Новинар међународне редакције Спутњика, политички аналитичар Андреј Корибко, одличан је познавалац прилика на Балкану и у Централној и Источној Европи. Американац који се последње три године усавршава на Московском државном универзитету, где завршава докторат, недавно је боравио и у Београду.

Корибко је, према оценама посматрача и учесника, одржао једно од најимпресивнијих предавања на међународној конференцији „Биланс западног увоза демократије на простор СФРЈ од 1990. године до данас“.

У Србији, бар међу посматрачима, преовладава утисак да је Запад посредно „натерао“ Русију да се повуче из пројекта „Јужни ток“, који је веома важан за ову земљу и цео регион… И тврде да је до тога довео један одређени след догађаја који је био координиран „споља“. Како Ви то видите? Шта се тачно десило?

Међународна конференција Фонда стратешке културе
© Фото: Н. Ускоковић

— Свакако је ту било притисака са Запада. Дешавало се нешто што бих ја назвао „институционалним хибридним ратом против Русије“ — вршили су притисак на Бугарску, и натерали је да „искочи“ из услова за учешће у пројекту. Али, ту морамо да посматрамо и геостратешки значај — овде се не ради само о гасу, и ово се не догађа само због новца. У питању је алтернативна, мултиполарна прилика за балканске земље — управо зато, ако се осврнете мало у прошлост и погледате историјат Балканског тока, како га ја зовем, у комбинацији с планираном кинеском брзом железницом кроз Србију и Македонију — то је требало да буде та „не-униполарна“ алтернатива за Балкан!

Русија се суочила с том чињеницом, да је „Јужни ток“ блокирала Бугарска, под притиском Америке и Европске уније. Почела је тај пројекат да прилагођава, назвала га „Турски ток“… Међутим, због Ердоганове агресије на Русију, односно обарања руског авиона изнад Сирије — који се борио против терориста — тај пројекат је сад заустављен. Али то не значи да је интерес Русије смањен — напротив! Све те пројекте треба да сагледамо с аспекта поспешивања трансрегионалне трговине. Рецимо, Србија би захваљујући регионалној брзој железници могла да изађе директно на Медитеран! Руски бизнисмени су веома вољни да инвестирају. Ако се окренемо на југ, ка Македонији, они су већ врло активни и у тој бившој југословенској републици. Исто важи и за Кинезе — они већ навелико раде у Србији.

Све то је веома занимљиво, јер је — све до формирања тог новог стратешког партнерства Русије и Кине, које јача последњих година, упркос такозваном „новом хладном рату“ — изгледало као да ће Балкан бити подељен између Немачке и Турске, као да ће бити растрзан између те две „опције“. Међутим, сада Русија и Кина нуде потпуно нове могућности — и зато је сада прави тренутак. Зато је ово важно.

Хајде да видимо шта се догађа тренутно: Републици Македонији прети тотални хибридни рат. Такозвана АНА — Албанска национална армија — све је активнија на Косову, у српској покрајини коју је окупирао НАТО. Албанија жели Велику Албанију, док званична Тирана покушава да скрене пажњу албанских грађана са својих политичких грешака и неуспеха. САД такође имају ту ружну навику да праве такозване „Драгун маршеве“ — то су наводне војне вежбе у којима војске НАТО земаља прелазе преко туђе територије и тако демонстрирају међусобну солидарност држава-чланица. Када гледам како њихови тенкови газе Источном Европом, не могу а да се не запитам — да ли ће Америка пожелети да један такав марш организује на путу од, рецимо, Хрватске до српског окупираног Косова? Технички, с овим споразумом који Србија има са НАТО-ом, то је могуће. Ништа их не спречава. А споразум то омогућава.

Стиче се утисак да сте запањени бројем и активностима невладиних организација на Балкану. Можете ли да појасните зашто? Како Ви видите њихово деловање?

