Kaтарско Министарство за развој планирања и статистику објавило је резултате пописа становништва у тој земљи који показују да од 2,4 милиона људи њих скоро 60 одсто живи у радним логорима. Ријеч је о 1,4 милиона странаца који су у ту земљу допутовали као радници, најчешће у грађевини јер Катар убрзано припрема грандиозно Свјетско првенство у фудбалу 2022.

Од 1,4 милиона страних радника жена је само 60.000. Катар често жестоко нападају и Amnesty International и Свјетска организација рада и многи други због језивих услова у којима живе и раде странци, најчешће из сиромашних земаља Азије попут Индије и Непала. Фотографије које се појављују свако мало по западним медијима приказују људе смјештене у претрпане уске собице са креветима на спрат.

Радници се жале на лош смјештај, прљавштину и бубе, на то да раде по шест дана седмично од јутра до мрака. Плате су око 9 или 10 долара дневно, нису редовне, уколико се повриједе, препуштени су сами себи јер им послодавци не плаћају никакве медицинске трошкове, а неријетко и заглаве у тој земљи јер послодавци не поштоју уговор по којем им морају платити пут назад.

На градилиштима вриједним и више од милијарду долара, стално се гине због слабих безбједносних мјера. Само прошле седмице у Катару је погинуло 11 радника. Чести су случајеви сексуалног искориштавања жена које долазе да раде у домаћинствима богатих Катараца. Заливску монархију оптужују и за кријумчарење људи, за само 4,25 метара квадратних метара животног простора по раднику и за много чега другог.

Катар зато данас важи као развијена робовласничка држава у 21. вијеку, али и као један од најгорих примјера државног спонзорирања међународног тероризма. Чак и чиновници из САД-а неколико пута су упозоравали да Катар отворено подржава ал-Каиду, а исто тако и „Исламску државу“ у њиховим ратовима по Сирији и Ираку.

Градилите у Дохи
Градилите у Дохи

Раде 14 сати дневно на 45 степени без воде, а затим моле за плату

Држава на Арабијском полуострву направила је мало у погледу радничких права миграната, без обзира на обећања да ће поправити радне услове, истиче Amnesty International.  Катар пориче ове оптужбе, а власти тврде да су учињена нека побољшања.

Ево што је троје грађевинских радника испричало о условима рада за Би-Би-Си, па ви сами донесите закључке о радним условима.

30-годишњи Франк из Кеније дошао је у Катар прије тачно годину дана. Посао је добио преко агенције па му је кад је дошао плата била 350 долара, иако му је обећано пуно више. Напомиње да уз то овдје има велике трошкове, који износе и по више од 1.000 долара. Главно градилиште на којем је радио прозива лошим окружењем.

„Већина радника била је необразована. Послодавци би их искористили, а они не би знали да преговарају. Они служе само као испомоћ и слабо су плаћени. Многи једноставно прихвате посао, јер се не могу вратити кућама будући да издржавају своје породице. И ја шаљем новац породици. Они се сви надају у мене, али не могу им рећи како је овдје, јер би ми рекли да се вратим кући.“

Услови рада у Катару су као у Средњем вијеку
Услови рада у Катару су као у Средњем вијеку

Кад је дошао, Франку је речено да ће радити као електричар, иако није из те струке. Ударила га је струја на терену, а и остали услови су изузетно лоши.

„Радимо цијели дан на отвореном по великој врућини. Почнемо у четири сата ујутро и радимо цијели дан. Нема хладне питке воде, само топле. Нико не уважава наше жалбе. Једном смо започели штрајк јер нисмо добили плату мјесец дана. Након неког времена су нам платили, али шефове није брига за наше притужбе“, прича Франк очајним гласом.

„Живот у Катару је јако скуп. Иако је осигуран смјештај, храна и други трошкови су изразито високи, па је немогуће уштедјети. Кад смо код смјештаја, услови су патетични. На првом мјесту на којем сам одсјео, живјело нас је 10 у једној малој соби, с пет кревета на спрат и без икаквог мјеста за ствари. Тоалети су били вани“, присјећа се даље Франк.

При доласку радници морају предати пасош како не би могли отићи. Наравно да су се људи зато осјећали као да су у клопци, као затвореници.

Франк тренутачно живи у индустријској зони гдје су јако лоши хигијенски услови гдје је смјештена већина миграната. Пет особа је смјештено у једној соби, што је мало боље него прије, али нема одговарајућих хигијенских услова. Такође је промијенио посао и ради као продавач у трговачком центру. Премда је боље него на грађевини, и даље није сјајно.

„Овдје је јако тешко. Волио бих да се животи радника миграната побољшају, јер је ово чисто мучење. Треба побољшати сигурносне услове, плате и смјештај.“

Џон из Гане је возач камиона који ради на градилишту нове луке. Дошао је овдје прије 18мјесеци, тврди да се сви радници доста муче, поготово љети.

„Температура буде између 40 и 50 степени Целзијуса, а немате климу у колима и дишете ваздух пун пијеска. Понекад прашина и пијесак лебде ваздухом попут снијега“, описује Џон.

