• Смисао нашег живота више није да после осам сати рада дођемо у кући да се дружимо, уживамо и слободно живимо. Смисао нашег живота је постао – протестантски рад, јер морамо да отплатимо дуг за вратом. Нисмо више слободни и суверени, нашим животом, нацијом и државом управља – поверилац
  • Меркелова говори: ако оде евро, оде и Европа. А ја бих рекао: ако евро овако настави – Европа је мртва
  • Ако је највеће достигнуће ЕУ било да споји народе који су два пута ратовали, оваква економска политика нас је вратила у стање конфликта међу народима. Али, народ југа, од кога је тражено да тзв. реформама потпуно измени свој начин живота – неће то да прихвати. Ми ћемо тражити репарацију од оних са севера који су зарадили на нашем сиромашењу!
  • Веома сам оптимистичан! Народ у Србији и у Европи је двадесет година слушао да нема алтернативе, али сада каже – могло би да је буде. То „могло би да је буде” стварно плаши европске елите. Успех Сиризе заиста није важан само за Грчку, него и за Балкан и Европу

         ГЛАВНИ саветник грчког премијера Алексиса Ципраса, Костас Дузинас, трећег дана посете Србији обратио се српској интелектуалној елити предавањем у САНУ.

         У говору је повукао јасне паралеле између пута који је прешла Грчка (од задуживања и пљачкашких приватизација до предаје суверенитета Немачкој и ММФ) и пута на коме се сада налази Србија.

         Ко је хтео, могао је да чује и препоруке како да Србија избегне судбину Грчке.

         На самом почетку је објаснио какво је то место, где и наша земља иде.

         „Европа се за само 15 година трансформисала у Европу дуга! Данашњи човек, нација и држава постала су дуг-држава, дуг-нација и дуг-човек. Смисао нашег живота више није да после осам сати рада дођемо у кући да се дружимо, уживамо и слободно живимо. Већ је смисао нашег живота постао – рад, протестантски рад, јер морамо да отплатимо дуг за вратом. Конкретан резултат тога је: ми нисмо више слободни и суверени; нашим животом, нацијом и државом управља – поверилац.

         Говорећи о Грчкој и Немачкој, указао је на фројдовски однос у коме Грци покушавају да сазнају „шта жена жели”, односно шта госпођа Меркел жели. „Некада нам каже да нас хоће изван ЕУ, а некада у Европи, некада опет неће да каже ни једно ни друго. Нагађајући шта Меркелова хоће, Грчка је наметала себи и оне мере које канцеларка није тражила, само да је Немачка пожели. Међутим, та политика се завршила – победом Сиризе”, поентирао је Дузинас.

         Европа је била раскрсница, или по Хегелу – центар света, а сада има народ који је болестан. Обољење је први констатовао 1935. немачки филозоф, Јеврејин Едмунд Хусерл, који је рекао да есенција, смисао, људског света није у материјалном. Смисао је у духовном и зато решење кризе мора да буде поновно откривање идеје грчког хуманизма, уместо „диктатуре рационализма». Тако исто  морамо да променимо данашњу демократију, јер је она људе претворила у бројеве и статистику. А шта је демократија у класичном смислу? То је владавина народа, оних који доносе одлуке за целу заједницу, а немају никаква посебна знања ни вештине, богатство, моћ или аристоктатску привенијенцију.

         Европа и данас тврди да је универзалистичка, да њеним вредностима треба да теже народи других делова света. Међутим, истина је да је Европа данас само део који стоји наспрам универзалног света – који представљају Кина, Индија и земље у развоју. Европа је од духовног географског центра света постала мала земљана маса у продужетку Азије.

         Начин на који ЕУ последњих година говори о недостатку демократије је чист еуфемизам. Јер, овде демократије нема уопште, нимало! Нема ниједног принципа које је Запад видео као инструмент владавине права и либералне државе: од поделе власти, преко демократске одговорности, до извршне транспарентности. ЕУ их је срушила! Владе именују комисије, комисија има ексклузивно право законске иницијативе – као парламент, али онда спроводи закон – као да је извршна власт! И тако онда представници владе и комитет министара заправо владају, у савезу са комисијама. Парламент има минимална овлашћења. Европски грађани су то разумели и окренули леђа изборима за ЕП – прошле године је у неким земљама апстинирало 70 одсто грађана.

         Такав европски однос према демократији је својеврсни постмодерни цинизам. Подсећа на оно Брехтово да ”ако народ не гласа за владу, онда она треба да га разреши и да изабере нови народ”. То се нама данас дешава: људи на Харварду, Џулијарду и Лондонској економској школи држе кључна места власти, праве експертизе које нису подложне дебати или гласању, сматра се да је сваки облик демократске мобилизације скуп, контрапродуктиван и ствара утисак да не постоји само једно решење проблема, зато – хајде да не питамо народ!

