Према неким проценама током прошлог века било је 16 ратова у којима је животе изгубило више од милион људи, у сваком од њих. Затим је било шест у којима је животе изгубило између пола и једног милиона особа. У 14 сукоба страдало је између четврт и пола милиона мушкараца, жена и деце. У свим тим сукобима 20. века, животе је изгубило између 167 и 188 милиона људи. Специфично, у Првом Светском Рату било је између девет и 10 милиона мртвих (неке процене говоре о 16 милиона), а након тога, и као последица рата, „шпански грип“ покосио је додатних најмање 50 милиона живота. Ни претходни векови нису били ништа бољи, да се сетимо само крсташких ратова, Џингис Кана и Атиле, али прошли век проглашен је „веком напретка“. У овом тренутку се широм света води већи број ратова, али је увек актуелно питање који ће се одиграти следећи, тврди уредник Милан Балинда, дугогодишњи новинар америчког дневника Мајами Хералд.

Можда би одговор на питање на ком месту ће се следеће запуцати, најбоље било поставити Американцима, који су стицајем околности један од најважнијих фактора у одлучивању хоће ли бити мира, каквог таквог, или неће.

Роберт Гејц, бивши амерички министар одбране, на слично питање је изјавио да америчка структура националне безбедности има савршен рекорд у предвиђању где ће се догодити неки следећи амерички рат. Рекао је: „…Погледао бих историју да би на то питање одговорио. А ево историје – током 40 година након Вијетнамског рата имали смо усклађене резултате у процени где ћемо следећи пут употребити војну силу: ни једном нисмо погодили! Ако промислите од Гренаде до Хаитиа до Сомалије до Панаме до Ирака, двапут, до Авганистана до Либије, двапут, Балкана и тако даље – ни у једном од ових случајева нисмо имали никакав наговештај шест месеци унапред пре почетка сукоба да ћемо имати војне снаге на тим местима“.

Што се могућих ратних наговештаја тиче, Гејц је рекао да га забрињава Иран и Северна Кореја. Прва, јер хоће атомско оружје, и друга, јер га већ има. Истина је да се на планети одиграва у овом тренутку толико сукоба и потенцијала за оружано суочавање, да је баш свуда могуће да ситуација прерасте у већи рат.

Само на Блиском истоку могло би да се догоди неколико ратова, у којима би евентуално учествовале и веће силе. На крају крајева, тамо се већ ратује увелико. Сирија, Ирак, Либан, Хезболах, Хамас, Израел…

Нема гаранција да се Турска неће умешати уколико процени да је њена безбедност угрожена. Јордан такође, баш као и Саудијска Арабија. Иран и Сједињене Државе већ ратују, у мањој или већој мери, али на истој страни, против Исламске Државе. Такође је могуће да Египат интервенише у Либији, а ту би следиле и неке земље Европске Уније. Француска пре свих. Хоће ли Америка напасти неку земљу? Хоће, и то увек и када Вашингтон процени да би им тако нешто било од националног интереса. А шта је од националног интереса, процењују они.

Ово што се догађа у Украјини је такође рат. Грађански, али рат. У Африци се пуца свакодневно. Ситуација на Пацифику, специјално у Источном и Јужном Кинеском мору, веома је напета. Многи аналитичари процењују да ако дође до Трећег Светског Рата, то ће бити на Пацифику. Иначе, такав рат не би обавезно укључио и атомско оружје, јер свим странама потенцијалног сукоба је јасно да би свет каквог познајемо данас био уништен.

Можда Северној Кореји то није баш најјасније, и зато представљају највећу опасност међу земљама с нуклеарним оружјем.

Рат Америке и Ирана, преко истурених снага

Троугао који чине три нуклеарне силе, Кина, Пакистан и Индија, је опаснији од Бермудског троугла. Све у свему, Пацифик, преко кога прелази 90 одсто светских трговинских бродских линија, стратешки је најзначајнији део Планете. Сједињене Државе од самог свог оснивања зацртале су „слободу пловидбе“ као своју најважнију стратегију. Међутим, и Русија и Кина, ту мора да се напомену Јапан, Филипини, Вијетнам, имају огромног интереса да контролишу што више простора Пацифика. Сједињене Државе, Француска и Велика Британија, на пример, држе највећи број острва расутих по Пацифику, а на тим острвима имају и војне базе.

