Занимљиво је у зоолошком врту гледати како европска боа (удав), пренесена из Америке, једе миша. Миш у њеном кавезу, у први мах, цијуче. Змија га погледа и он се укочи. Више не цијуче, не бјежи. Немамо начина да сазнамо да ли је то из страха, или можда миш ту ситуацију другачије доживљава. Можда је фасциниран змијом. Можда га је захватио „штокхолмски синдром“, па змију почне сматрати пријатељем.
   Уствари, миш се тако и понаша. Змија разјапи уста и њима захвати миша. Он се и даље не опире, напротив! Чини се, да му је у њеним раљама угодно. Змија (боа није отровна) га  гута цијелог. Миш све више улази у њену утробу, али притом не осјећа никакву бол. Вјеројатно се чак  осјећа заштићеним. И када киселина почне разлагати његово тијело, и то иде постепено. Миш још има довољно кисика. Тијело му се полако распада, а он  даље вјерује како му у ствари није ништа. Можда у том часу мисли како би му било пуно горе да га је била дохватила нека грабежљива звијер, рецимо руски медвјед, која би га растргла на лицу мјеста.

Владати Европом и уништити Србе

   Није потпуно јасно због чега су, српски водећи политичари након Милошевића, највећим дијелом били фасцинирани Њемачком. То је нелогично јер је у посљедњих сто година, Њемачка, на разне начине, уништавала Србе који су јој посвуда кварили рачуне, посебно у два свјетска рата. Можда је тој фасцинираности узрок томе и чињеница, што је Њемачка најмоћнија земља Европске уније, а српским политичарима су у задњих 15 година пуна уста Европе; барем тако причају.

   Њемачка има два основна циља. Први је завладати Европом (одрекла се свјетске доминације), а други је уништење Србије и српског народа. Коначно је схватила да ове циљеве може далеко боље постићи у миру него преко ратова. Поред економске моћи и технолошке превласти, посвуда је инсталирала низ „хуманитарних“ и „не-владиних“ организација које својим „добротворством“, у суштини служе за испирање мозгова.

   Њемачка је постигла оба циља. Европом је завладала, а српске власти смјешта у свој једњак и дозирано, својим недјелима, уништава све што је српско. Притом се служи са САД које чине све („… па добро, не баш све…“) што Њемачка затражи зато јер једино преко Њемачке могу контролирати Европу. Њемачка своју уништавајућу љубав употребљава тако вјешто, да водећи српски политичари сваких неколико дана, и у континуитету, изјављују како је ова регионална велесила највећи пријатељ Срба! Па да почнемо од тог змијског пријатељства.

   ‘Данке Дојчланд’

   Одакле кренути са њемачком „љубављу“ према Србима. Да ли са Мастрихтом, 1991., гдје је Њемачка уцијенила Европску заједницу пријетивши да јој се неће придружити уколико Заједница не призна сецесионистичке републике Хрватску и Словенију. ЕЗ је капитулирала и пристала на разбијање Југославије. Након тога, главни музички хит је у Хрватској, којом су тада нео-усташе доминирале, годинама био ‘Данке Дојчланд’!

   Њемачка је, међу првима признала независну БиХ 1992., и тако аминовала муслиманско-хрватско, антисрпско, везивање застава! Учествовала је са логистичком подршком НАТО-у приликом бомбардирања снага Републике Српске 1995. Била је, поред САД, главни снадбјевач новцем и оружјем терористичке ОВК косовских Албанаца. За вријеме бомбардирања Југославије/Србије, послала је 14  авиона типа ‘Торнадо’ који су учествовали у НАТО злочиначким операцијама.

   „Био сам убијеђен да је потребно да Немачка активно учествује у НАТО операцијама'“, пише у својим мемоарима њемачки канцелар Шредер. Он је први који је, након Хитлера, послао војску на једну страну земљу.

   Када је НАТО окупирао Космет 1999., Албанци су дочекали њемачке „србофилске“ тенкове са радошћу и цвијећем. Постоји фотографија из 1941., гдје Албанци, такођер са радошћу и цвијећем дочекују њемачке окупационе тенкове. Сличност је фрапантна, као да се ради о истој фотографији и истом периоду!