         И шта сада да урадимо са демократијом?

         Да ли су демократија и капитал компатибилни? Прво: Европа је изградила социјализам и државу благостања у којој су постојала социјална права као одговор на избор између америчког капитализма и совјетског комунизма. Али, падом комунизма, више није било потребе за социјалним гаранцијама јер је капитализам победио.

         Током хладног рата Запад је тврдио да капитал може да постоји само уз демократију, а демократија само уз капитал.

         Народу на Западу је даван пример диктатура, државних удара и пучева од Латинске Америке и банана република, до Грчке – уз тврдњу да када год демократија заиста угрози капитализам, она буде одбачена. Из те перспективе, произашла је идеја да и ми морамо да створимо диктатуру пролетаријата, комунистичку партију која је дисциплинована. Обе позиције су доказано погрешне: данашња Кина је либерална капиталистичка економија, а води је Комунистичка партија која је прилично демократска.Таква врста цивилизоване капиталистичке демократије је феномен западне Европе двадесетог века.

         Послератна комбинација тржишта и демократије је „радила” јер се политика мешала у економију у корист радне класе. Та комбинација данас прави највеће проблеме Европској унији. Јер, чист капитализам и чиста демократија оперишу на различитим принципима правде, дистрибуцији добара, награда и користи.

         За капитализам се принцип правде огледа у тржишту и легалној (правној) правди, а у демократији је то социјална правда коју детерминшу (одређују)  етика, солидарност и поштење (фер однос) и служи да свако ужива одређени животни стандард. Тржиште или правна правда је одређено савршеним тржиштима и почива на идеји да свако од нас треба да прави рационалан избор – као да сви ми располажемо свим информацијама па можемо да просуђујемо шта је максимално и најрационалније!

         Тржиште је одређено ценама, а социјална правда политичким процесима – укључујући демократске изборе. Посао социјалне правде (у социјалдемократским економским и политичким системима) је управо да исправи одлуке тржишне правде (јер оне одбацују и осиромашују велике делове становништва).

         Таква врста демократског капитализма, који се појавио у Европи после рата, заснована је на претпоставци легитимитета и суверенитета. Легитимитет каже да грађани морају активно да подржавају режим, макар само изласком на гласање. Али у данашњој Европи, грађани масовно неће да гласају. По питању суверенитета треба рећи да се модерна, национална држава темељи на овоме:

         1. држава на својој територији има више власти него било ко други (држава је носилац највише власти)

         2. становништво прихвата ауторитет државе, мање или више добровољно

         3. влада, за разлику од тржишта, свима једнако пружа и нуди услуге

         Сва три принципа је насилно прекршила тзв Тројка радећи оно што је урадила народима Медитерана, тј. периферије. Погледајте Грчку.

         1. Да ли је њена влада била највиша власт? Није. Тројка јој је протеклих пет година говорила шта све има да ради. А када говоримо о новој влади, кључни аспект фебруарског споразума је да грчка влада неће једнострано предузимати никакве акције које имају фискалне последице. О ком суверенитету причамо? Суверена држава предузима једностране акције, а они то не могу!

         2. Пет година грчки народ је на многе начине пружао отпор диктату Тројке и своје владе и био далеко испред било ког другог народа који је погођен мерама штедње. Када сам 2011. у «Гардијану» објавио чланак у коме тврдим да ће пролеће кренути у Атини, рекли су да сам луд. Јер, Грчка је неважна, она је само два одсто европског БДП-а. Али, свако је могао да види да су се у Грчкој стекли сви кључни елементи које знамо из историје и филозофије за – крај система: већина одбацује политику и владу ЕУ, политички субјект који је спреман да узме своје учешће – то је била Сириза. На основу тога сам рекао да Грчка може да доведе до промена у Европи.

         Да завршимо тему о томе коју комбинацију демократије и капитализма садашња Евопа промовише. При томе, наравно, користимо реч неолиберални тип капитализма, који је заснован на неокласичној економији и осећају за хуманитарност – а ви у Србији добро знате шта она знача.

         Тај неолиберализам је за мене копиле класичне англосаксонске либералне економије и германске социјалдемократије.

         Из прве је узео идеју тржишта – да мора да се извози и шири на сваку област  друштва. Шта они очекују од нас, а разумем да се и код вас примењују те мере?

         Можда да кроз диктат Тројке или некако другачије, свако од нас појединачно постане бизнисмен, сам за себе – док се држава повлачи из здравства, образовања, социјалне заштите, пензионог система. А зашто да постанемо бизнисмени? Зато што онда сами морамо да се изборимо за образовање, здравље итд, а ако пропаднемо – пропали смо као и сваки бизнисмен, шта се ту може… Људи пропадају, с обзиром на то да су третирани као сопствени мали посао!