Веома је скупо одржавати контролу над највећим океаном и за очекивати је да би нека поморска сила, Сједињене Државе на пример, употребила силу и напала било коју мању земљу, уколико би им она угрозила стратешки интерес у том региону. Или било ком другом. Не би то било због нафте, природних богатстава, рудника злата и томе слично, а опет, било би због свега тога јер се туда превози. Нагађати где ће започети следећи рат, следећа интервенција, следеће бомбардовање је незахвалан посао у тренутку кад је трећина света већ у ратној атмосфери. Исламска Држава има мегаломанске циљеве, напада у Европи и у Африци и није за очекивање да ће им тако нешто бити дозвољено. Испод радара у скоро свим земљама Африке дневно се одвијају оружани сукоби у којима своје прсте имају и Сједињене Државе и Француска, можда и Белгија, Британија и Португал.

Током година америчка војска је тврдила да је њихово присуство у Африци скоро занемарајуће мало, али тачни подаци нису објављивани. Испало је на крају да њихово присуство и није баш толико безначајно. По најновијим подацима САД Афричке Команде (АФРИЦОМ), америчка војска учествовала је у 546 „активности“ на том континенту. На сведочењу пред комисијом Сената утврђено је да је изведене 10 војних вежби, 55 операција и 481 безбедносних активности у кооперацији са локалним војскама. Шта су те „активности“ није разјашњено.

Потврђено је из разних извора да су америчке трупе учествовале у широком дијапазону операција, укључујући бомбардовања осумњичених терористичких позиција, ноћне акције киднаповања осумњичених припадника терористичких организација, превоз француских и афричких војника на бојна поља Африке, пре свега у Малију и Централној Афричкој Републици, и операције евакуације у нестабилним земљама. Познато је да је пешадија америчке Друге бригаде извела 128 акција у афричким земљама током 2013. године.

Медији су, анализирајући званична документа, закључили да је америчка војска учествовала у најмање 49 од 54 државе Црног континента током 2012. и 2013. године. Иначе, Египат се не сматра делом АФРИЦОМ поља операција. Америка званично има само једну војну базу на Афричком континенту и то ону у Џибутиу, али у документима постоји навођење неких војних постројења под другим називима, као што је ФОС (локација дужег боравка) и слично. У војним документима такође се помињу скраћенице као што је ФОЛ (будуће оперативне локације). Нешто од тих „војних тајни“ морало је да се обелодани, али је много тога остало у сенци. Познато је такође да су амерички специјалци обучавали један батаљон командоса Конга чији су припадници касније од стране Уједињених Нација имплицирани у масовна силовањима и другим неделима у Малију. Јасно је да се будући ратови у Африци одвијају већ данас.

Рат између Израела и Хезболе такође је већ почео, мада званично није назван ратом. Нико није сигуран шта ће се следеће догодити, али аналитичари тврде да се Израел за тај рат спремао током последњих осам година. Исто тако и Хезбола која је, по неким извештајима, акумулирала арсенал од 50.000 ракета од времена прошлог Хезболах-Израел рата из 2006. године.

Наравно да је и Израел од тог времена такође побољшао своју војну силу. Проблем је што овог пута, уколико се усијане главе не смире, њихов сукоб могао да започне велики регионални рат. Израелски премијер Бењамин Нетењаху рекао је да ће његова земља „непропорционално“ одговорити ако Хезболах нападне ракетним или било којим другим акцијама. Упозорио их је да размисле шта је Израел недавно урадио Хамасу када је био под ракетном паљбом. Хезболах помажу, снабдевају и саветују из Ирана; Израел има америчку помоћ. Да ли се може речи да је ово сукоб између Вашингтона и Техерана? Наравно да јесте, они ратују, али за сада користећи своје „истурене снаге“.

Рат против џихадиста трајаће годинама

Мада се то неће догодити, али уколико Сједињене Државе крену да војно интервенишу у Венецуели, то ће бити преко латиноамеричких војних снага и то трупа Колумбије и Бразила, а највероватније и других земаља. Пар америчких носача авиона патролираће испред обале Венецуеле, да покажу зубе. Једна је ствар сигурна што се Венецуеле тиче – Сједињене Државе неће послати своје трупе јер би то за Вашингтон било политичко самоубиство. Већ деценијама амерички војни и полицијски саветници делују у Колумбији, али све време у сенци јер би присуство Американаца на територији својих јужних суседа отворило старе ране. А пропаганди рат између Каракаса и Вашингтона траје већ дуги низ година. Последње информације стигле су из Венецуеле где је 11. марта министарка иностраних послова, Делси Родригез, оптужила америког колегу, Џона Керија, да тражи од Конгреса да администрацију ауторизују, да може да „објави рат целом свету“. Рекла је да: „Упозоравамо, поново, међународну заједницу – Кери у овом тренутку тражи дозволу да председник Барак Обама може да војно интервенише без географских услова“.

