Геноцид над Србима у Сребреници

Извор: The Balkans Chronicles

Смрт дечака Слободана Стојановића (11) у Сребреници показала је колико се мрзело све српско. Он је пронађен са шест избијених зуба горње вилице и са разрезаним трбухом у облику крста, а руке су му до лаката биле одсечене. Он се вратио у село да узме свог пса којег је заборавио, кад су бежали од кољача Насера Орића.

Најмлађа жртва Орићевих злотвора је Владимир Гајић који је имао само четири године, Новица Богићевић четрнаест, а међу жртвама су и старији: Ристо Поповић 73 године, Владимир Стојановић од 78, а најстарија жртва, Мара Божић, имала је 84 године…

Такозвана Међународна заједница и УН су мирно посматрали извођење геноцида над Србима на пределу Сребренице.

Орић и његове банде су оперисали из заштићене зоне под контролом УН где по договору није смело бити наоружаних формација. У Сребреници су, све до пада града у Младићеве руке, биле четири до зуба наоружане бригаде: 180, 181, 183 и 184. плус једна у Жепи.

Срби су клани ножевима и секирама, закивани за дрвеће, дављени жицом, печени на ражњу, деца су убијана пред очима свијих мајки! Стварни геноцид у Сребреници био је брутално масовно убиство, уз коришћење секира, ножева, бодежа, ковачких чекића, гвоздених шипки, бацача пламена, експлозива и набијање на колац – остатак успомене на отоманску окупацију.

УБИЈАНО ЈЕ СВЕ ОДРЕДА! Од 1992. до 1995. – дакле пре масакра у Сребреници, више од хиљаду српских цивила побијено је на ЗВЕРСКИ начин од стране Насера Орића и његових кољача.

Прва жртва Орићевих јединица била је старица Косана Зекић, која је заклана у својој кући, а у Бљечеви је убијен 75-годишњи старац Гојко Јовановић.

На дан 21. јуна 1992. у рано јутро, злогласна експедиција улази у село Ратковиће и неколико других заселака у околини. Хорду предводи Насер Орић лично. Сви су у униформама Армије БиХ. Уз Насера је и његов заменик Зулфо Турсуновић. Убијају сваког кога ухвате. Пале куће, пљачкају имовину. Прва жртва у селу је старац Марјан Павловић. Иза њега следи још дванаест сељана. Једно за другим падају: Милутин Ракић, Борка Милановић, Винка Максимовић, Радосав Ђурић, Живан Продановић, Станимир Станојевић, Обрен Богићевић, Раденко Станојевић, Зора Продановић, Ранко Ранкић, Видоје Ранкић, Драгомир Максимовић – тринаест жртава. Некима су одсечене главе, други су спаљени.

Осладило се Насеру и Зулфи, па шест дана касније (27. јуна 1992.) стижу у Ратковиће, Брађевину, Магдовце и Калудур: шест убијених. Љубиша Гајић спаљен на снопу сена; Стојану Стевановићу одсечен генитални орган и стваљен му у уста. Све куће у селу и околини спаљене – укупно 36.

У Груичици (21. јул), Сеонима, Становицама, Боровцу, Завигњу и Млечову, докопавају се само Данице Јовановић и Виде Стевовић – стрељају их са кратког одстојања, рафалном ватром.

Приликом напада на српско село Кравица на Божић 7. јануара 1993. године, убијено је 75 Срба, а убиства су настављена и касније. Тело Јанка Савића, свештеника из Кравице, нађено је без руку и ногу, са извађеним очима. Убијен је и постављен на земљу, а испред њега су постављени филџани, као да пије кафу. Кемал Мехмедовић Кемо, бојовник зликовца Насера ​​Орића , је више пута, после масакра у Кравици проносио одсечене српске главе по Сребреници. Анђелко Млађеновић је сахрањен без главе.

Орићеви крвници нису имали милости ни према дјеци: хладнокрвно је убијен шестогодишњи дечак Александар Димитријевић из Скелана и његов рођени брат Радисав. Патолог Зоран Станковић који је радио обдукције убијених Срба сећа се свирепо убијене жене која се презивала Ковачевић, непокретне и старе више од 70 година. Пронађена је са мноштвом убода у телу и врату. Он наводи и пример жене која се презивала Ристић, са великом повредом од ножа на врату и одсеченим прстима. У књизи једног од оснивача СДА Ибрана Мустафића се детаљно описује како је Орић мучио и убио судију Општинског суда у Сребреници Слободана Илића.

