Самозаљубљени тиранин, председник Владе Србије, Александар Вучић, спрема бекство из земље коју је опљачкао, уништио, распродао и предао на управљање странцима. Надлежни службеници амбасаде САД у Београду, упознали су га са чињеницом да знају све о његовим пљачкама, прању пара и изношењу новца из Србије. Обећали су му да финансијске трансакције њега и његових сарадника за сада неће бити предмет званичне истраге, али да ће до ње сигурно доћи уколико одступи од захтева који стижу из Вашингтона. Пред Вучићем је одлука да уведе санкције Русији. Ухваћен у замку, Вучић је покушао да седи на две столице, па је у намери да одобровољи Русе, покушао да се представи као противник НАТО пакта, на брзину организујући обележавање 16. година од бомбардовања СР Југославије. То му није помогло, јер Руси знају са ким имају посла. Његова параноја је на врхунцу, па је одлучио да ускоро напусти земљу и побегне у Уругвај. Зашто баш у ту латиноамеричку земљи и како је дошло до те одлуке, описује новинар Предраг Поповић, некадашњи близак Вучићев сарадник и бивши главни уредник дневног листа Правда

Уругвај је лепа латиноамеричка држава, али нема среће. Ускоро ће њен становник постати и Александар Вучић.

Свестан да је ушао у последњу фазу свог диктаторског стажа, Вучић се ужурбано припрема за живот у емиграцији. На рачуне у страним банкама већ је пребацио огромну количину пара, интензивно учи шпански језик, а већ је, преко једне адвокатске канцеларије, набавио каталог с луксузним некретнинама које су на продају.

Вучић је паметан човек, зна да ће, после пада с власти, морати да одговара за многе ствари које је радио, зато је на време почео да се припрема за бекство. Прво је намеравао да се скући у Швајцарској. Иако та дестинација има великих предност, близу је Србије а одлично је уређена и омогућује лагодан живот, из неких својих разлога је одустао. Пропао му је и план да се пресели у Америку. Иако је у њихове банке трансферисао паре, изгледа да су га „пријатељи“ из Вашингтона обавестили да тамо није добродошао. Зато је недавно одлучио да емигрира у Уругвај – каже за „Таблоид“ одлично обавештени извор из Вучићевог окружења.

С осмехом, као да и сам не може дочекати да Вучићу види леђа, наш саговорник објашњава начин на који је актуелни владар почео да припрема своје сараднике на оно што ће се ускоро десити.

Прво је, изокола, почео да хвали квалитет уругвајских вина која се праве од најбоље сорте таннат грођжа. Онда је причу проширио на квалитет живота у тој великој, а ретко насељеној држави. Као, Монтевидео је исти Београд, има сличан број становника, на обали је Јужног Атлантика, клима је одлична…

„На једном састанку, чија главна тема није имала никакве везе с Уругвајем, показивао ми је огласни каталог с понудом некретнина и имања у тој земљи. С одушевљењем ми је причао о заливу Рио де ла Плата, у коме се мешају слатка и слана вода, обала је прелепа, а има изузетно јефтиних вила. Сећам се да је помињао насеље Капуро“ – прича наш саговорник и додаје: – У почетку нисам схватио разлог његовог интересовања за Уругвај, па сам се нашалио на рачун тадашњег председника Хосе Мухике, који је познат као најскромнији државник на свету, нема обезбеђење и било какве привилегије, вози белу „бубу“ и живи у трошној кућици око које шетају кокошке. Вучићу се није свидела шала.

Сав озбиљан, објаснио ми је да је и британски „Економист“ 2013. објавио анализу у којој је Уругвај проглашен за земљу која је најбоља за живот, привредни раст је највећи у Јужној Америци, а закони су изузетно либерални. На моју примедбу да су тамо омогућени геј-бракови и легализовано тржиште марихуаном, Вучић је само брекнуо: „Па, шта? Да си паметан, знао би да светски експерти у анализи квалитета живота неког друштва велики значај дају управо статусу геј-заједница. Одлука да се озакони брак хомосексуалних особа не кошта ништа, а доприноси фактору среће¸ који је у Уругвају много, много већи него у Србији.“ Пошто сам видео како бурно реагује, више се нисам шалио на рачун Мухике и хомосексуалаца. Што се мене тиче, нека иде у Уругвај, срећан му пут.

