Много пре посете Владимира Путина Будимпешти 17. фебруара, знало се шта ће бити најважнија тема разговора: како укључити Мађарску у пројекат „Турски ток“?

Мађарска је до краја остала један од најгласнијих заговорника изградње „Јужног тока“. За разлику од Србије, која није могла да издржи притисак западних земаља, па је тражила разне изговоре да споразуме са Русијом који су се тицали изградње стратешког гасовода одложи или одуговлачи, и за разлику од Бугарске која се уписала у историју као најслабија карика у овом стратегијско-енергетском ланцу, Мађарска се показала као солидан партнер.

Ни у једном тренутку се није позивала на одлуке ЕУ, нити се пуно обазирала на притиске од стране САД. Још у лето 2013. године биле су познате процене надлежних служби у овој земљи да се стратешким повезивањем са Русијом може најуспешније и најјефтиније гарантовати дугорочна енергетска безбедност. Иначе, Орбан и Путин су разговарали и о изградњи два нова реактора за производњу електричне енергије у мађарској нуклеарној централи „Пакс“. То је инвестиција од 10 милијарди долара, а 80 одсто тог износа покривено је руским зајмом. Бугари су одустали да уђу у сличан аранжман са Русима око нуклеарке „Белене“, а Мађари овакву шансу нису желели да пропусте.

Оно што је занимљиво, јесте да стопирање „Јужног тока“ уопште није деморалисало Виктора Орбана. Један пројекат је заустављен, али се уместо њега реализује други. Дакле, сада је питање како Мађарску укључити у „Турски ток“. Пошто је Бугарска испала из игре, претпоставља се да би повезивање средњоевропских земаља са великим складиштем на турско-грчкој граници, могло да иде преко северне Грчке, па вардарско-моравским правцем, територијама Македоније и Србије. Затим би се даље ка Мађарској наставила већ пројектованом линијом предвиђеном за изградњу „Јужног тока“.

Све су прилике да на овакво решење рачуна и руска страна. Јер, гасовод „Турски ток“ би требало да има капацитет од 64 милијарде кубних метара, а Турска у овом тренутку повлачи 16 милијарди. Чак и да Турска у наредном периоду удвостручи сопствене потребе, остаје питање шта ће се радити са још најмање 32 милијарде? Како је раније планирано, док је у игри био „Јужни ток“, половином ове количине би преко Грчке могла да буде снабдевана Италија, док би друга половина била намењена правцу који води преко Македоније, Србије и Мађарске. У овом светлу треба сагледати и изненадни неформални сусрет Виктора Орбана са Александром Вучићем, уприличен у Суботици, свега дан пред посету Путина Будимпешти.

За Мађарску, као и за остале средњоевропске и балканске земље, без ослањања на руске енергенте фактички нема решења. Од 1. 1. 2018. преко територије Украјине ка осталим европским земљама више неће бити транспортован ни метар кубни гаса. То је из „Гаспрома“ већ више пута поновљено и образложено. Идеја о изградњи „Јужног коридора“, преко којег би Европа била снабдевана азербејџанским гасом је неозбиљна. Азербејџан је планирао да у наредној деценији прошири сопствене производне капацитете на 15 милијарди кубних метара, а капацитет „Јужног коридора“, све заједно са новим инсталацијама, међу којима је и „Трансјадрански гасовод“ би био 12 милијарди?! Практично, цела производња би се усмеравала ка овом гасоводу, а Азербејџан већ има неке раније преузете обавезе, које онда не би могао испунити. Чак и да је испуни, тих 12 милијарди није довољно да би се обезбедило стабилно снабдевање тржишта које се налази у троуглу између Италије, Мађарске и Бугарске. Успут, азербејџански гас је за око 20 посто скупљи од руског, што није занемарљиво.

А шта тек рећи о невероватној идеји да се балканске земље, а међу њима и Србија, снабдевају америчким течним гасом, који би се довозио танкерима до терминала на Крку?

Када се урачунају трошкови транспорта и нових улагања (само за прекоокеански транспорт потребно је од 50 до 100 танкера), амерички гас би коштао дупло више од руског! Орбан је ову рачуницу научио напамет. Зато и ради оно што је најисплативије и реално – једино могуће.

Душан Пророковић / Новости

www.vaseljenska.com/misljenja/turski-tok-nova-sansa/

0 гласовa