Документи које је српска војска запленила у току рата врве од Орићевих злодела и насиља, али не само према Србима него чак и према муслиманима који су се гнушали његових дела. У писаним сведочанствима муслимана из Сребренице наводи се низ примера Орићеве бестијалности према сународницима, од тога да је у заштићеној енклави УН развио шверцерски бизнис, до бројних убистава неподобних муслимана/сада Бошњака и силовања бошњачких жена.

У књизи „Сребреница: инвентар ратних злочина“, Јан Вилијам Чонинг и Ноберт Бат бележе (на странама 132. и 133):

„Насер Орић и двојица његових бригадних команданата Зулфо Турсуновић и Хакија Мехољић, били су за народ у енклави ништа друго него гангстери, који су терорисали околна српска села али и (муслиманске) избеглице у Сребреници. Сви су их видели као најобичније ратне профитере. Ови гангстери су суверено чували своје царство. Будући да избеглице нису имале представнике у локалној власти, међународне организације за хуманитарну помоћ предложиле су (друга половина 1993.) да и избеглице имају њихове представнике приликом доделе хране у енклави. Њихов представник је нађен мртав дан пошто је изабран да контролише расподелу хране. Убијен је по директном наређењу Орића“

Док су сребреничке избеглице гладовале, Орић и његове „гориле“ су крвнички тукли гладне муслимане који су покушавали да дођу до хуманитарне помоћи пристигле камионима. Кундацима су им избијали зубе. Хамид Салиховић, предратни шеф полиције у Сребреници, није имао среће да преживи. Изрешетан је из Орићеве заседе.

У јуну (1995) главни политички противник Орића, Ибран Мустафић настрадао је у оружаној заседи у граду. Метак му је прошао кроз браду, али га није усмртио. Атентат је, такође, преживео и трећи Орићев опонент у Сребреници, Мухамед Ефендић.

Насер Орић био је познат и по томе што је одводио девојке и жене из Сребренице по свом избору и неке од њих силовао.

„Знам за случај једне лепе дјевојке по имену Злата, из Каменице код Зворника, коју је Насер силовао“, навела је у свом сведочењу Шаха Чохадаревић које је дала војним истражним органима Армије БиХ у Тузли 1995. годне, са потписом генерала Јусуфа Јашаревића. У овом документу, према сведочењу Хусе Салиховића и Фахрудина Алића, Орић је силовао извесну девојку Бехару, кћерку Рифата из Бољевице.

Монструм Орић је снимао неке од својих злочина, укључујући одрубљене српске главе, и ове снимке је показао Џону Памфрету из „Вашингтон поста“ и Билу Шилеру из „Торонто стара“. Шилер описује своју посету кући овог зликовца:

„У хладној, снежној ноћи, седео сам у његовој соби и гледао видео верзију онога што би се могло назвати „Највећи хитови Насера Орића“. Било је кућа у пламену, лешева, одрубљених глава, људи који су бежали. Смешкао се све време, дивећи се свом делу“.

Орићево обећање да ће Сребреницу бранити до смрти, било је празно. Он је већ у априлу 1995, са 12 својих командира, хеликоптером напустио Сребреницу и оставио муслиманске цивиле да им се Срби освете.

Бивши службеник за цивилна питања и политички саветник Унпрофора Дејвид Харланд на суђењу Ратку Младићу пред Хашким трибуналом изјавио је да је муслиманска влада 1993. године спречила евакуацију цивила из Сребренице, коју је Унпрофор предложио. Харланд је рекао да у архивама Унпрофора постоји документ који показује да је Унпрофор у пролеће 1993. године предложио евакуацију цивила из Сребренице, која је чак била почела, али да ју је влада БиХ зауставила. Требале им жртве!

Подсетимо и да је Осман Суљић, највиши градски функционер, звао је 9. јула Сарајево преклињући за помоћ, али Алија Изетбеговић није одговорио. Насер Орић је кључни симбол удруженог злочиначког подухвата који Запад ни данас нема ни интереса, ни храбрости, да призна.