Ако Александар Вучић заиста побегне у ту државу, осећаће се као свој на своме. Не само због слобода ЛГБТ популације. Недавно су уругвајске власти малтретирале раднике једне српске грађевинске фирме, која је тамо пословала, а где радници пате, ту је и Вучић.

Колико год информација о премијеровој припреми бекства била изненађујућа, она није од јуче. Кад је био радикалски генерални секретар, 2002. године, Вучић је тврдио да је Зоран Ђинђић купио имање у Аргентини, где ће се склонити кад падне с власти. Тада није ни помишљао да ће једног дана и сам, из истих разлога, наћи у ситуацији да спас од суочавања с одговорношћу тражити у Латинској Америци.

Патолошка параноја

Од податка у коју државу намерава да се склони, много су важнији Вучићеви мотиви за припрему бекства. А, основни је – патолошка параноја!

У психо-профилу Александра Вучића, који су за потребе америчких безбедносних служби направили стручњаци са њујоршког Универзитета Колумбија, истакнуте су две особине: лабилност и кукавичлук. Управо захваљујући тим карактеристикама, амерички креатори српске политичке сцене проценили су да ће од Вучића имати највише користи. Изабрали су га за извршиоца прљавих радова у реализацији њихове стратегије о „посткосовској Србији“. Поводљив и алав, лако и брзо пристао је на сарадњу. Уништио је Српску радикалну странку, зауставио процес демократизације српског друштва и, по доласку на власт, довршио посао око утврђивања државности албанске Републике Косово.

Док је обављао тај задатак, Вучић је имао одрешене руке за учвршћивање диктатуре у Србији. Американци и њихови европски партнери омогућили су му да несметано спроводи тортуру над становништвом, гази елементарна људска права и у обрачуну са политичким противницима злоупотребљава полицију, правосуђе и, нарочито, строго контролисане медије.

То му се свидело, мислио је да ће вечно трајати. Без икакве обавезе према истини и законима, све неподобне појединце подвргавао је стравичним кампањама на насловним странама „Курира“ и „Информера“, као и у емисијама Телевизије Пинк. Управо преко тих медија небројено пута је пласирао оптужбе за заверу против њега, односно против Србије. Као пучисти, плаћеници злих тајкуна и страних служби, таргетовани су неподобни новинари, опозициони лидери, комплетна елита, па чак и тинејџери који на Фејсбуку и Твитеру збијају шале на његов рачун, описујући га онаквим какав заиста јесте.

Болесним изјавама о томе како „зна како ће скончати“, Вучић је подјаривао своје медијске слуге да шире панику. На тај начин покушавао је да код лаковерних грађана изазове сажаљење, а успео је само да својим страним газдама презентује властиту слабост – манијакални страх.

Наравно, његови господари су искористили ту слабост чим се за то указала потреба.

Први притисак је извршен кад су заоштрени сукоби у Украјини. На „тихе и ненаметљиве“ захтеве представника САД и Европске уније да Србија усагласи спољну политику и уведе санкције Русији, Вучић је покушао да врда. За потребе домаћег политичког маркетинка тврдио је да до тога никада неће доћи због традиционалних пријатељских веза Срба и Руса.

Да би се, макар медијски, супротставио својим вашингтонско-бриселским господарима, Вучић је преко једне сателитске странке, напредњачких коалиционих партнера, пласирао причу о пучу који припрема Срђа Поповић, извршни директор Центра за примењене ненасилне акције и стратегије (ЦАНВАС). По тој теорији, Поповић ће, у сарадњи с другим невладиним организацијама и медијима, а у интересу западних сила, организовати антируске демонстрације испред зграде НИС-а, упад у објекат и напад на руске држављане у тој компанији како би изазвао немир у целој држави, а све са циљем да Србија прекине сарадњу с Русијом и уведе јој санкције.

Оптужбе за припрему државног удара нису добиле никакав судски епилог. Међутим, Вучић је тада упозорен да је прешао „црвену линију“ и исцрпио стрпљење америчких дипломата. Хитно је позван у амбасаду САД-а, али није се унервозио, надао се да ће опет, кукањем и ишчуђавањем, успети да увери газде како није био обавештен о томе шта се дешава.