   Њемачка је, „с љубављу према Србима“, свега два дана након проглашења такозване ‘Република Косова’, признала ту самозвану државу, 20. фебруара 2008. године

   2014., њемачка канцеларка Ангела Меркел била је домаћин премијерима са Западног Балкана на Конференцији о регионалној сурадњи и развоју у Берлину. Али три дана прије одржавања конференције, она је извијестила земље учеснице, да ће се на завршној конференцији за штампу, јавности обратити она и Еди Рама, албански премијер, и нитко други. Она као представница Европске уније, и Еди Рама као представник држава Западног Балкана (сиц). Иако се спекулирало да ће у таквој ситуацији Вучић одбити одлазак у Берлин, то се није десило. Меркелова није промијенила одлуку, и на крају те конференције догодило се онако како је она планирала!

 

  Ђинђић, Коштуница,Тадић

   То што је Ђинђић био фасциниран Њемачком, некако је и схватљиво. Докторирао је у тој земљи и дио свог идентитета је на томе, сасвим оправдано, базирао. Али, када је изјавио да ће се питање Косова рјешавати у Београду а не у западним пријестолницама, његов њемачки педигре му није нимало помогао. „Игром случаја“, убијен је одмах након те своје изјаве.

   Коштуница, иако је био злоупотребљен од стране Запада приликом рушења Милошевића,  никада није подлегао њемачком „шарму“ (изнимка која потврђује правило). Нити је волио Нијемце, нити су они њега вољели. Нападали су га и блатили у свакој могућој прилици. Коштуничин проблем је био у томе што је он исправно сагледавао Њемачку (и западну) „љубав“ према Србима, али је све остајало на томе. Са таквим ставом „мртвог пухала“ који је невиђеном пасивношћу (такав је; читаво вријеме се крио иза правног легалитета) створио етно-психолошке претпоставке за уништење Србије, српски га је народ коначно дезавуирао.

   Тадић је, као и Горбачов, био антиталент за политику. Било би му боље да се држао ватерпола у чему није био лош. Створио је институционалне темеље за независност Косова, за његову предају Албанцима. Нијемци су му, 2008., за његове заслуге у јачању „српско-њемачког пријатељства“ додијелили њихову најпрестижнију награду, ‘Qуадригу’, која се дијели сваке године на дан уједињења Њемачке најзначајнијим личностима у свијету! Мало је фалило да му се додијели и Нобелову награду као и Горбачову, али, мора се признати, уништити Србију није иста ствар као и уништити СССР.

   Њемачко одушевљење Тадићем није било без разлога. Он је, наиме, 2008., потписао Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕЗ ССП) који се, како стоји у том документу, није односио и на Косово! Пошто Уставни суд Србије није реагирао против тог антиуставног споразума, судбина Косова је тиме, практично, била запечаћена.

   Вучић

   Вучић је истински претјерао са својим јавно испољеним обожавањем Њемачке коју је идентифицирао са Меркеловом. Уствари, Вучић, фасциниран Вебером и протестантским, капиталистичким духом, пренио је то своје обожавање на њемачку канцеларку у којој је, ради њене економске ефикасности, видио реинкарнираног Вебера. Та његова заслијепљеност иде толико далеко да би (несвјесно) хтио од српских православаца створити српске протестанте.

Због своје фасцинације, није видио (није желио да види) да Меркелова, својом политиком према Косову, годинама поткопава српство. У том сљепилу му је помогла и његова основна доктрина: „Дајемо Косово за улазак у Европу“, тако да је он у себи Косово отписао, мада, наравно, није у могућности да то јавно каже. Иако је питање Косова за њега прошлост, подсјетимо се неких момената „примопредаје“ Косова Албанцима.

   Као што је речено, 2008., Србија са ЕЗ потписује ССП, а у споразуму се изричито вели, да ту Косово не спада.

   17. септембра

www.nspm.rs/politicki-zivot/u-raljama-nemacke.html

Прочитај без интернета:
8 гласовa