         То је оно што је неолиберализам узео из англосаксонске либералне економије, а избацио је, наравно, индидивидуална права, политичка права итд.

         Из социјалдемократије, неолиберализам  је преузео идеју јаке државе, али то више није јака држава социјалних и економских права која су била основа љубазног хуманог послератног капитализма у западној Европи. Узео је идеју јаке државе полицијске моћи, надзора, државе изузетака, где су чак угрожена и она најосновнија грађанска и политичка права које је створила либерална традиција.

         Остало је да објасним како се пореска држава претворила у – државу дуга.

         То померање ка дугу постаје кључни аспект нашег живота, почевши од дерегулације финансијских тржишта у касним 1980-им годинама (почевши од Британије, па до САД). Како су током глобализације примарни и секундарни сектори привреде почели да се селе у свет у развоју, принцип легитимности је тражио нови излаз како би осигурао да већина људи и породица осети како ће њихов животни стандард да остане стабилан или да се чак мало повећа. Јер, кључни принцип социјалдемократског капитализма је био да животни стандард не пада.

         И онда, када су људи почели да остају без посла, а државе примењујући фискалну дисциплину почеле да се повлаче из социјалних служби и сл., моментални лек за проблем је виђен: у дерегулацији финансијског тржишта.

         Јер, кроз зајмове, позајмице, кредит и дуг држава може да зачепи рупе које настају због растућег дефицита у буџету (а буџетски дефицит је настао због пораста незапослености). А још је важније оно што се 2000. године десило и код вас колико и у Европи: обичном народу су као компензација (за плате које би зарадили, прим. прев.) давани зајмови и кредитне картице – са идејом да ће они тако зачепити рупе у опадајућој виталности појединаца, породица и компанија. Тако да нисте имали бесплатно образовање и здравствену заштиту и морали сте да позајмите новац – а урађено је тако да вам је новац доступан, и да онда сами купите те услуге.

         То се десило одмах после Клинтоновог балансирања буџета, док је после Буша то постао главни принцип економског раста. У друштву услуга, у друштву у коме је радни народ – оно што је некада била радничка класа – сада јако мали, вама треба да људи иду да купе услуге, справице, да имају паре у џепу да иду да купе много кафе, много ајфона и чега год још. Стога им дате кредите и зајмове.

         И идеја дуга тако постаје апсолутно централна у животу и идентитету појединца, компанија и – држава.

         Када је 2008. тај финансијски мехур колабирао и постало јасно да новац који су људи и компаније и државе позајмили неће створити никакву продуктивну економију која би створила послове и прави раст – мехур је пукао. Потом је дуг банака пренет на државе, на грађане – другим речима: на вас и мене. Брилијантан опис ситуације је овај:  комунизам за банке, капитализам за нас грађане. То је почетак кризе „државе дуга”.

         Тако је Грчка дошла у позицију да не може да отплаћује свој јавни, а Шпанија приватни дуг.

         Да ли ту има одговорности грчке, шпанске, португалске, или ирске политичке елите? Наравно.

         Међутим, то је био и део ширег сета идеја и планова који су наметани у оним елитним бизнис школама и које су прихватане у целом свету.

         Коначна поента око дуга је оно што је рекао Ниче: дуг је пре свега морална и социјална, па тек онда економска веза. Дужник осећа моралну обавезу и отплата га прогања цео живот. За разлику од њега, радник који одради своју смену од 6 или 8 сати оде кући да буде својом породицом, или шта му се већ прохте.

         Насупрот томе, задужена особа и задужена земља никада не могу да се опусте. Увек мисле само како да се реше дуга.

         То је та велика протестантска етика: да је дуг превасходно моралан!

         У класичној протестантској теологији или социологији Макса Вебера који је о дугу наравно надугачко причао – дуг је етички грех!

         Али, мислим да дуг за данашње банкаре и капиталисте више не представља проблем – него да за њим жуде. Како због тога што су преко кредита и зајмова људи добили новац да купе услуге, али и зато што је задужени појединац, компанија и држава изгубила контролу над сопственим понашањем. Такав човек и држава више нису суверени!

         Аргентина је десет година после кризе скупила паре да ММФ-у отплати дуг. Али, ММФ им је рекао: не, нећемо новац назад, хоћемо да вас држимо у стању задужености јер задуженост намеће све друге ствари. То стиже и Србији.

         Те друге ствари су штедња и дерегулација! Штедња значи узимање пара од државе и социјалних служби, претварање људи у сопствене бизнисмене, а дерегулација да се свуда створе тржишта тако што ће уништити заштиту за коју се радни народ борио и изборио током дуге борбе у двадесетом веку: одузеће вам радну заштиту, смањити плате и дневнице, отпуштати људе… знате о чему причам!

         Ту смо дакле!