Само ретки, али брзо ућуткани, имали су куражи да у атмосфери општег пропагандног терора изговоре реч истине. Једна од тих истина – о судбини Братунца – записана је (1993) у књизи Данијела Шефера „Реквијем за Европу“:

“На излозима још непорушених продавница, на дрвећу, на бетонским стубовима гледам стотине умрлица. Стоје ту као нека врста смотре смрти младих људи убијених на њиховим пољима и двориштима. Нађени су једног зимског јутра, већина њих без коже која им је гуљена и паљена док су још били живи; убијани су на скелама у Дрини; лешеви су им разбацани по околним ливадама… Заустављам једног полицајца и питам га: Шта се ово, забога, догодило? Каже ми да гледам само део ужаса, да има још грознијих сцена од ове“

У Сребреничком крају се заправо десио ГЕНОЦИД НАД СРБИМА, тј . систематско и планско уништавање једне етничке заједнице рачунајући све узрасте цивила, од колевке па до оних најстаријих, што по дефиницији – ЈЕСТЕ ГЕНОЦИД, за разлику од у борби ликвидираних Орићевих крвника! 

Да није било злочина над Србима око Сребренице, данас не би било ни гробља у Поточарима…

Питам се: ко је у Сребреници уопште био жртва а ко егзекутор, и одакле неком право да суди само Србима а ови кољачи се слободно крећу по БиХ?

Питам се: Шта је то правда уопште? Постоји ли? И за кога?

Међународни трибунал у Хагу није инструмент правде, већ продужена рука НАТО-а, створен да служи његовим циљевима у ратовима на Балкану, што је у бројним приликама и урадио. Главна улога му је да у средиште интересовања стави, сатанизује и осуди Србе, који су и били мета НАТО-а.

Ричард Холбрук: „Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине драгоцено оружје. Употребили смо га да бисмо искључили два најтраженија ратна злочинца у Европи из Дејтонског процеса, и употребили смо га да оправдамо све што је касније уследило“.

Бивши амерички државни секретар Медлин Олбрајт је поставила највећи део особља Хашког трибунала.

Алија и врх СДА наређивали и заташкавали злочине!

„Најмање између 500 и 1.000 Бошњака из Сребренице је убијено од стране својих сународника током пробоја ка Тузли, јула 1995. године, зато што су постојали спискови оних који „ни по коју цену не смеју живи да се докопају слободе“. О тим списковима „неподобних Бошњака“ знало је муслиманско руководство на челу са Алијом Изетбеговићем“ – ово тврди један од оснивача СДА и дугогодишњи члан Организационог одбора за обележавање догађаја у Сребреници, Ибран Мустафић.

Он је истакао и да постоје велике манипулације именима жртава у Сребреници и сматра да се веома тешко може утврдити тачан број убијених и несталих у том граду.

“Сребреница је одавно предмет манипулација, а многи из Изетбеговићевог окружења су још од лета 1992. године кренули у спровођење пројекта по коме је једино битно да се прикаже што више бошњачких жртава“, нагласио је Мустафић.

Врх такозване Армије БиХ, на челу са командантом Расимом Делићем, био је упознат са ликвидацијама муслимана које су у Сребреници починили Насер Орић и његови људи. То доказује документ под ознаком „строго поверљиво“, у којем начелник Управе службе војне безбедности тзв. Армије БиХ Јусуф Јашаревић обавештава тадашњег команданта те војске Расима Делића о узроцима пада Сребренице и Жепе у лето 1995. године. Овај извештај практично потврђује све наводе једног од оснивача Странке деморатске акције, Ибрана Мустафића, који је посведочио о бруталним ликвидацијама муслимана које су извршили Орић и, како је рекао, „његови изроди“.

Посебан део извештаја посвећен је деловању Насера Орића. За њега се наводи да је био окружен углавном криминогеним личностима као што су Ејуб Голић, командант једног батаљона, Ибрахим Манџић звани Мрки, Хусеин Аљукић звани Бехаија, извесни Ћело, који је био његов пратилац и многи други.