Објаснила је да то значи да Сједињене Државе могу свугде у свету да употребе војну силу. Изјаве госпође Родригез уклапају се у најновију ситуацију билатералних односа, након што је Вашингтон оптужио Венецуелу за кршење људских права током прошлогодишњих немира у тој земљи. Претходно је Обама означио Венецуелу као претњу америчкој безбедности и наметнуо санкције против седморо званичника владе Николаса Мадура. Обамин председнички указ у случају Венецуеле натегнуо је саму дефиницију националне безбедности. Нема никакве сумње да је систем у Каракасу аутократски и корумпиран, да им је економија у хаосу, да земљу воде неспособна политичка елита, али све то и даље не може да представља опасност за безбедност Сједињених Држава.

Сви следећи ратови, све следеће инвазије и интервенције, бомбардовања и свргавања, све то је већ започело, све је у току. Осим оних који нису јер се не зна где и кад ће се догодити. Велике силе међусобно склапају савезе с намером да једна другој одмере снагу. Велике силе су међусобно испреплетане економским везама и није им у интересу да међусобно ратују. Кад војно делују то је уперено према земљама које нису велика сила, које нису ни мала сила, него су државе без икакве значајне силе. Данашње заиста велике силе су Сједињене Државе, Кина и Русија. Иза њих дахће Индија. Међу мањим силама сврставају се Француска и Велика Британија. Потом следи Јапан, Јужна Кореја и Немачка, амерички савезници без нуклеарног оружја. Нису ни све велике силе подједнако велике. Америка може себи да дозволи да, ако је потребно уз сагласност својих савезника, интервенише у већем делу света. Уосталом, за тако нешто има и способност.

Русија и Кина не могу да делују много даље од својих граница, осим, наравно, када је атомско оружје у питању. Северна Кореја је у неку руку специфичан случај. Највероватније не мисли да би добила рат против Јужне Кореје или Јапана, али је влада у Пјонгјангу нестабилна, корумпирана, непредвидљива странцима и склона да прети јачим од себе. Северна Кореја би могла да постане опасност за светски мир. За тако нешто постоји и сценарио: догоди се покушај државног удара, Ким Јонг-Ун насрне на своје војно руководство и оптужи их да су агенти из Јужне Кореје. У Северној Кореји политичке фракције се сукобљавају, Јужна Кореја шаље трупе на границу, то исто ради и Кина. Кинеске трупе буду увучене у сукобе зараћених фракција, противници Кима нуде сарадњу Јужној Кореји, Кина нема другог избора него да се сврста у други табор. Сједињене Државе нападају кинеске трупе. Али, слично томе смо већ видели у Корејском рату и није био смак света, мада је било на милионе жртава.

Рат који је увек могућ је Трећи Светски Рат, а започео би на Пацифику. Заратили би Сједињене Државе и Кина. Добра вест је да Кина неће тај рат ни ове, ни следеће ни наредних година, и то пре свега јер знају да су много слабији. Али, за неких 20 година, рецимо 2035, ситуација би се значајно променила. Без обзира што Кина сваки пут дуплира свој војни буџет, САД-Јапан коалиција је неупоредиво снажнија. Кина је екстремно рањива по питању поморске блокаде и већ сада влада у Пекингу почиње да смањи зависност своје земље од страних тржишта. Настоје да се њихова економија усредсреди на домаће тржиште. Такође желе да енергенте и минерале набављају из земаља у окружењу, пре свега из Централне Азије, Русије и Бурме (Мјанмар). За сада Кина у највећој мери зависи од доминантног економског система Запада. Данас би у том рату Кина морала да се сама супротстави Америци.

Сједињене Државе би на својој страни имале своје азијске савезнике, укључујући Јапан, Аустралију и могуће Индију. Да ли ће се у блиској будућности склопити војни савез између Москве и Пекинга, остаје да се види, али требало би имати на уму да је Русија по најважнијим параметрима европска земља. Али рецимо да погледамо сценарио из 2035. године. Кина је већ завршила уједињење са Тајваном и брине је огромни раст суседне Индије, која је неколико година раније већ престигла Кину по броју становника. У једном тренутку забринута Кина одлучује да нападне прва пре него што Индија реши неке своје политичке проблема око вакума у власти. Користећи индијско уплитање на Тибету, Кина напада пограничну зону, морнарицу и ваздушне снаге свог суседа са југа. Рат са Индијом значи и рат са Јапаном, јер су те две земље још 2030. потписале пакт. Два америчка пацифичка савезника, Аустралија и Филипини, заједно са три члана НАТО пакта, Канада, Британија и Пољска, објављују рат Кини. У рат улазе и Сједињене Државе.