Уместо расправе о наводима лидера једне странке о Срђи Поповићу, један од секретара амбасаде разговор је отворио много конкретнијом темом.

– На сто, пред Вучића, стављен је папир с 10 имена из врха српске власти. Поред сваког имена налазио се назив банке, број рачуна и кретање салда. Уз два имена наведени су и називи казина у Чикагу, преко којих су „опране“ паре које су ти Вучићеви људи од највећег поверења износили из Србије. На посебном документу, уз Вучићево име наведена је иста врста података са истакнутом цифром од 750.000 долара, колико има у једној банци. У кратком монологу, без упуштања у расправу, амерички дипломата је обавестио Вучића да те финансијске трансакције њега и његових сарадника за сада неће бити предмет званичне истраге, али да ће до ње сигурно доћи уколико се понови одступање од захтева који стижу из Вашингтона. На трећем папиру који је том приликом уручен Вучићу налазило се обавештење о потезима које Србија мора да повуче како би се хитно прикључила НАТО савезу. Ни о тој теми није било дискусије – тврди за „Таблоид“ одлично обавештени извор.

Иако је сумњао да је Американцима спорне информације дао један његов кум, који је 2012. ухапшен на Флориди, Вучић није ни спровео истрагу и казнио цинкароша. Уместо тога, посветио се извршењу новог задатка.

Два месеца касније, у децембру 2014, Србија је, без скупштинске и јавне расправе, потписала „Индивидуални партнерски акциони план“, којим се НАТО војницима гарантује дипломатски статус, коришћење српске војне инфраструктуре и оно што су последњих година имали само чланови породице Вучић – изузеће од одговорности за сва кршења закона Србије.

Тим споразумом Србија је прихватила учешће у америчком програму „Акт о превенцији руске агресије“, којим је одређено да се током следеће две године у Европи креира тзв. Безбедносни фонд НАТО савеза у који би биле укључене Украјина, Грузија, Молдавија, Азербејџан, Босна, Македонија, Црна Гора, Косово и Србија.

Дипломатским флоскулама о усаглашавању стандарда оружја, заједничкој обуци и сарадњи у мировним мисијама прикривена је чињеница да су те вазалне земље претворене у полигон за ратне игре НАТО-а. Споразум је пре десетак дана званично ступио на снагу, а свечаности у Бриселу присуствовали су министар одбране Братислав Гашић и шеф дипломатије Ивица Дачић, обојица весели – Гашић као да је нашао сведочанство из средње школе, а Дачић као да му је Заграђанин донео још један кофер с милион туђих евра.

После овога, више не постоји ниједна препрека за озваничење прикључења Србије НАТО савезу и њеном обавезном учешћу у војној конфронтацији са Русијом.

Ухваћен у замку, али још увек жељан да седи на две столице, Александар Вучић се послужио новим пропагандним триком. Да би одобровољио Русе и представио се као противник НАТО-а, на брзину је организовао свечано обележавање 16. годишњице бомбардовања СР Југославије.

Србија је научила лекцију, извукла поуке и наставиће да се бори за нормалан и достојанствен живот грађана. Нећемо сукобе ни са ким, ни са НАТО-ом, али љубоморно чувамо своју различитост, своју војну неутралност – рекао је тада српски премијер.

Ипак, замајавање Руса није успело. Руски амбасадор Александар Чепурин одбио је да присуствује тој представи. Као што раде агенти европских безбедносних служби и ЦИА, тако и руски шпијуни прикупљају и анализирају информације о активностима премијера Србије, па је и њиховом државном врху јасно да се Вучић дефинитивно преломио на западну страну.

Одлучан у намери да испуни обавезу и уведе Србију у НАТО, Вучић је већ почео да припрема домаћу јавност, примењујући стратегију с којом су својевремено Борис Тадић и Војислав Коштуница створили услове за прихватање скупштинске декларације о Сребреници. По истој матрици, водиће се кампања сатанизације Срба и Србије, како би се оправдала НАТО „хуманитарна интервенција“.

