У хеликоптерском удесу, уз херојску посаду и путнике на радном задатку, страдала је читава Србија – преживела само комплетна Влада!

Пише: Миланко Шеклер

Пострадала херојска посада хеликоптера и његови путници на радном задатку, представљају елиту и симбол огромне већине народна Србије чији су витални део и симболи државе увек били и остали: војници и лекари! И једни и други су радници јавних служби и јавног сектора, оног истог који је у овој земљи проскрибован, осуђен без суда, од стране врха власти, да је паразитски и нераднички, и да само троше новац из буџета!

Поред настрадалих у хеликоптеру, чије добре намере и херојство ни један једини човек у овој земљи не доводи у питање, настрадали су и сви обични људи Србије, чији су елитни представници били и сви пострадали! Ову велику несрећу у Србији је преживела само њена влада, њени министри и премијер, иако су савест и душе неких од њих, те магловите ноћи, заувек нетрагом нестали! Физички остаци тих бивших људи (сада бездушних и безсавесних), је једино што је од њих остало!

Да ли ја имам право да, као потпуно нестручан, нешто напишем поводом трагедије узроковане падом хеликоптера у којој је погинуло 7 људи?

Мислим да имам, и то што имам да кажем је само у смислу покушаја заштите тих позванијих и стручнијих од мене, заштите њих и њихове стручности и способности од оних који су потпуни дилетанти и потпуно некомпетентни, а који су себи дали за право да доносе стручне и врло комплексе одлуке за које немају баш никакве, ни стручне ни људске квалификације, и то само зато јер је неко, некада, гласао за њихову странку на изборима!

Али такво понашање има свој модел и своју историју развоја! Тај модел понашања је преузет из самог врха власти! То је модел понашања по коме ти уопште не требају домаће архитекте и урбанисти при изради плана развоја нашег највећег града, не требају ти урбанистички, а још мање архитектонски и грађевински пројекти! То су они исти којима не требају стручњаци за управљање ванредним ситуацијама, односно некадашње цивилне заштите, да би се спроводиле предвиђене мере и планови заштите становништва од елементарних непогода, на пример поплава – него ће то да раде самовољно запошљени чланови владе Србије! А они се понашају као адреналински зависници који воле вожњу чамцима по бујичним токовима, вожњу хеликоптерима по олујном небу, уз обавезно присуство новинарских и камерманских екипа, као да се снима холивудски спектакл!хеликоптерТо су они исти којима не треба служба Горског спасавања Србије да би спашавали људе из мећаве, него то чине неки, можда и први подпредседници владе! А ето, игром случаја, од некуд се створи и филмска екипа која све то снима! И зашто је онда необично што се Министар унутрашњих послова ухвати за грану палу на асфалтни пут, и почне да је трси и бори се са њом, као маче са мушкатлом! Па видео човек да тако треба од свог великог шефа!

Као прво, користим прилику да се извиним породицама погинулих, и да им се овом приликом извиним у име оне обичне народне, људске Србије, која потпуно једногласно верује у добре намере њихових најмилих, безрезервно верује у њихову стручност и способност, и потпуно је на њиховој страни! Молим уједно породице погинулих, да себи не дозволе да кроз призму државних органа и тренутне власти, гледају целу Србију.

Она сиромашна и обична Србија чији су елитни представници били и сви погинули у овој трагедији, дубоко у свом срцу их жали и оплакује. Народ Србије зна за искрене и добре намере погинулих, зна за њихову част и достојанство са којим су кренули да спашавају једну болесну бебу, неког обичног и сиромашног као што су били и они сами! То је чињеница, коју нико никада не може оспорити.

После ове ужасне трагедије, представнике ове и овакве власти и државе има ко да штити и заштити. Чак је и први човек Владе, пре било каквих информација, стао својим ликом и делом, и голом моћи у заштиту својих изабраника и министара, о чијој би се одговорности можда дало расправљати! И ја то разумем! То је, на крају крајева, питање његових уверења, његових политичких интереса и његовог људског поштења и достојанства. То је његово схватање права и правде!

Али, баш зато, не само због реципроцитета, већ и дубоког осећања правде и једнакости, и ја имам моје лично право на моје уверење, оно обично људско, без икаквих политиких интереса, а настало према мојим сопственим мерилима обичног људског осећања за част, поштење и достојанство!