Бивши ратни командант полицијских снага и члан Ратног председништва у Сребреници Хакија Мехољић изјавио је да му је лично Алија Изетбеговић нудио новац како не би јавно говорио о понуди Била Клинтона да НАТО војно интервенише против Срба, након што српски војници уђу у Сребреницу и убију 5.000 муслимана. Он је поново оптужио муслимански војни и политички врх да је продао Сребреницу и као потврду испричао садржај разговора који је водио са Ибрахимом Тепићем, Сребреничанином који је за време рата био декан Филозофског факултета у Сарајеву и члан Главног штаба тзв. Армије БиХ:

“Насамо смо причали. У једном тренутку Тепић је заплакао, ударио шаком у стакло и рекао: Хакија, Сребреница је продата! Ускоро након пада Сребренице Ибрахим је умро овде у Сарајеву“ – навео је Мехољић… (Мустафић: Изетбеговић и Орић убили 1.000 Бошњака)

ВИДЕО: Сведочења две петнаестогодишње муслиманске девојчице (Вахида Дедић и Шерифа Селимовић), које су из Сребренице побегле на српску страну у Братунац где су потражиле спас, јер су их силовали злотвори Насера Орића у Сребреници…

Кристофер Џејмс, аналитичар британског „Морнинг стара“, у тексту „Геноцид или пропаганда“, 11. јула 2005. пише: „Снаге злогласног муслиманског команданта Насера Орића изазвале су масовно крвопролиће из свог упоришта у Сребреници, масакрирајући најмање 1.300 српских цивила и рањавајући још неколико хиљада…“.

Угледни Холандски Институт за ратна истраживања (NIOD) 2002. године поднео је холандском парламенту исцрпан извештај о Сребреници где се, између осталог, налази и следећа констатација:

“Муслимански борци из Сребренице напали су укупно 79 српских места на подручјима Сребренице и Братунца. Многи од тих напада по својој природи били су крвави. На пример, жртвама су пререзани гркљани, били су нападани вилама или запаљивани. Процењује се да је у овим нападима побијено или усмрћено између 1.000 и 1.200 Срба, док је њих око 3.000 рањено“.

Генерал Филип Моријон, војни командант УН у БиХ 1992. и 1993, изнео је своје убеђење да је напад на Сребреницу био „директна реакција“ на масакре Срба од страна Насера Орића и његових снага.

Монструм Насер Орић није могао бити осуђен од Хашког трибунала, јер би јавном мњењу у свету било јасно да је злочин над муслиманима, а сада Бошњацима, у јулу 1995. године представљао освету због претходних злодела Орићевих снага над српским цивилима.

Геноцид над СРПСКИМ цивилима у Сребреници

Најмлађа жртва, Владимир Гајић, имао је само четири године, а Новица Богићевић четрнаест, док су међу жртвама и Владимир Стојановић од 78, Ристо Поповић 73, а најстарија жртва Мара Божић је имала 84 године. Нико није одговарао за ова злодела, јер имају заштиту међународне заједнице, трибунала у Хагу.

Пре Другог светског рата, Срби су чинили 50.6% а муслимани 49.4% од укупне популације, или 36.000 на подручју Сребренице. Међутим, због усташких злочина над Србима на овом подручју и малог прираштаја након рата (због почињеног геноцида над Србима) проценат Срба у односу на укупну популацију од 80.000 становника, опао је на 35.6%, док се проценат муслимана увећао на чак 61.9% у 1991. години, на основу пописа становништва који је спроведен у тој години. Подсетимо се да је у току II светског рата “СС Ханџар дивизија“ контролисала подручје Сребренице.

ФОТО: У Скеланима, на споменику од црног мермера уклесана су имена готово целе породице Ристић – Новак (42), Иванка (43), Митра (18) и Мићо (15). Милица Димитријевић поред споменика српске жртвама

Где су фамозни сателитски снимци Сједињених Америчких Држава који показују стравичне српске злочине, а на које се позивала Медлин Олбрајт? Зашто је од стране америчке, британске и француске државе стављен ембарго на те наводне сателитске снимке службене тајне на следећих 30 до 50 година? Зашто их не покажу јавности?

Егзекуција неколико стотина ратних заробљеника (МОНСТРУМА, а не жртава – убијали су жене, дјецу и старце) у Сребреници је претворен у симбол који је надвисио и Холокауст.