Две вечери после Вучићевог меморијалног перформанса, пред зградом Генералштаба, на Радио-телевизији Косово објављен је интервју са Слободаном Стојановићем, бившим припадником лесковачке Посебне јединице полиције, који је изнео своја сведочанства о наводним ратним злочинима које су над албанским цивилима извршиле његове колеге, међу којима је био и један који је мртвим Албанцима секао главу, кувао их, лакирао и од њих правио стоне лампе. Тај сведок је најавио и емитовање филма о „Шакалима“, који је снимљен по већ виђеном сценарио „Шкорпиона“. Уз то, може да се очекује откриће још две-три масовне гробнице са по неколико стотина албанских жртава и, за крај, откриће које је лично Вучић већ најавио – да су шесторицу српских дечака у пећком кафићу „Панда“ 1998. заправо убили припадници једне српске јединице, а не албански терористи како је то тада представљено, у време док је управо Вучић био министар за информисање и шеф ратне пропаганде.

Иначе, поменути Слободан Стојановић, пензионисани полицајац, био је заштићени сведок Тужилаштва за ратне злочине у Београду, а на суђењу се испоставило да он уопште није био на Космету 1999. године, што је и сам признао, истичући да су му о злочинима причали неке његове колеге, који су, потом, пред судом порекле да су са Стојановићем било шта расправљали, познајући га као човека. А Стојановић је лични пријатељ директора српске полиције Милорада Вељовића, и вероватно сведочи по његовом захтеву, јер је Вељовић велики пријатељ са Ћазимом Османијем, нарко босом.

Вучић, наравно, није заинтересован за правду, да злочинце стигне заслужена казна, него злоупотребом жртава жели да створи атмосферу у којој ће грађани стећи уверење да је НАТО бомбардовање било сасвим оправдано. То би, свакако, утишало критичаре уласка Србије у војну алијансу која се припрема за рат с Русијом.

Претње Путином и Шешељем

Да би уверили Александра Вучића у оправданост дистанцирања од Русије, Американци користе све слабости његовог карактера. Најуспешнији су у застрашивању.

– После руског одустајања од Јужног тока и преусмерења сарадње на Турску, Американци су Вучићу пласирали теорију о Путиновој решености да га обори с власти. Наводно, руски председник има план којим намерава да изазове дестабилизацију Србије. Преко својих партнера у Турској, који имају одлучујући утицај на санџачке муслиманске лидере, Путин у сваком тренутку може да покрене озбиљне међуетничке провокације у тој области. На то Вучић нема добар одговор. Поред свих осталих проблема, последње што му треба је употреба полиције или војске у гашењу евентуалних немира у Санџаку. Ако до њих дође, српски режим ће се наћи у безизлазној ситуацији – каже за наш магазин један спољно-политички аналитичар, који је инсистирао на анонимности.

Он тврди да су Американци искористили и убиство руског опозиционара Бориса Њемцова како би продубили Вучићеву параноју.

– Америчке дипломате су Вучића подсетиле да је Слободан Милошевић ликвидирао Ивана Стамболића, Славка Ћурувију и неколико пута покушао да се на тај начин реши Вука Драшковића, а да се Владимир Путин на исти начин обрачунава са својим политичким противницима, што потврђују примери Александра Литвињенка и, недавно, Немцова. Убиством Њемцова усред Москве, према тим теоријама, Путин је показао да не бира средства у обрачуну са свима који му се замере. Иако није директно изговорено „владар Русије ће и тебе ликвидирати“, Вучића је обузео патолошки страх – каже наш саговорник.

И без тих инсајдерских информација јавност у Србији имала је много прилика да се увери у каквој параноји је премијер. Последњи пример, од пре неки дан, представља хајка на извесног Горана Керкеза, који је у једном коментару на интернету Вучићу отворено претио убиством. Министар полиције Небојша др Стефановић одмах је покренуо истрагу, „Курир“ је на насловној страни објавио црно-белу Вучићеву фотографију, брутално драматизујући цео случај. Пошто Керкез живи у Салзбургу, акција је интернационализована.

