Миланко Шеклер

milanko-shekler02

Премијер Србије, Александар Вучић, у својим јавним иступима, често критикује народ Србије. Напомиње, како народ мора да мења свој „лош“ и по земљу „погубан“ менталитет, како није довољно предузимљив, како није довољно вредан и марљив, како нема развијене радне навике и радну етику, како је безидејан, и како му недостаје „протестантска радна етика“ која подразумева марљивост, штедљивост и предузмљивост! (Не зна премијер, да „православна радна етика“, којом се управља одувек, и дана данас, сваки виђенији домаћин на селу у Србији, подразумева пре свега скромност, марљивост, штедљивост, самодовољност, предузимљивост, и да је тај модел много ближи нашој култури и да проверено и сигурно даје боље резултате у развоју друштва и државе Србије, од било ког туђег и наметнутог. Како ли се, драги мој премијеру, Кинези, Индијци, Јапанци, Руси и Кореанци развијају без примене „протестантске радне етике“?!

Да ли је баш тако? Да ли је народ у Србији лењ, инертан и непредузимљив? Пробаћу да у свом непосредном животном окружењу пронађем одговор на ову тврдњу премијера. Само једна напомена: пошто и премијер Александар Вучић, припада том истом народу Србије, то подразумева да ћу се у својој анализи позабавити и његовом марљивошћу и предузимљивошћу.

Достојевски је давно рекао, парафразирам: „Русима ће бити боље тек онда,  када буду о себи мислили оно што Немци мисле о себи самима, а не оно што Немци мисле о Русима“. Само да разјасним: Немци су и тада, као и за време Хитлера, као и дан данас, увек мислили о себи све најбоље! Поменуо сам ову мисао великог Достојевског, само зато што знам да су и људи у Србији веома често самокритични преко сваке мере, скоро по сваком питању, и то најчешће много више него било који други народ или нација. И сам често чиним исту грешку. Али овај пут, пробаћу да превазиђем ту своју ману, и будем што објективнији. При доношењу било којих коначних оцена и закључака, држаћу се строго научне методологије, а то значи, само чињеница и доказа.

Као први и основни закључак, до кога сам дошао изјављујем да премијер Србије, Александар Вучић лаже и да је ноторна неистина да је народ у Србији лењ и непредузимљив.

Напротив! Народ у Србији заправо врца од оригиналних пословних идеја. Народ у Србији је све само не лењ и нерадан! Народ у Србији никада не би ни преживео све оне силне муке, које су га снашле кроз своју дугу историју, (па и ове последњих деценија), да није био такав по својој природи. Закључио сам и то, да је велика већина народа Србије, заиста чекала да му власт реши сопствене егизистенцијалне и животне проблеме, многи не би дочекали ни крај следеће недеље, а камо ли водила какав-такав нормалан живот годинама. Закључио сам и да се народ у Србији одувек морао довијати да преживи, и да то траје већ вековима! Закључио сам и да је народ у Србији преживео тешке године санкција и изолације, као и задње нападе НАТО пакта и „европских“ пријатеља, само зато што се никада није предавао, и што у свом исконском бићу, и својим генима носи прастару истину: да свако може преживети и дочекати сутра, само ако се ослања на своју породицу, своје пријатеље, свој народ и на самог себе. И никога више!

Да је народ у Србији заиста лењ и непредузимљив, и да је чекао од државе помоћ и решење свих својих проблема, одавно не би било ниједног Србина, а не би било ни Србије! Да је Србија зависила само од својих вођа и своје богаташке елите, давно би она нетрагом нестала. Зато је Србија, упркос свима, преживљавала и опстајала вековима. Није Србији непознато ни то да јој се на челу нађе оваква дилетантска, шарлатанска, неписмена и издајничка власт, као што је ова данас. Није ни претходна власт, ни она непосредно пре ње била много боља. На крају крајева, научила је ове, који су најгори од најгорих, како се најбоље ради у свом личном итнересу. А ови су је надмашили у свему. Али и то ће народ у Србији преживети, и то опет само захваљујући самом себи, а не захваљујући ниједној другој власти нити држави.