Моћник је заштитио своје моћнике, а ја, нејак, без икакве моћи и власти, желим само да заштитим ове „моје“ невољнике, беспомоћнике и жртве, који, исто као и ја, представљају и део оног истог обичног народа Србије! Управо у име тих сиромашних, немоћних, бедних, малих, али часних, достојанствених и поштенихљуди, потеклих из обичног народа Србије, чији су најбољи репрезенти били баш они који су и настрадали у овој трагедији, рећи ћу оно што овом приликом мора да се каже, и то само да бих заштитио њихово достојанство, јер нема ко други!

Увод

Сви који смо некада били у војсци, и служили у народној армији, знамо како армија фунционише. Оно вековно, што свака војска има и што је штити од било које стихијске модернизације, то је организација базирана на строгој хијерархији и субординацији. У војсци се увек зна ред, зна се шта је чија одговорност јер се увек зна ко је изнад тебе и ко је испод тебе. Зна се ко теби командује и коме ти командујеш! И све то функционише према већ давно, вековима чак, записаним и чврстим, као у камену уклесаним војним законима и правилима! Вековно искуство је оно што је створило и потврдило такве војне прописе и законодавство!

Зато нико никада, чак ни на „демократском западу“, није ни помислио, а камоли покушао да у организацију војске спроведе демократизацију и уведе демократска правила! Замислите само шта би се десило да се у војсци спроведу избори како би се изабрали официри који ће њом управљати! Можете само замислити које би и какве официре изабрали војници! Зато и та спона између демократске изабране власти и војске једне земље, коју називају „цивилна контрола војске“, подсећа на обичну крпеж! Нигде се више не виде недостаци демократије него када поставите војног министра поред високих официра, да стоје један поред другог! А када је тако у свету, можете само замислити, ако имате желудац, како то тек изгледа у Србији! Па само се сетите свих оних „несретника“ који су представљали „изабранике и представнике“ наше народне воље, а који су били министри војни, у задњих пар деценија!

Оно на шта желим да укажем овим текстом, то је да вам представим околности под којима су настрадали ови часни и достојанствени људи. Да се разумемо, и да још једном нагласим, нисам експерт нити компетентан за ову врсту војних питања, што у старту значи да сам ипак сигурно стручан колико и наш министар одбране, или бар мало више од њега. То је моје слободно уверење, и оно је исто толико стручно и оправдано, бар колико и премијерово уверење да његови министри нису криви! Колики су експерти за ово питање премијер и министар одбране, толики сам и ја! Ни мање ни више! Пристајем и ако треба да се јавно тестирамо нас тројица у нашем лаичком познавању војске! Немам шта да кријем – бољи сам од обојице! Али ја ћу овде указивати само на оне јасно уочљиве, здраворазумске грешке које и ми обични представници народа Србије видимо, а које су и довеле до тога да животе изгубе баш наши елитни представници народа – и то елитни представници елитног јавног сектора и јавних установа републике Србије, баш оних које наш премијер толико мрзи, и не може да гледа очима, називајући их паразитима! Ја бих тај израз задржао, али само за оне које је он поставио и оне које су његови запослили. Наравно, то се односи и на исте такве поступке које су спроводиле предходне власти! Само су ови, неорадикалски сировији и непозванији!

Прва грешка

Министар војни није испоштовао „војну хијерархију и субординацију“, односно линију командовања, те није позвао првог човека у хијерархији војске, то јест начелника Генералштаба Војске Србије, а није позвао ни команданта ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, већ је позвао војно лице које се налази знатно ниже по хијерархији, а то је место команданта ваздухопловне бригаде! На тај начин, министар је злоупотребио свој мандат, нарушио линију комадовања наше војске и наступио са позиција сирове власти! Да зло буде веће, тај командант ваздухопловне бригаде, кога је позвао, је био на одмору! Али, наравно, изашао је и кренуо у сусрет министровим жељама! Не улазим у то, зашто и какве то односе приватне имају њих двојица, а не би требало, или какве то односе немају министар одбране и начелник Генералштаба, а требало би да имају!