Американац Филип Корвин, највиши цивилни званичник УН у БиХ у време сукоба, каже да број муслимана убијених у последњој бици за Сребреницу мери се стотинама а не хиљадама. “Штавише, број убијених муслимана вероватно није већи од броја Срба које је у Сребреници и њеној околини у претходним годинама убио Насер Орић са својим предаторским бандама“ – рекао је Корвин.

Канадски генерал Lewis MаcKenzie, командант УНПРОФОР-а је у свом извјештају навео да у Сребреници нису страдали цивили и да геноцид није почињен у Сребреници над муслиманима.

Број приказан на спомен-плочи Меморијалног центра у Поточарима је 8.372, међутим тај број не представља број утврђених жртава, већ број „несталих“.

Број до сад сахрањених у Поточарима износи 3.749. Да ли ово, пак, представља број до сад утврђених жртава? Не. То је само број до сад сахрањених, за које се тврди да су „жртве геноцида“.

Људи који су сахрањени у меморијалном центру су:

1) погинули током рата,
2) погинули током операција заузимања,
3) погинули током извлачења јединица ка Тузли,
4) стрељани заробљеници као одмазда за злочине над Србима,
5) побијени од стране мреже ‘Паук’ (француски легионари)
6) побијени од стране Насера Орића (убио између 500 и 1.000 муслимана!)

Тамо су покопани људи из најмање 15 општина!

Мирсад Токача, председник Истраживачко-документационог центра из Сарајева, изнео је до сад недемантовану тврдњу да се на списковима „жртава“ налази „500 живих Сребреничана“, док је додатних 70 лица на тим списковима страдало на другим местима и у друго време.

По процени начелника Генералштаба армије БиХ Енвера Хаџихасановића, на суђењу генералу Крстићу (6. април 2001, Транскрипт с. 9532), у повлачењу мешовите колоне 28. Дивизије из Сребренице за Тузлу само војника и официра АБиХ погинуло је 2.628.

У извештају Унпрофора од 17. јула 1995. године укупни губици колоне се процењују на око 3.000.zlocini-srebrenica_0

Имплицитно мешање много већег броја погинулих у легитимним борбеним дејствима са упадљиво мањим бројем погубљених заробљеника, који несумњиво јесу жртве ратног злочина, један је од трикова којим се присталице званичне приче служе да надувају цифру „жртава геноцида“, мада су и тако, после толико година, врло далеко од „магичног броја“ од 8.000 који им је потребан.

Дан данас се преносе мртви из целе БиХ у Поточаре, како би се намирилаизмишљена бројка од 8.372, и све оквалификовало као „геноцид“.

Заговарачи геноцида овде рачунају на незнање већине људи о употреби и дометима ДНК анализе у криминалистичкој пракси. ДНК служи једино да идентификује посмртне остатке или да омогући реасоцијацију делова тела исте особе. ДНК технологија је неупотребљива за одређивање узрока и времена смрти, што су кључне категорије у криминалистичкој истрази овакве врсте.

Било је нормално очекивати да ће уласком србских снага у Сребреницу локални Срби вршити освету над онима који су побили њихову родбину. Када су људи ухватили оне који су поклали њихову родбину, нису мислили ни на какве законе и уредбе. Знали су да, ако их пусте, да неће никада бити суђени ни позивани на одговорност. Узели су правду у своје руке и то је на крају крајева задовољење правде.

Жепа се из целе ове исконструисане Сребреничке приче на волшебан начин изгубила, јер је тамо заробљено 1.500 војника са богатим арсеналом оружја. Сви су они безбедно пребачени преко Дрине у Србију, касније у БиХ, а да никоме ни длака са главе није фалила. Пре него што су враћени у БиХ, те заробљене војнике су у Србији обишле бројне иностране „хуманитарне експедиције“ међу којима и госпођа Огата, како би се увериле у коректан третман према заробљеницима. Зато се Жепа нигде и не спомиње јер може бити јак доказ како се наша војска понашала у том сукобу.

Треба напоменути да је операција Сребреница и Жепа извођена истовремено под командом истих тих команданата који су у Сребреници наводно направили масакр, а ваљда су им ови муслимани из Жепе били симпатичнији па су их пребацили у Србију не убивши ни једнога.