— Видим их као први одбрамбени ред спољне политике Вашингтона. Многе од њих су повезане са Сорош фондацијом, на овај или онај начин. А то како раде, то је веома јасно: раде на томе да промене срца и умове грађана, и за то на располагању имају огромне буџете. Високи циљеви, високи буџети. Нереално велики новац им је на располагању, па се зато деле на ћелије и засебне мреже. Користе такозвану „тактику преплављивања“ — могу, рецимо, да узмем за пример вашу „булдожер револуцију“ из 2000. године… Не морам о томе ни да вам говорим, али то је заиста била прва „права“ обојена револуција… И опет је Србија била заморче. Тестно подручје. Србија је била жртва. Требало је ваљда да постане и колатерална штета, али срећом није. Преживела је, али је ситуација и даље веома озбиљна.

У Русији, знате, постоји закон који забрањује те „непожељне“ такозване НВО, које су заправо финансиране од страних влада и само извршавају задатке које добију. Мислим, пре свега, на организације са подршком САД… Овде, у Србији, ја нисам баш сигуран да је ваша Влада спремна, односно питам се да ли има довољно храбрости, сигурности и самоуверености, или да ли је то уопште занима, да такве организације елиминише? Оне су практично субверзивни елементи. У једној земљи ви можете имати стране НВО, или присуство стране обавештајне службе. У Србији, ви имате оба! Када говоримо о Русији, тамо бар постоји некакво филтрирање — организације које учествују у сменама режима по свету се елиминишу, забрањује им се рад. Спречава се деловање организација које угрожавају националну сигурност! То се односи и на Сорош фондацију, јер она је једна од њих.

Новинар Ендру Корибко
© Sputnik/ Радоје Пантовић
Новинар Ендру Корибко

Да ли повезујете ситуацију на Балкану и са вером? Србију и Македонију зову „православним земљама“ — тако их перципирају због доминантне религије… Да ли је пука случајност што баш те две земље „терају инат“ и не покоравају се Западу на, како кажете, начин на који би Запад то желео?

Апсолутно! Православна црква — то је најјача институција која заступа традиционалне вредности. А то су управо оне вредности за које ЕУ и САД желе да нестану, које желе да срозају колико год могу, јер имају те циљеве о којима сам већ говорио. САД морају да се реше православне цркве — јер је мрзе! Руску, српску, македонску… Желе да је униште. Ако погледамо жељу народа да се одупре ономе што САД раде, наравно да црква игра веома важну улогу у тој мотивацији. Мислим да људи то схватају. Ако Македонци и Срби не буду под утицајем Русије, знате шта ће да се деси са том црквом? Имаће исту улогу коју има црква у, рецимо, Данској. Биће ништа! Дакле, само некаква бледа традиција, нешто о чему људи читају, али суштински не знају много. Дакле, један не-ентитет, једно ништа.

И управо због тога што је православна вера тако важан део балканског идентитета, за Србе и Македонце, исто као и за Русе, е баш зато ми не желимо да се то деси. Не желимо да то дозволимо. И људи то виде — да је следећи корак САД да се реше влада, да се реше институција, било чега што има национална обележја, што је део националног идентитета. Македонија је одличан пример — рецимо, спор са Грчком око имена државе. Македонци знају — ако њихова влада попусти, ако се име земље промени, и она сама ће се променити. Постаће некаква федерација Албанаца и Македонаца; Велика Албанија постаће реалност у Македонији, и Македонци ће тако добити своје Косово. Због тога они пружају тако јак отпор, а мислим и да Срби добро виде шта се дешава у Македонији и да мисле — чекај, чекај, имали смо сличну историју, били смо исте мете, у исто време. И опет смо сада мете, у исто време — а то је зато што смо кључни партнери у кинеским и руским инфраструктурним пројектима!

 извор: rs.sputniknews.com/intervju/20160425/1105173107/koribko-novinar-nvo-srbija-sluzbe.html

Прочитај без интернета:
9 гласовa