Наравно, одмах да напоменем, да су намере министра биле добре, и то нико не спори у обичном народу Србије! То једино спори премијер! Једино он виче, да опростите на изразу, као неки „манијак“, да сматра да је требало покушати спасавање бебе, као да је то ико у Србији оспорио! Он увек воли да се бори са „замишљеним“ противницима који и не постоје у стварности, већ само у његовој машти и у његовој глави, јер је борба са „сенима“ увек лакша и победа извесна! Зашто је ово почетна, на први поглед мала грешка (а у војсци у ствари, нема горе грешке од ове!), која је у старту, ваљајући се као малена грудва, постала велика лавина, проузрокујући на крају удес и страдање!

Објашњење је просто и људско: одлуке о томе да ли се може и како ангажовати нека војна једница или тим је доносило војно лице, које то није требало да ради! Природно је, људски је, да се војно лице, које је прихватањем да разговара са министром одбране на задату тему, иако свесно да је нарушена војна хијерархија и субординација, нашло у улози да доноси одлуке које су „важније“ од њега самог, бивајући импресионирано својом „новом и важном улогом, коју никада до тада није обављало“! Тај тренутак је главни узрок несреће! Зашто? Па како рећи НЕ министру, који је толико важан, и коме, ето, можеш само ти испунити жељу!

Да објасним: да је министар прво позвао начелника, па да је начелник позвао команданта РВ и ПВО, или неко друго стручно координационо тело или тим, свеједно је, онда би се одлука о томе да ли се може испунити наредба министра, доносила потпуно у војним структурама, и ни на кога не би могао бити вршен било какав притисак, па ни политички! Ствар је проста, војна организација има искуства у сличним ситуацијама и одлуке о сложеним операцијама у војсци увек доноси тим, односно неколико врло стручних и компетентних људи, а све то тек након увида у све могуће околности које владају у датом тренутку! Такво тело врло лако и професионално, без икаквог личног уплива у доношење одлука, може да извести министра и да се нису стекли услови за извођење тог задатка! И да при том нико не доводи у питање своју позицију углед и лични однос у питање! А овде је контакт министра са нижим војним структурама на одмору, довела до тога да је и тај ненадлежан официр, онако омамљен министровим поверењем у њега, контактирао пилота такође ненадлежно и преко мобилног телефона! Импресивно је да наша војска о својим војним задацима комуницира приватно преко мобилних телефона!

Другачије би било да су о захтеву министра одлуку доносиле искусне седе главе неколико врхунских војних компетентних стручњака, него ненадлежни појединци! Просто речено: да је требало да се донесе одлука о извештавању министра да нема техничких услова за извршење задатка јер је превелик ризик, то би му свакако лакше саопштио Начелник генералштаба, него неко знатно ниже у војној хијерархији! Зато што војна хијерархија у миру увек тимски врши процену ризика који носи неки задатак!

И наравно, ево и пар примера да би вам било све много јасније! То вам је исто као да је министар здравља позвао неког анестезиолога и питао да ли може хитно да се оперише неко, прескачући при том и хируга и начелника одељења!

Или да министар здравља, уместо да позове начелника хитне помоћи, позове возача санитетских кола и пита га да ли може да му хитно превезе једног болесника! А возач не пита начелника ни да ли има кола, ни која су исправна и каква, ни да ли има неких других задатака предвиђених за рад, него одмах крене да испуни министрову жељу!

Друга грешка

Након скоро успешно завршеног задатка, на прилазима Београду, дешава се друга тешка грешка! Војни пилот Омер Мехић, несумњиво најбољи пилот хеликоптера којег је војска Србије имала, уместо да слети на хелиодром Војно Медицинске Академије на Бањици, како му је при полетању на задатак речено, добија ново упутство, да треба да слети на цивилни аеродром „Никола Тесла“! Током разговора контроле лета са њим и његовог упорног војничког устрајавања да изврши војни задатак онако како га је и примио, контрола лета му саопштава „аргумент“, који душа и срце Омерово нису могли да одбију: тамо је све спремно за дочек бебе! И таквим аргументом се Омер усмерава на аеродром на који никада пре тога није слетао!