Колико је кампања бесмислена јасно је свакоме ко погледа Керкезов профил на Фејсбуку. Тај несрећник не прети само Вучићу, него свима. Убиће радикале зато што су радикали, демократе због Ђинђића и Тадића, а не би поштедео ни све остале само кад би му пали руку. Довољно је прочитати било које две његове реченице, па да се схвати како та врста фрустрације има неки медицински термин на латинском.

Међутим, у страху су велике очи, па се Вучић плаши и јуродивог избеглице из Босне, који махнита по интернету.

Док се он глупирао пујдајући Ацу Родића и Драгана Ј. Вучићевића на Керкеза, мајстори из Ленглија припремили су му најтежи тест. Хашки трибунал је поништио одлуку о привременом пуштању на слободу Војислава Шешеља. Пошто се Шешељ заклео да се неће добровољно вратити у Хаг, српски режим нема другог решења него да га ухапси и изручи.

Није лак задатак. Кад је хапсио Слободана Милошевића, Зоран Ђинђић се послужио сурчинским мафијашима и камуфлираним припадницима Црвених беретки. Иако и сам командује групама „контроверзних биснисмена“, које користи у предизборним кампањама, Вучић нема овлашћења да их употреби за лов на свог првог политичког оца. У полицији, а нарочито Жандармерији, влада хаос у коме се не зна ко ће како реаговати у кризној ситуацији као што је хапшење Шешеља.

Ако настане ситуација у којој ће се вођа радикала одупрети полицији, највећи губитник биће Вучић. Без обзира шта ко мислио о Шешељу, његово евентуално повређивање или рањавање, изазвало би немире који би за коначан резултат неминовно имали обарање актуелне владе и драстичан пад премијеровог рејтинга.

Тога је и Вучић свестан. Уосталом, он одлично памти дешавања с почетка 2003, кад је Шешеља у Хаг испратио јавним обећањем да ће „истребити Ђинђића као губу из торине“. Обећање је испуњено, али сад се појавио изазов за који нема решење.

Свестан откуд ветар дува, Вучић је одмах посредно, а његови гласноговорници директно, оптужио Американце за ујдурму са Шешељем. Прво су га пустили из Хага, сад га траже назад, а све са истим циљем да уздрмају режим. Зато је Вучић пожурио да се, опет, морбидно идентификује са Ђинђићем, којег су, због исте врсте патриотских изјава о Косову , одбацили исти савезници који сада њему кроје капу. У таквим околностима, Вучићу је остало само да Шешељу понуди оно што обојица највише воле – паре. Ако се нагоде, поштедеће Србију нереда. Та опција је могућа, иако је тешко очекивати да војвода узме паре, затакне их за шубару и опет оде на пут без повратка.

Поред хаоса и нагодбе, као трећу опцију не треба одбацити ни могућност њиховог помирења и заједничког супротстављања Западу.

Ма колико невероватно изгледала та претпоставка, пре одбацивања ваља узети у обзир да су Шешељ, Вучић и Николић већ много пута у својим каријерама доказали склоност ка најчуднијим заокретима. Без икакве обавезе према својим ставовима, идеологијама, гласачима, моралу и држави, они су свим својим потезима показали да их повезује само један, али најјачи заједнички именитељ – интерес. Зато не треба олако прећи преко варијанте њиховог новог окупљања, којим би вратили Србију 25 година уназад и на догледно време онемогућили присуство цивилизације у овим крајевима.

Вучић нема излаза

Српски премијер ће по сваку цену бранити свој трон. Без обзира на искушење са Шешељем, покушаће да Американцима докаже подобност и верност. Ако у томе не успе, ако из Вашингтона стигне процена да је време за његов одлазак у прошлост, Вучићу неће преостати ништа друго него да свим силама удари по политичким противницима.

Главни претендент на власт у поствучићевској Србији тренутно је Ивица Дачић. Лидер социјалиста има подршку најутицајнијих представника међународне заједнице, доказао је спремност на беспоговорну сарадњу, није скуп, није склон диктатури и не иритира месијанским амбицијама. Баш зато, Вучић се већ одавно намерачио на Дачића. Да су резултати последњих избора били мало другачији, да су цензус прескочили Млађан Динкић и Чедомир Јовановић, Дачић би сада чамио у некој хладној ћелији, а не у канцеларији председавајућег ОЕБС-ом. Нервозан, Вучић је већ неколико пута покушавао да, без обзира на цену, елиминише Дачића из власти. У том смеру, неколико пута је најављивао реконструкцију Владе, прво за јануар, па за март, а сада прети априлским чишћењем. Но, дозволу заједничких страних ментора није добио, тако да од тог посла нема вајде.

