунди (све више је доказа да је авион оборен над Сиријом!).

Оборити авион у тако кратком року могућно је једино ако је за то све већ припремљено.

Турска је ко зна када одлучила да обори руски авион првом приликом која им се укаже и то је учинила да би јасно послала поруку Русији (која се можда мало опустила кад је реч о односима са Турском) да је Турска у борби са ISIL изабрала страну. Важан аргумент да је реч о бестијалном умишљају јесте то што је Турска изабрала руски бомбардер, а не ловачки авион и на тај начин себи олакшала посао.

Ловци које је Турска набавила од САД напали су заправо мету која није могла адекватно да одговори, а њихови савезници Туркмени „храбро“ су пуцали на катапултираног пилота који је висио на падобрану.

За писца ових редова једина суштинска разлика између рушења војног и оног поменутог цивилног руског авиона на Синају јесте у броју жртава. Све остало, по суштини је исто, а по форми је можда друкчије. Елем, јесте Турска имала значајан интерес у економској размени добити са Русијом, али на геостратешком и политичком пољу Русија није партнер Турској јер представља непремостиву брану њеним отоманским аспирацијама и патолошкој тежњи за регионалном хегемонијом.

Објективно сагледавши проблем, могу се само назрети обриси недораслости и злочинаштва турске спољне политике и њене дезоријентисаности која од драгоценог савезника у економском развоју ствара себи смртног непријатеља. Турској власти ближи је неостварив средњовековни сан од сигурније и боље будућности народâ који у Турској живе.

И овом приликом турска власт је показала да су јој приоритети супротни миру а односе се искључиво ка успостављању турског национа и државе као предоминанте евроазијског региона.

Изгледа да ће отоманска претња лебдети овим простором док год буде Турске.

Данас Турска своје територијалне аспирације ка Сирији и целокупном окружењу више не крије. То видимо у односима према Туркменима и Курдима, али и Грцима.

Положај Туркмена у Сирији значајан је за Турску из више разлога. Реч је о једној етничкој групи за коју се поуздано не зна да ли их је милион и по или три и по милиона. Реч је о народу који није трпео значајне репресалије под легалном сиријском влашћу и Асадом, али се окренуо Турској коју сматра својим старијим братом и савезником.

Туркмени сада осигуравају транспорт шверца нафте и то је њихова краткорочна улога, а она значајнија односи се у улози тампон зоне против Курда. Ни озбиљне иредентистичке тенденције са циљем присаједињења Турској нису искључене, али њихова основна улога требало би да се одигра у евентуалном онемогућавању стварања било какве курдске државе.

Истребљивањем Курда; војним и финансијским подржавањем Туркмена; подржавањем и помагањем ISIL; магарчењем европских чланица NATO; наметањем лидерства арапском свету; интервенционизмом и салутирањем САД: Турска и САД уводе у светску партију шаха и отоманску фигуру.

Сва је прилика да толику ширину и луксуз руско-турски односи не могу имати. Турска је прешла Рубикон и представљаће то у много чему крај једне књиге.

Отворена је нова страница историје на Блиском истоку.

fakti.org/srpski-duh/turcinu-se-verovati-ne-sme-jer-nije-proslost-ono-vrazje-pleme-pozoba-narode

Прочитај без интернета:
3 гласa