Да мало појасним: Омер је извршио на хиљаде сличних спасилачких мисија, превезао на хиљаде болесника, као и рањеника у последњим војним сукобима у Хрватској, Босни и Херцеговини и Косову и Метохији. Слетео је Омер на аеродром ВМА хиљадама пута, и у свакаквим метеоролошки условима! Зна Омер сваки камичак и жбун и дрво на том хелиодрому! Може да слети на њега у свакаквим и никаквим условима. Исто тако, Омер зна и војни аеродром у Батајници! И на њега може да слети у свакаквим условима, и познаје све особље које ради у контроли лета, познаје Омер сваки глас тих људи, знају и они њега, и посао не може да не се не обави! Јер ту је читав њихов животни век проведен. Има ту наш Омер осећај за простор, има свој начин како да се оријентише и снађе, јер ипак, то је његова кућа! Као и аеродром на ВМА! То вам је исто, као да вам неко каже да треба да уђете у властиту кућу, у условима потпуног мрака и да одете у кухињу и поставите вечеру! Узмите за пример, да сте ви у вашој кући, у којој сте то већ и по дану и у мраку радили хиљадама пута, као што је наш Омер слетао на аеродром Батајница и ВМА, и знаћете зашто је он толико пута „очајнички инсистирао“ да слети на ВМА или Бањицу, а не на Сурчин! Е они су њега упутили да слети на аеродром „Никола Тесла“ где никада није слетао, и то још по потпуној магли! То је као да вас неко упути у туђу кућу да по мраку поставите вечеру! Или има бољи пример: то је као што ја у Београду увек идем да паркирам ауто у две гараже јавне подземне, и тамо знам напамет сваки ниво и улаз и излаз, и где плаћам картицу и где је тоалет! А када уђем у неку нову гаражу, по први пут, то је за мене увек авантура! При чему је све осветљено и све видим шта радим! Ето, сада схватате шта су урадили нашем хероју!

sahrana-omera-mehica-02

И на крају, да се разумемо, не занима ме зашто је неко и поред свега овога инсистирао да наш Омер слети на аеродром „Николу Теслу“, али то да је тамо спремно све за бебу је поприлично прозаично! Зар је био толики проблем да та екипа оде у Батајницу или на ВМА. Зар се под ротацијом и пратњом милиције то не може обавити за највише 10-15 минута, а можда и мање, да се кренуло док је још Омер био у ваздуху, на прилазима Београду, док су га упорно убеђивали да мора да мења првобитни план лета и место слетања! Какав је то тим био спреман да дочека бебу! Шта су то они од силне опреме донели на аеродром да дочекају болесну бебу, а што нема установа каква је ВМА!

Трећа грешка

Из Краљева сам и знам да је место одрона на удаљености од непуних 20 км од Здравственог центра „Студеница“! Знам и да је место одрона на свега 65 км од Клиничког центра у „Крагујевцу“, у који је несрећна беба службено и била првобитно упућена колима санитета из Новог Пазара! На месту самог одрона било је потребно да се беба пешке пренесе на рукама свега пар десетина метара, обалом Ибра, и то са лекарима и неопходним боцама кисеоника! И да се убаци у први ауто цивилни који се налазио са друге стране и одвезе у Краљево до новог возила санитета и настави пут за Крагујевац! Или, да се позове возило санитета из Краљева, које би стигло до места одрона у Богутовцу за најавише 15 минута, и беба пребаци у њега и стигне у Крагујевац за око највише 1 час времена!

Али ауто са бебом, који је кренуо на обилазни пут преко Копаоника (где су већ потрошили бар пола часа, добија налог да се врати назад за Рашку, што је нових 65 км (још 45-50 минута!), скоро исто онолико колико има до Крагујевца! А онда из Рашке беба има још више од сат времена лета до Београда!

Из пијетета према жртвама, ја се извињавам због мог писања ових „љутих и ноторних чињеница“, које нажалост неће вратити ниједан њихов живот, али је мени нешто друго циљ: желим само да заштитим погинуле хероје, њихово достојанство и част, наспрам бесчашћа, бездушја и икаквог осећаја достојанства које показује власт према њима, али и према себи самима. Желим да заштитим те елитне јунаке „народне“ Србије, оне обичне и беспомоћне људе какви смо сви ми, желим да их заштитим од икакве одговорности и кривице, јер је, дубоко у свом срцу осећам, апсолутно немају!