Народ у Србији, и дан данас преживљава и живи, само зато што је вредан, предузимљив, способан, јак, чврст, спреман на свакаква одрицања, да би прехранио своју децу, своју породицу и себе самог! Само захваљујући тој, кроз векове стеченој особини, од својих врлих и сналажљивих предака, народ Србије поново успева да преживи, и када сви помисле да је са њим готово, и да више за њега нема никакве будућности. Народу Србије није први пут, да на њихово чело дођу они који су „променили“ своју веру и историјско наслеђе, који га руже и пљују (као да је туђ), и да још од њега траже да и он прихвати неко туђе наслеђе и туђе навике, као своје. Зато, ово данас заиста и јесу, након свих оних година искушења и ратова, још много гора и много тежа времена!

Да, нисам погрешио. Да, баш сам то рекао, оно што сам и мислио! Да, ово данас су много гора и тежа времена, чак и од оних последњих ратних година, крајем прошлог века. Гора су, јер за разлику од последњих ратних времена, када смо тачно знали ко нам жели зло, а ко добро, и када је било јасно ко је непријатељ, ко је патриота, а ко је издајник, ми данас то не смемо да знамо, ми данас морамо о свему томе да ћутимо, ми данас, на крају крајева, морамо да заборавимо, не само то, већ и то, ко смо и шта смо ми сами.

На крају, као врхунац тоталног цинизма и игре судбине, данашњи први човек Србије, њен неприкосновени вођа и премијер, изјављује да се стиди, што је подржавао некадашњег „ратног“ председника Србије, Слободана Милошевића.

Господине премијеру, замислите само како се тек Слободан Милошевић стиди ове ваше изјаве. Замислите господине премијеру, израз лица и презир тог човека, када би само могао да чује шта ви данас нама причате.

Да се подсетимо неких чињеница. Данашњи премијер је у та зла времена, када није било лако преживети и живети, своју судбину (као и цела његова шира породица), што би млади рекли „искусно“ везао за политику! Сва његова „предузимљивост и инвентивност“ је ту негде почела, и ту негде се и завршила! Предузео је он тада, све да постане, и да затим заувек и остане, судбински везан за примања издржавног буџета Србије. И свој стан је, баш у време када су НАТО бомбе падале по целој Србији, добио од те исте државе (као члан ратне Владе), на чијем је челу тада био баш Слободан Милошевић, кога се ето сада одједном, после 17. година, стиди!

Требало је премијеру Александру Вучићу, пуних 17. година да се осећај стида јави, да крене из његовог мозга, срећно путује, и коначно стигне и до његовог језика и усана. Узимајући у обзир удаљеност дела мозга који често називамо и центром емоција (амигдала) и језика, произилази да се премијеров стид кретао просечном брзином од око 2 мм за годину дана! Брже нам расту нокти и коса, него што премијера сустигне тај фамозни осећај стида, од момента када учини нешто погрешно (пре 17. година!), до момента када то коначно јавно призна (данас)! Људи моји, да ли знате да се брже крећу читави континенти, са свим својим милијардама тона стена, и са свим живим светом на њима (просечно око 5 цм годишње!), него што напредује и креће се осећај стида код нашег премијера!

Када смо већ код стида, ја бих много више волео да се премијер постидео стана добијеног у време рата, у време када су људи у Србији губили своје животе, своју целокупну имовину, и све то зарад политике коју је он тада водио, јавно заступао и бранио, и то по цену свог сопственог живота, пардон, стана. Други су тада за државу давали све, па и оно највредније што су имали, своје животе и животе својих најмилијих, а он, није морао да да ништа, само је подржавао такву политику, и зарад тога добио стан, од преко стотину квадрата!