         Али, зато сам рекао да је победа Сиризе можда важнија за Европу него за Грчку. Меркелова каже да ако оде евро, оде и Европа. А ја бих рекао: ако евро овако настави, Европа је – мртва. Онда је мртва и идеја социјалне демократије, било какве левице (не само радикалне као Сириза), било какве политичке позиције која интерес народа ставља изнад моћи и која би се борила против мера штедње.

         Ако је највеће достигнуће ЕУ било да споји народе који су два пута ратовали, оваква економска политика нас је вратила у стање конфликта међу народима. Али, народ југа, од кога је тражено да тзв. реформама потпуно измени свој начин живота, неће то да прихвати. Ми ћемо тражити репарацију од оних са севера који су зарадили на нашем сиромашењу! Дакле, интеграција Европе преко ове економске политике – неће да се деси.

         Ту економску политику покушава да промени наш министар финансија Варуфакис, који по целој Европи поручује да мора да се заустави сиромашење народа. Грчки народ је прихватио Сиризу. Али Сиризин могући успех зависи од тога да ли ће народ у ЕУ, овде у Србији и другим деловима Балкана, слично прихватити да морамо да се боримо на сопственим теренима против таквих видова политике.

         Та политика нам је представљена као пут ка расту, просперитету и бољој будућности, а ми наравно знамо из искуства медитеранских и других периферних земаља да је резултат супротан: штедња, узимање пара од привреде и раста. Зато успех Сиризе и могућег спашавање ЕУ не зависи само од Грчке већ од могућности да се нешто промени у Европи.

         Зато је ово што се дешава у Србији једнако важно као оно што се десило у Атини.

         Ја сам веома оптимистичан! Народ у Србији и у Европи је двадесет година слушао да нема алтернативе, али сада каже – могло би да је буде. То „могло да је буде” стварно плаши европске елите које и у овом минуту спроводе постмодерни coup d’état, својеврсни државни удар, са циљем да или сруше владе или да их понизе у очима гласача да би показале како је сваки отпор њиховој политици узалудан.

         Е, у Грчкој се то неће десити. Али, важно је да народи Европе нађу сопствени начин да се боре против заједничког непријатеља, против претварања људи у бројеве и цифре, који су битни само на папиру, али не у стварном животу.

         Ја мислим да ћемо победити. Али, да завршим оним што је рекао Хегел у уводу Филозофије права: „Минервина сова почиње свој лет тек у сутон”. Тада ћемо знати да ли смо победили или не!»

         После излагања, Дузинас је одговорио на неколико питања из публике и објаснио да је грчка влада изабрана на четири године, а не на шест месеци, што значи да има времена да прво заустави хуманитарну кризу, а потом да изради хумани економски модел који, за почетак може да буде модел за Грчку и Балкан, а потом и Европу.

         Говорећи о економијама Немачке и Британије додао је да у Немачкој постоје мини послови са радним временом од само 10 или 15 сати недељно, али људи који то раде бришу се из статистике незапослених (и живе бедно). Британија је отишла још даље и направила – са правне тачке гледишта – бизаран уговор о нула радних сати.

         „Какав је то уговор о раду који вам не гарантује ни један радни сат, или вас чак обавезује да при том не потписујете уговор са још неким послодавцем? Онда вас у понедељак зову и кажу – дођите да радите неколико сати, а у уторак вас пошаљу кући јер је, рецимо, посао отказан! Такав потпуно нехумани капитализам се проширио Европом и потпуно је погрешно да говоримо о сукобу Немаца и Грка када је на делу борба оба народа против мера штедње, против елита”, рекао је Дузинас и истакао да према статистици саме ЕУ, Грци имају најдуже радно време. Ако Немцима приступимо психоаналитички, додао је Дузинас, они Грке вероватно не сматрају за инфериорне. Напротив, питају се зашто Грци имају сунце, плаже, добру храну, дивне лепе људе и могу да уживају, а они – не! Питају се зашто Грци имају бољи живот.

         Последње питање је поставио проф. Слободан Самарџић: да ли Грци подржавају повратак на драхму?

         Дузинас је казао да је та подршка 20 одсто и прецизирао оно што је рекао на конференцији дан раније у Медија центру: да грчка влада – у овом моменту – не тражи излазак из Европе, да ће сада пробати да испослује новац који јој ЕУ дугује за исплату плата и пензије, а да ће касније можда почети да мења доминантни поглед”.

         Диана Милошевић

         Цело обраћање у Медија центру можете прочитати на линку

         fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/evo-o-cemu-je-beograd-govorio-i-sta-je-rekao-glavni-ciprasov-savetnik-kostas-duzinas  

fakti.org/globotpor/elada/duzinas-u-evropskoj-uniji-je-drzava-postala-dug-drzava-nacija-dug-nacija-a-covek-dug-covek

1 глас