Нема никога ко би се борио за права радника, који већ два мјесеца нису добили плату.

„Моја плата од 550 долара јако је ниска за возача попут мене. Немамо слободних дана за одмор. Почињем у пет сати ујутро и радим до 19 сати, с тим да ме још два сата превозе до посла и назад, сваки дан.“

Катар има Завод за запошљавање, али сви се боје приговорити јер је раширено вјеровање да свакога ко проговори против послодавца аутоматски шаљу назад у његову земљу.

Радник у Катару у свом смјештају
Радник у Катару у свом смјештају

„Ја сам сироче из сиромашног дома за незбринуту дјецу. Нисам завршио ни средњу школу. Живим у колиби у кампу, направљеној од шперплоча. Готово сви радници станују у овим камповима, сиромашни су и долазе из Африке или азијских земаља попут Непала, Индије, Бангладеша и Шри Ланке“, објашњава Џон који би волио да може уштедјети довољно да може отићи у Европу или САД, што му је крајњи циљ.

Стефан Елис из Велике Британије радио је на градилишту које се мора изградити због Свјетског првенства. Након двије седмице одлучио је да напусти посао јер су услови били очајни. Иако је радио на градилиштима широм свијета, тврди да нигдје није било тако страшно као овдје.

„Већина радника на мојем градилишту били су Индијци. Јако су лоше поступали с њима, а услови у којима живе и раде су ужасни. Нема питке воде, клима уређаја у колибама (и то под температуром од 45 степени Целзијуса), прљави су санитарни чворови, а храна је налик оној из Оливера Твиста. Али оно што је још горе јесте питање безбједности на градилишту, тачније недостатак исте. Свакодневно страхујете за свој живот. Прије него што смо почели радити речено нам је да је тамо погинуо један Индијац.“

Иако Стефан тврди да се према Индијцима и Британцима поступало једнако лоше, Британци су били пуно боље плаћени. Док су Индијци зарађивали око 50 долара седмично, Британци су добивали 33 долара на сат.

Срамота и истина: Вође талибана живе луксузно у Катару

Са друге стране вође терористичких група јако су цијењене у овој малој заливској држави. Вјеројатно се нико при здравој памети не би желио мијењати за животе какве воде чланови екстремних група, осим можда кад није ријеч о преговарачима с талибанске стране који тренутно живе у Дохи, у Катару.

Представници талибана који живе у Катару од 2013. и од тада воде преговоре о примирју са авганистанским властима и њиховим савезницима са Запада живе у луксузу. Док воде преговоре живе у екстремном луксузу и комфору који су им обезбијеђени у богаташким четвртима Дохе гдје их чувају снаге безбједности и војска.

„Земља богата нафтом осигурала је својим талибанским гостима и њиховим породицама невјеројатан комфор. Возе се у луксузним аутомобилима, имају бесплатну медицинску његу и живе у кућама које изгледају као дворци“, пише Њузвик.

Талибанска амбасада у Дохи
Талибанска амбасада у Дохи

Што је још чудније, нико од њих се не скрива, нити се мора скривати, њихови идентитети су познати и њихове дневне активности и кретања нису ограничена, иако припадају групи која је одговорна за масовна убиства и тероризам. Све то би можда и било прихватљиво да је њихово присуство у Катару донијело неки напредак у мировном процесу. Двије године од када су у Катару и живе у луксузу о којем већина људи може само да сања, преговарачи талибана постигли су само један договор, а била је то замјена једног америчког војника за пет затвореника у Гвантанаму.

И тих пет ослобеђених терориста такође живе у невиђеном луксузу, опет захваљујући катарском емиру. Да та лудост буде још већа, тој петорици талибана је чак дозвољено да у Доху доведу своје породице из Авганистана. Укупно, у Дохи привилегованим и луксузним животом живи 35 породица талибанских терориста.

„Супер живимо овдје и хвала катарској држави на овоме“, кажу талибани.

Потпуно је сулудо како је ова екипа успјела себи обезбиједити лагодан живот захваљујући убијањима и терористичким нападима. У исто вријеме, просјечни Авганистанци једва спајају крај с крајем, чак и они који успију емигрирати у Катар.

Представници талибана поред луксуза у ком уживају, неометано шире своју идеологију
Представници талибана поред луксуза у ком уживају, неометано шире своју идеологију

Многи од њих дубоко су разочарани што непријатељи Авганистана живе с њима у истом граду у који су побјегли од талибанског терора.

„Њихова купатила већа су него наше куће“, режу мигранти из Авганистана.

Оно што свакако забрињава, нарочито када су у питању ова петорица која су пуштена из Гвантанама је чињеница да заправо ни не одустају од својих ставова и није им страна идеја да се опет прикључе терористима. Срећом, услови под којима су пуштени из затвора строго им забрањује било какве сличне активности.

www.princip.me/robovlasnicka-drzava-u-kataru-se-iskoriscavaju-radnici-dok-teroristi-zive-u-luksuzu/08/06/2016/

Прочитај без интернета:
0 гласовa