Драги моји читаоци, желим искрено и јавно да вам кажем, да сам при самом извођењу мисаоног експеримента, како бих се ја осећао да сам тако и у то време добио стан, осетио такво гађење, такву срамоту, чак бес, да сам сав поцрвенео у лицу. Не могу вам описати тај ужасан осећај стида, који се у мени спонтано јавља, и то само на обичну помисао, како бих се осећао да стекнем стан од државе у сред војног напада на ту исту државу, а да при томе знам, да су многи изгубили у том рату животе своје деце, своје животе, или пак целокупну своју имовину (кућу, ствари, земљу, итд) а да се ја шеткам у свом стеченом стану, узетом од те исте државе, за време тог рата. А тек не бих могао да живим са том чињеницом, да данас јавно изражавам стид што сам некада подржавао политику Слободана Милошевића и Војислава Шешеља, а да при томе, задржавам без икаквог стида и срама стан који је стечен подршком те исте политике!

Дубоко у свом срцу осећам, да је тај мој стид, уједно и стид који би осећао сваки частан и поштен човек данашње Србије, којег овај и овакав „премијер-моралиста“ данас тако општро критикује.

Отприлике у то исто време, док се деведесет процената народа мучило покушавајући да преживи ужасно време хиперинфлације, бавећи се неким обликом трговине и шверца, јер је свака производња практично била десеткована, садашњи премијер је вредно „посланичио“ у Републичком парламенту (или како би он сам данас рекао, „доватио се јефтиног скупштинског ресторана и дневница – и тиме испунио све своје животне снове“), мало је „директоровао“ у хали „Пинки“ у Земуну (још тада је он, на свом примеру, схватио како се лако „исисавају“ финансијска средства из буџета јавног предузећа, када је одмах по свом постављењу пребацио силне милионе динара спортског центра „Пинки“ на рачун часописа „Велика Србија“ – гласила СРС-а, на име будућег оглашавања), а потом „министровао“ у Влади Србије и јурио ондашње опозиционе медије. То је он радио, у време, када се већина народа борила да преживи, и једва састављала крај са крајем, не очекујући од тако „слабе“ државе баш ништа. За разлику од данашњег премијера Србије, који је и од такве „сиротице“ Србије, узео све што је могао узети!

Наш премијер сигурно сматра, и то вероватно и дан данас, да му је све то са правом и припадало и припада, јер није он једини који је то добијао и добија. Рекао би ми он: „Мрзитељу лични мој, што само мене нападаш, када има таквих као ја колико хоћеш!?“ И ја то знам и верујем, драги мој премијеру! Али они бар ћуте, они већином мисле оно исто што су мислили и тада, и тако чувају свој образ, своју част и своје поштење, као и свих оних којима су управљали, а не покушавају да као ти, после 17. година, направе будалама цео народ, тако што му данас причају неке потпуно супротне и друге приче, од оних некадашњих, под којима су се кућили и богатили.

И на крају, да укратко наведем на основу чега тврдим – потпуно супротно од премијера – да је народ у Србији ванредно вредан и предузетан.

На основу простог сагледавања чињеница и доказа пореклом из сопственог  животног окружења, као и на основу мог личног искуства. С обзиром да живим у Краљеву, већина примера ће и бити из мог града. Навешћу само део невероватне предузимљивости и инвентивности нашег народа, и то поготово у сектору услуга, односно, у оним делатностима, где се уз релативно мало улагање, може отпочети приватни бизнис. И ти читаоче можеш у свом граду, и у свом крају, направити листу на којој ће се наћи најбољи примери вредноће, предузимљивости и добрих идеја за бизнис које је смислио и реализовао неки твој суграђанин или земљак.

1. У мом граду, па чак и само у мојој улици, приметио сам, у задњих неколико година, отварано је и затварено на десетине и десетине фризерских и козметичких салона, и то тако, да у сваком тренутку увек постоји најмање бар њих 5-6 који раде. Конкуренција је тако неумољива, захтевна и жестока, али се све те силне предузимљиве жене и девојке, као и њихове раднице, не жале, већ разноразним идејама довијају и покушавају да унапреде своју услугу, постану конкурентније и препознатљиве, и тако опстану. Тако неке од њих издају својим сталним муштеријама картицу, на којој евидентирају сваки долазак, дајући након десетог шишања двадесет процената попуста на свако следеће (награда лојалности)! Неке бележе када сте били код њих и подсећају вас СМС поруком када сте се задњи пут ошишали и заказују вам шишање. Многе су уз фризерске услуге додале и козметичке, маникирске, педикирске, соларијум и слично. Неке од њих, у делу радње држе и званичне мењачнице новца, како би смањиле трошкове кирије, и диверзификовале своју делатност. Да не причам, да су скоро све, због муштерије, спремне да дођу и ван радног времена, а недеља им је скоро свима радни дан као и сваки други (раде фризерке као премијер, и то још не седећи као он, него стојећи – и не хвале се тиме нон-стоп по телевизији)!