Ни Кина није сама у овом рату. Са њом се чланови Евро-азијског пакта: Русија, Белорусија, Казахстан, Таџикистан, Туркменистан и Пакистан. Ту је и Монголија којој се баш није улазило у тај савез. Обема зараћеним блоковима је јасно да употреба нуклеарног оружја не долази у обзир. Рат се води дуж граница и ни једна страна не покушава да продре дубље у непријатељску територију, баш из разлога да се не би провоцирао атомски напад. Ипак би тај рат узроковао огромне жртве јер би се користило веома потентно наоружања на свим странама. Милиони би погинули и привреде у региону рата биле би осакаћене. Кина и њени савезници усредсредили би се на уништење америчке ратне флоте, а могуће је, јер би било легитимно, гађати циљеве на територији самих Сједињених Држава. Наравно да увек прети опасност да се ситуација измакне из руку и да се све заврши тоталним атомским ратом, али у таквом случају не би имало више шта да се расправља.

За сада, у недостатку Трећег Светског Рата, свету остаје да брине о Ирану и њиховом нуклеарном програму, о Исламској Држави, Израелу и ко зна каквим крвопролићима у Африци.

Рат против џихадиста потрајаће годинама, јер су терористи поприлично неухватљиви. Пресвуку се и појаве негде другде. Током година сукоба схватили су да им се не исплати парирање високој технологији и усредсредили се да што више личе на нарко-картеле. Дубоко су утонули у локалну културу и одлучили се на урбане операције. Користе курире уместо телефона и практично су невидљиви. Америка и савезници ће морати да престају с веровањем да ће технологија да им донесе победу над џихадиста. Највероватније би им било боље да уместо робота-војника користе материјална средства на обуци и формирању паметног- војника, неког који би схватио против кога ратује и како је то најбоље урадити.

Венецуела под америчким санкцијама

Вашингтон се ипак одлучио за промену режима у Каракасу, и сматра да ће политички и економски притисци бити довољни да се сруши влада наследника Уга Чавеза, Николаса Мадура. Почетком марта амерички председник потписао је егзекутивну наредбу о санкционисању седморо званичника из Венецуеле и прогласио ту земљу „опасност за безбедност Сједињених Држава“. Таква наредба де факто проглашава Америку у „изванредном стању“ и даје председнику могућности да, на пример, наметне санкције, замрзне банкарске рачуне или запоседне некретнине. Вашингтон потврђује да има једно 20-30 програма санкција на располагању. Овакве декларације већ су коришћене у случају Ирана, Сирије, Јужног Судана, Централноафричке Републике, Јемена, Либије и још неколико земаља.

Ове санкције се ослањају на закон који је Обама потписао прошлог 18. децембра, а закон се зове „Закон у одбрану људских права и грађанског друштва Венецуеле 2014. године“. Закон је донет зато што је Вашингтон проценио да се у Венецуели не поштују људска права, да се прогоне опозициони политичари, да се спроводи цензура у медијима… због арбитрарних хапшења и значајне јавне корупције. Претходно је Стејт департмент, јер то је у њиховој надлежности, увео рестрикцију виза за извесне Венецуланце. Вашингтон је пожурио да објасни да санкције нису уперене против владе Венецуеле, већ се односе на извесне функционере. Осим седморо наведених очекује се да ће се листа санкционисаних проширити.

Иначе, током уличних демонстрација фебруара прошле године животе је изгубило 43 лица и било је на стотине повређених, што међу опозиционара што међу присталица режима. Увођењем ових санкција и проглашењем „опасности за безбедност Сједињених Држава“ погоршавају се већ поремећени односи који постоје између те две земље. Режим у Хавани нашао се у небраном грожђу јер би морао, макар реторички, да подржи своје пријатеље у Каракасу, али им се не квари процес нормализације односа са Вашингтоном који је у току.

Милан Балинда / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/u-ocekivanju-vecih-oruzanih-sukoba/

Прочитај без интернета:
0 гласовa