Хуан Гојтисоло

Навршава се пет година грађанског рата или, боље речено, рата против цивилног становништва у Сирији и његов биланс је застрашујући – 300 хиљада мртвих, 4 милиона избеглих, распоређених међу Турском, Либаном, Јорданом, и од прошле године Европском унијом, поред још осам милиона интерно расељених у њиховој властитој земљи. То је највећа хуманитарна катастрофа од Другог светског рата, и немоћ УН и западних демократија пред толиким крволиптањем је колико срамотна, толико и патетична.

Историју ових пет година чини једна серија изгубљених прилика да се интервенише када је то било могуће да се учини: током грађанске побуне осокољене арапским пролећем против репресивне окрутности Башара ел Асада – убиства и тортуре једног тинејџера из Дере, чији је злочин био у исписивању графита против тиранина – када се конфронтација између њега и побуњеника још није претворила у отворен рат.

И 23. августа 2013. године, када је режим прекорачио црвену линију употребом отровних гасова против властитог становништва, и када је Обама прекршио своју реч и прихватио Путиново посредовање за испоручивање и уништење тог оружја у замену за његово одустајање од војне интервенције.

Од тог момента коцка је бачена. Оно што смо научили за ових пет година јесте то да су Асад и његов заштитник Путин бољи шахисти од својих ривала. На почетку конфликта диктатор из Дамаска ослободио је више од хиљаду исламиста који су испаштали своје грехе у подземним тамницама режима како би се придружили непријатељској групацији и радикализовали је,,поткрепљујући тако свој аргумент да се супротставља тероризму, осим фронта Ал Нусра, блиског Ал Каиди, и самопроглашеног исламског калифата.

Помоћу ове стратегије убија две муве једним ударцем – с једне стране, утврђује његове везе са оним секторима становништва – Алавитима, хришћанима, Друзима, лаицима, који оправдано страхују од џихадистичких свирепости, док је,са друге стране, могао да се представи пред светским јавним мњењем као једна мање лоша опција од оне коју представља његов противник.

Асад, а да му при томе рука није задрхтала, усредсређује своје нападе на побуњеничке групе војске слободне Сирије уместо екстремиста „Исламске државе“, потпаљујући успут ривалство између њих и ограничавајући своје акције на одбрану корисног периметра – осовине која иде од Дамаска ка Алепу и алавитском упоришту у Латакији и Тартусу, где његов покровитељ Путин располаже са једином руском поморском базом у медитеранском басену.

У тренутној фази интернационализације конфликта – Турска, Саудијска Арабија, Катар и Арапски Емирати, подржани од Запада, насупрот шиитском луку Ирана, Хезболаха и Багдада са војном подршком Москве – цинизам једних и других по цену милиона избеглих који су се сјатили пред вратима Европе, нема граница.

Међутим, док Путин јако добро зна шта жели – подупирање Асада и постављање као неизбежног чиниоца у шаховској игри враћајући својој земљи статус велике силе пре распада комунистичког режима 1989. године – Обама и његови савезници једино знају шта не желе – да буду намамљени као у Авганистану и Ираку у један рат који прети да се протегне и запали цео Блиски исток.

Док Путин и Асад померају своје жетоне помоћу масивних бомбардовања побуњеничких зона, враћају изгубљене положаје и комплетирају обруч око мученичког Алепа, групација која је супротстављена диктатору из Дамаска распада се у војној акцији супротстављених стратегија – Турска бомбардује сиријске Курде, најбоље савезнике Запада у његовом рату против „Исламске државе“, и ова осваја позиције против побуњеника који нису екстремисти, ослабљених офанзивом режима.

Ваздушни напади Сједињених Држава и њихових савезника против циљева „Исламске државе“ ризикују да изазову сукобе са озбиљним последицама, попут оне коју је изазвало обарање руског авиона од стране турске противваздушне одбране и која је отворила једно јако вибрирање између Путина и Ердогана.

У међувремену, вето Москве на све резолуције Савета безбедности паралише санкције ка режиму Башара ел Асада, Европу преплављује долазак више од милион избеглица који пристижу из Турске и Грчке, док се разговори о миру у Женеви и Минхену претварају у мртво слово у тој мери да Дамаск не зауставља своју офанзиву на терену, као и геноцид сиријског народа. Уништење земље продужава се дан за даном, без засад и трачка једног прихватљивог излаза из конфликта.

(лист Ел Паис)

Превео са шпанског: Небојша Вуковић

Извор: internacional.elpais.com/internacional/2016

/02/28/actualidad/1456692449_860705.html 

www.nspm.rs/savremeni-svet/u-sirijskom-lavirintu.html

Прочитај без интернета:
0 гласовa