2. У задњих неколико година сам приметио, да је просто експлодирао „бизнис“ са припремом зимнице (ајвара, паприке у теглама, парадајза у флашама, краставчића и слично).

Ових дана, буквално постоје делови Краљева, или чак и поједине улице у неким насељима, где се по неколико кућа, у условима жестоке конкуренције, баве овим истим послом. Сви потребни ресурси су ту: нека летња кујна или гаража, мало двориште са терасом наткривеном, гомила незапошлених жена из насеља, и посао може да почне! По целу ноћ се уз разговор и шалу, пече паприка, љушти и спрема зимница. Ради се углавном на наручивање. Дођеш, пробаш, изабереш и наручиш колико чега желиш да ти се спреми – и у договорени дан преузмеш. Зар то није предузимљивост?

(П.С. Малопре ми јавише да ће мој ајвар бити готов тек за викенд, јер су имали велику испоруку за Београд)

3. Припремање колача (слатких, посних, сланих) је у задњих неколико година већ избацило неколико озбиљних и регистрованих произвођача слаткиша из овог града, и то са већ јасно дефинисаним квалитетом и брендом. Многи од њих снабдевају већ и читаве ланце приватних продавница. Неке од тих занатских радњи, и даље раде само торте по наруџбини и држе се те своје ексклузивности.

4. На градској пијаци, постоји на стотине импровизованих киоска и тезги, који продају све могуће врсте робе коју можете да замислите, и од којих многе већ прерастају у озбиљне продавнице, где када год купујете робу, добијате и фискални рачун са гарантним листом. Невероватно је богатсво и понуда „недељне бувље пијаце“, на којој буквално можете наћи све! Ако то не нађете, добићете информацију где има.

5. Једна од најоригиналнијих идеја коју сам уочио је следећа: на путу из Краљева, за планину Гоч, на пола пута, налази се једна речна клисура (Сокоља), необично богата великим бројем изворима питке воде, који су за дивно чудо сви различити и по саставу, киселости и температури! Тако имате на десетине и десетине буквално различитих „укуса“ воде. И појавило се већ неколико предузмљивих момака, који долазе са аутима пуним празних пластичних бидона и боца, пуне их, и према индивидуалној жељи клијената (често и болесника), свакодневно им достављају воду, одговарајућу за њихове здравствене проблеме (сваки извор има таблу са саставом воде и препоруком за шта је та вода добра и благотворна). Вода већ иде и за Чачак, Крушевац, Крагујевац!

6. У Краљеву, пре само десетак година, када би вам дошли пословни партнери, имали би велики проблем да нађете адекватан хотелски смештај, и често сте били принуђени да их упућујете на неке веће ресторане који су у свом поткровљу имали и собе за преноћиште. Данас, у Краљеву, веровали или не, постоји преко десет великих хотела, и то у правом смислу те речи, а о мањим мотелима и преноћиштима, којих је на десетине, нећу ни да причам. Зар то није диван пример предузмљивости?

7. Не постоји начин, да вам дочарам сво богатство такозваних „етноресторана“, који се могу наћи у Краљеву и околини. Шта је све од старих ствари и покућства спашено од даљег пропадања на овај начин!

8. Прошле недеље, сам својим очима, посетио стару градску кућу у Краљеву (са све намештајем, стара преко стотину година), у којој је отворен приватни „Музеј слатка“, вероватно први такав у Србији!

9. Велике сале за организована весеља, за изнајмљивање, су у потпуности замениле некадашње чувене „шатре“ за весеља испред куће. Има их у сваком делу града Краљева, и то тако да се по неколико великих сала,  налази на сваком путном правцу који улази (или излази) из града.