Српска војска је достојанствено прошла кроз села у којима су живели родитељи, деца, супруге оних који су прегазили српска села и побили толики српски народ. Нису се светили. Приликом проласка кроз Братунац и српска села ни на једном аутобусу којим су путовали сребренички цивили није разбијена шофершајбна или прозор, иако су мештани знали, па и препознали, своје дојучерашње комшије који су им опљачкали и попалили куће претходних година. Препознали су мајке, сестре, децу и супруге убица својих најближих. И нису се светили. Муслимански мушкарци су одвојени, а старци, жене и дјеца су пребацивани у правцу Тузле на безбедно.

Генерал Ратко Младић рекао је током саслушања пред истражним судијом у Београду да није одговоран за Сребреницу, него „паравојска, параполиција и параполитика“.
„То није моје дјело, ја сам поштено дао да иду аутобусима. Да иду као људи, не са таљигама и тракторима као Крајишници“, испричао је Младић.

Медијска машинерија, која је пројектовала слику о Сребреници коју данас познајемо, по којој су немилосрдни и нечовечни Срби тобоже извршили „највећи геноцид после Другог светског рата“ над недужним муслиманским цивилима, над муслиманским женама и децом у Сребреници, прави је пример једностране и искривљене „истине“, односно огољене лажи.

ЛИСТА НАЈВЕЋИХ ЗЛОЧИНАЦА У СРЕБРЕНИЦИ:

1) Насер Орић-убио између 500 и 1.000 муслимана / бошњака у Сребреници (по наређењу Алије Изетбеговића). Данас на слободи! За Хаг је био само преступник.

2) Хрват Дражен Ердемовић – убио 126 муслимана. Данас на слободи! Итд.

Много је лажи и веома мало истине везане за Сребреницу. У документу, који је овде навден, председник СО Сребреница, Салиховић Фахрудин, обавештава своје власти у Сарајеву и Тузли о броју становника у Сребреници. Он износи да у том источно-босанском граду (данас Република Српска) живи нешто више од 37 000 становника.

srebrenica_popis_1994

Међутим, он такође напомиње да овај документ не би требало да буде презентован међународним организацијама јер су оне обавештене да у тој енклави живи око 45 000 становника. Овај документ је презентован и у Хагу, на суђењу Радивоју Милетићу, и он доказује да су сребреничке власти измислиле око 8 хиљада становника Сребренице, који никада нису постојали.

По мишљењу генерала Делића, главни разлог за пад Сребренице били су унутрашњи сукоби:

– нелојална борба за власт и поделе по том основу
– лош однос МУП-а и АР БИХ
– убиства неистомишљеника или политичких супарника
– ратни профитерство и криминал
– лоша организација одбрамбених снага и међусобна борба за челну функцију
(извештај насловљен „Пад Сребренице“, датум: 28. јул 1995. године, страна. 01.854.596).

УН је у Тузли 4. августа 1995. године регистровао 35.632 избеглица из Сребренице. Значи после пада Сребренице је на муслиманској страни, у најгорем случају, могло страдати око 1 623 лица. Том броју се може још додати и један одређени број војника страдалих у Жепи, који су се придружили Армији БиХ из Сребренице у пробоју. У сваком случају, број страдалих особа на муслиманској страни може бити само око 2000.

Операција Сребреница је вођена и планирана у облику потковице, намерно остављајући отворен простор да се муслиманска војска и цивили могу повући према Тузли. То је растојање од око 36 км и терен који може препешачити сваки човек са просечном кондицијом. Такав начин извођења операције је спроведен да би било што мање жртава у борбеним дејствима, јер су муслимани на том простору имали озбиљне војне снаге.

Ако би их херметички затворили дошло би до жестоких борби у којима би и војска РС имала озбиљније губитке, па се стога прибегло плану потковица.

Сукоби код Нове Касабе у Коњевић Пољу су настали због муслиманске блокаде магистралног пута Београд –  Зворник – Власеница – Хан Песак –  Сарајево (односно Пале)

Clinton-bows-03-sm

The Balkans Chronicles
Текст објављен 25.12. 2014.

Прочитај без интернета:
1 глас