Њихова једина кривица је што су као часни људи, достојни сваког поштовања, због своје доброте и васпитања, поштовали и слушали оне које нико од нас не узима за озбиљно, оне који су због свог незнања и досадашњег бесмисленог живота потпуно и неизмерно испразни, сујетни и лоши људе, лоши као блато, што каже наш народ!

То своје осећање делим са милионима грађана земље Србије који сви као један, дубоко у својој души и срцу осећају силну неправду која се овим невиним жртвама наставља да наноси и после смрти, само сада као обичним људима из народа чији су део и они сами били! То осећање за исконску истину и правду морамо саопштити свима јавно и гласно, ако ни због чега другог, а оно због пијетета и поштовања које су те исте жртве заслужиле, јер су показале то исто осећање пијетета и поштовања према свима нама оног тренутка када су се несебично бацили на извршење задатка, када су као наша права и једина аутентична елита која представља нас обичне људе, кренули да спашавају бебу, која је могла бити беба било кога од нас! Они ништа нису криви, то треба да је свима јасно, они су херојски поштовали одлуке оних, који то нису заслужили, и који су поред самог чина спашавања очигледно имали и неке друге скривене мотиве! Зашто би иначе, у трећем дневнику РТС тог трагичног дана, репортер најавио скорију изјаву министра Лончара на аеродрому, а у вези стања бебе, да би исти тај министар након пада хеликоптера, нетрагом нестао!

Да сам ја потпуно у праву говори и чињеница да су врховни представници извршне власти ове земље, одмах након несреће изјавили да нико од њих није крив, и да их најмоћнији човек не да! А у том моменту, нико те његове несретнике, који се на њиховом језику још зову и министри, није ни тражио! Сви смо можда очекивали, да им се јави њихова савест, осећај етике и морала, осећај достојанства према жртвама, према себи самом, према својој породици, пријатељима, и на крају свим грађанима ове земље чији су вајни представници! Заборавио сам при том, да тај дубоки осећај за етику и морал никада не насељава такве људске креатуре које имају само животињски осећај одржања на позици власти, која им даје осећај лажне и више и веће вредности од нас, осталог обичног народа. Заборавио сам да само велики умови знају да ако желиш да те сви поштују мораш прво ти да поштујеш све! Али те високе моралне лекције они немају од кога да науче!

Јер они који су, ако се не варам, послали 155 добровољаца њихове некадашње Српске Радикалне Странке у добровољну смрт, да добровољно гину у ратним сукобима у нама суседним земљама, а за циљеве које је њихова тадашња странка сматрала срцем и душом своје одговорне националне политике – после само 15 година, ти који су организовали и слали те исте добровољце данас кажу да је то била погрешна политика! А јел иду на парастосе својим добровољцима!? Сете ли се њихових породица!?

И зашто се онда чудите што се ти исти људи данас тако грчевито боре да у паду хеликоптера, уз наше жртвеном смрћу пострадале хероје, случајно не падне и неки од њих, ал са власти!

Теже је њима да падну са министарских и премијерских места, него овим нашим јунацима, да падну са неколико стотина метара, у покушају да спасу бебу, која је могла бити беба свакога од нас!

То је уједно и непрелазна и вечна граница, између власти ове државе и народа ове земље! Ту границу су они поставили, а ту границу народ ове земље мора да сачува, и то од њих самих, њих који су је први и поставили! Јер проћи ће неко време, и доћи ће дан када ће неки од њих пре, а неки касније, схватити величину своје грешке и пожелети да те границе нема, и молити се да им народ све опрости! Али народ нема ту моћ, јер само Бог може грех опростити, али то су већ небеске категорије о којима ја, као ни сви обични смртници, не знам много!

И ми, и они, свако од нас, мораће да живи са тим што се десило! А правда ће већ наћи свој пут према сваком од нас, имајући у виду само једно мерило: искрене и добре намере сваког од нас!

facebookreporter.org/2015/04/13/%D1%83-%D1%85%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D1%82%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%83%D0%B4%D0%B5%D1%81%D1%83-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D1%87%D0%B8/

Прочитај без интернета:
5 гласовa