Са Дачићем, Тадићем и Николићевим делом Српске напредне странке страни господари Србије могли би да склепају нову владу, без Вучића.

То су осетили и многи функционери СНС-а, који се све храбрије и отвореније дистанцирају од свог вође, до јуче неприкосновеног ауторитета. Чак и доскора највернији припадници Вучићеве дворске свите сада траже мостове према Николићу, Дачићу и, нарочито, страним дипломатама.

Да би зауставио расуло и казнио издајнике, вођа напредњака недавно је распустио неколико значајних општинских и градских одбора, попут оног у Нишу. Узалуд поставља своје поверенике, прети и подмићује, напредњачки Титаник је ударио у санту леда и брзо тоне на дно.

Ни капетан Вучић неће остати на том броду. Пре него што СНС потпуно потоне, он ће купити имање поред Монтевидеа и покушати да се извуче од одговорности за све што је радио у протекле три године.

На крају, аутору овог текста и три књиге о Александру Вучићу, остаје жал што није стигао на време да објави и лексикон „Ко је ко у Вучићевом картелу“, али за утеху му је што ће добити прилику да политичке странпутице и авантуре истог главног јунака прикаже у следећим књигама: „Лов на Вучића“, „Вучић ухваћен у Уругвају“, „Суђење Вучићу“, „Затворски дани диктатора Вучића“…

Уосталом, то и није битно. Само нека он бежи где стигне, Србија ће бити чистија.

Ко је српски Норијега?

После хрватске војне акције „Олуја“ 1995, Томислав Николић је за егзодус Срба из Крајине оптужио издајника Слободана Милошевића. Шест година касније, због сусрета с ратним генералним секретаром НАТО-а Хавијером Соланом, Николић је и Зорана Ђинђића оптужио за издају српства. Обојицу је поредио с Мануелом Норијегом.

– И Норијега је помагао Американцима у окупацији своје отаџбине, Панаме. Американци су га финансирали и довели на власт, а кад им више није био потребан, одрекли су га се, ухапсили и осудили на робију. Тако ће проћи и сви српски издајници, сарадници окупатора – говорио је Николић.

Занимљиво поређење с панамским диктатором, које је деценијама користио у обрачуну с домаћим политичким противницима, Николић је поновио и недавно, приликом сусрета с једним руским дипломатом.

– У Србији увек има кандидата за ту улогу, који нуде сарадњу с Американцима. Е, па, ја нисам Норијега, данас је то неко други – рекао је председник Србије.

Иако није изговорио име Александра Вучића, јасно је да је мислио на њега.

Са кумом – до краја

У маниру свих диктатора, Александар Вучић своју патолошку параноју шири и на најближе сараднике. Свакодневним интригама држи их у стању сталне неизвесности, свађа их и приморава да шпијунирају једни друге.

Такву игру наместио је пре два месеца и свом најважнијем сараднику, пријатељу и куму Николи Петровићу. Кад је Војислав Шешељ на конференцији за новинаре поменуо да је Петровић купио „Ролекс“ сат од 480.000 евра, Вучић је јавно, на седници Главног одбора СНС-а, рекао да у тој странци неће бити места за бахате функционере који купују луксузна кола и скупе сатове.

Наравно, Петровић се осетио прозваним и одмах је обзнанио на страницама „Информера“:

– Апсолутно подржавам Алека, наша судбина је нераскидиво повезана. Ако он падне с власти, падам и ја. У ово сам ушао свим срцем и никада нећу одустати – рекао је Петровић. Испоставило се да је он заступник фирме Ролекс за Србију, што је било познато и Вучићу, ако не и Шешељу.

Ако се не предомисли.

Предраг Поповић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/vucic-priprema-bekstvo-u-urugvaj/

11 гласовa