10. Да не заборавим, да напоменем, да просто не постоји ништа што наши људи не покушавају да сеју, саде и одгајају: од разних врста гљива, сибирске ароније, „Гоџи“ бобица, па преко нојева, емуа, нутрија, чинчила, а у дворишту зграде до мене расте чак и банана, коју узгаја и шири један мој пријатељ (Немања), чисто као доказ да се и она може узгајати и сачувати и опстајати у Србији!

11. Оставши без посла, један мој пријатељ, је кренуо да производи картонажу, пре свега канцеларијске регистраторе. Уочивши велики отпад папира, распитао се и сазнао да са њим може хранити калифорнијске глисте, а уједно добити и врхунско ђубриво за поврће и цвеће – глистењак! Данас има и пластенике, и одгој свиња, а и чак 18 својих легала глиста, и све више се оријентише и према производњи органске хране.

12. Од мале столарске радње оца, уз пристиглог сина (мог пријатеља) стигло се до стругаре, прераде дрвета, фабрике за израду намештаја, претежно столова и клупа од пуног масива, као и до израде пелата, од чега се преко 90% произведеног програма извезе на захтевно немачко тржиште. Запошљава преко 150 радника и извози, и никада није добио ниједан једини евро помоћи државе!

13. Један од највећих погона за производњу котлова на чврсто гориво, који се развио од мале радионице, и који извози своје производе широм ЕУ, налази се у Краљеву!

И да на крају само набројим оно што и ви сви можете видети свуда широм Србије, односно око вас, а то је да у сектору услуга, и малих до средњих предузећа, све врви од живота и привредне активности:

– Разноразни специјализовани сервиси за поправке, од моторне тестере и косачице за траву, па преко свих могућих врста грађевинских машина, разних аутосервиса (механичарских, аутоелектричарских, аутолимарских, аутостакала, вулканизерских), па преко аутоплацева и продаваца половних аутомобила и гума, па све до оних овлашћених аутосервиса за технички преглед возила при регистрацији, чине невероватан развијен сектор.

– Број компанија које се баве камионским међународним превозом, као и услугама међународне шпедиције, надилази и вашу највећу машту. Врло често, познајући и слушајући приче директно од самих возача, знам да након завршетка неке транспортне туре и одласка у ЕУ, остају тамо и по неколико недеља, непрестано возећи робу, с једног на други крај Европе, док на крају не нађу и повратну туру за Србију или неку другу земљу региона.

Уместо закључка

И на крају, сигуран сам само у једно, а то је да се најнепредузимљивији део народа у Србији тренутно налази у једној од најорганизованијих странака у Србији: у Српској Напредној Странци или СНС-у! Тешка је иронија судбине да је на челу оних које сам премијер највише критикује налази „највреднији“ премијер у историји Србије (тако бар он тврди сам за себе самог).

У СНС-у се сигурно налази највећи број лењих и непредузимљивих људи, који у том свом чланству виде своју једину наду и спас, једини излаз и бекство од немаштине, беде и глади. Њихово чланство је најнеспособнији део популације људи у Србији, а које је уједно и најчешће без икаквих квалификација – или поседују неку купљену диплому, а често су и без икаквог предходног радног искуства.

С обзиром да чланова СНС-а има преко 600 000, није ни чудо, да премијер Александар Вучић, окружен таквим људима, стиче утисак да је цео народ у Србији такав – лењ, неспособан и непредузимљив. Није тако Премијеру, јер таквих људи има у сваком народу, и никада они не прелазе више од 10% укупне популације. А друга је ствар што су у Србији они претежно у СНС-у.

Да се разумемо, било је таквих, док су били на власти, и у ДС и СПС-у. Али данас су сви они заједно у СНС-у. Њима је као таквима, СНС једина нада да ће икада успети да се запосле, а то једино може тако што ће их такве какве их је Бог дао СНС запослити у неком јавном предузећу, општини или државној фирми, да „седе и примају плату“ – као што и њихов идол Александар Вучић то ради читавог живота!

www.nspm.rs/politicki-zivot/ruzenje-naroda-ili-koga-vodi-najvredniji-covek-u-srbiji.html

16 гласовa