• Нема никакве основе да се сматра да је актуелно руско руководство спремно за капитулацију или за сентименталне неизнуђене уступке у стилу Горбачова. Економија, финансије, поверење становништва, распоред снага на светској сцени, квалификација људи који доносе одлуке – све иде у корист Русије
  • Времена и ресурса којима Америка располаже сувише је мало да би преломила ток догађаја, али сасвим довољно за организовање историјских случајности које „мењају изглед државе“ о којима је говорио кардинал Ришеље
  • Вашингтон се никада није устручавао да користи сва средства ради постизања циља и зато тајне операције, укључујући и терористичке акте великих размера, данас за Русију представљају већу опасност од директне спољне агресије. Физичко уклањање председника Руске Федерације или свеобухватно поткопавање поверења становништва у његову способност да обезбеди унутрашњу стабилност и безбедност државе – последња је шанса САД да избегне пораз
  • Случајна победа над Русијом, Кином, БРИКС-ом одуговлачиће агонију, учинити немогућом еволутивну промену система и гарантовати да ће њен крах бити толико катастрофалан да ће два светска рата изгледати као дечја игра у песку, а нуклеарни Армагедон као невина шала, али неће отклонити неизбежно. Због тога сваки човек или политичар који рачуна на победу САД, рачуна на сопствену пропаст у најдиректнијем смислу те речи
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        ЉУДИ расправљају о Доњецку и о Луганску, о Украјини и о Новорусији, о плановима САД на постсовјетском простору  и о поузданости савезника Русије у Евроазијском економском савезу. На крају се све те расправе своде на једно – да ли ће се Русија одупрети у глобалној конфронтацији са САД или ће бити сломљена.

        Карактеристично је да се већина и обичних грађана и експерата и политичара слаже да је победа Русије неминовна као крах капитализма, упозоравајући само на једно: ако елита не изда победу исто онако као што је предала социјализам и СССР.

        Са моје тачке гледишта, нема никакве основе сматрати да је актуелно руско руководство спремно за капитулацију или за сентименталне неизнуђене уступке у стилу Горбачова. Економија, финансије, поверење становништва, распоред снага на светској сцени, квалификација људи који доносе одлуке – све иде у корист Русије.

        Ипак, не треба заборављати речи које је у роману „Три мускетара“ Александар Дима ставио у уста Армана Жана ди Плесиса, војводе де Ришељеа, кардинала и првог министра Француске који наводи један „од оних догађаја који мењају изглед државе“. Као пример таквог догађаја Ришеље наводи ударац бодежом на улици, који је Хенриха IV коштао живота и спасао Аустрију од француског упада. У руској историји има много таквих догађаја: смрт Јелисавете Петровне спасила је Пруску од катастрофе, смрт Јекатарине II зауставила је припремање за рат са револуционарном Француском, убиство Павла I прекинуло је руско-француски савез усмерен против Енглеске, преврат у фебруару 1917. продужио је за годину дана Први светски рат и онемогућио Русији да искористи плодове већ практично освојене победе.

        Судбоносне случајности нису дале мањи допринос формирању савременог историјског пејзажа од најдетаљније урађених планова.

        Генерал Ли планирао је битку код Гетисбурга у друго време и на другом месту. Маршал Неј је могао да победи код Катр-Бра, а Е. Груши да стигне на бојно поље Ватерлоа. Битке код Лјаојана и на реци Шахи могле су се завршити јапанским поразом, а Жилински је имао све могућности за уништење 8. армије фон Притвица и за окупацију Источне Пруске у лето 1914.

        Зато може да се констатује следеће:

        У сукобу са Америком Русија је практично већ победила.  Остало је само да се победа технички форматира за шта ће бити потребно од годину и по до три.

        Руско руководство нема илузија у вези са могућностима компромиса са Вашингтоном и ослања се не само на подршку огромне већине друштва (преко 90%), него и на консензус елите (већи део елите, сем маргиналног либералног дела схвата да је очување утицаја и капитала могуће само у случају победе над Америком, и што је најважније – унапред ужива, није битно оправдано или не, у будућој подели најбогатијих трофеја).

        Времена и ресурса којима Америка располаже сувише је мало да би преломила ток догађаја, али сасвим довољно за организовање историјских случајности које „мењају изглед државе“.

        Вашингтон се никада није устручавао да користи сва средства ради постизања циља и зато тајне операције, укључујући и терористичке акте великих размера, данас за Русију представљају већу опасност од директне спољне агресије. Физичко уклањање председника Руске Федерације или свеобухватно поткопавање поверења становништва у његову способност да обезбеди унутрашњу стабилност и безбедност државе – последња је шанса САД да избегне пораз.

        Управо да избегну пораз, а не да победе, будући да чак хипотетички случај толико „промени изглед“ Русије да она прекине геополитичко супарништво са Вашингтоном и потчини се његовом диктату, главни амерички проблем, ипак, неће бити решен.

        Глобални финансијско – економски систем, у којем се на рачун своје војно-политичке и информативне доминације САД налазе на врхунцу „ланца исхране“, осуђен је на пропаст.

        Случајна победа над Русијом, Кином, БРИКС-ом одуговлачиће агонију, учинити немогућом еволутивну промену система и гарантовати да ће њен крах бити толико катастрофалан да ће два светска рата изгледати као дечја игра у песку, а нуклеарни Армагедон као невина шала, али неће отклонити неизбежно. Због тога сваки човек или политичар који рачуна на победу САД, рачуна на сопствену пропаст у најдиректнијем смислу те речи.

        Према томе, актуелно питање данашње политике није у томе да ли ће САД победити, него да ли ће Русија заједно с њима изгубити. При том, као и пре 70 година, губитак Русије значиће губитак за човечанство које ризикује да сахрани цивилизацију испод рушевина глобалне доминације САД, ако Русији не пође за руком да промене усмери у еволутивни ток.

        Сем историјске случајности постоји још једна опасност која очекује Русију на путу до коначне победе.

        Вашингтон наставља да распирује конфликт између Москве и Брисела који се за сада није десио и који је по првобитној замисли требало да обезбеди победу САД над Русијом. Чак и ако ЕУ не буде умела да означено опрезно одступање од САД претвори у осмишљену дугорочну политичку стратегију, чак и ако проамерички лимитрофи настројени на провокацију конфликта с Русијом по сваку цену (чак и на рачун рушења сопствене државности) постигну свој циљ (ако им за то буде потребно и уништење ЕУ), САД и ЕУ већ заједно немају довољно ресурса да победе Русију у текућем хибридном рату. Утолико пре у врућем, ако он почне упркос надањима.

        Међутим, пошто САД окрену ЕУ против Русије или разруше ЕУ и у Европи створе зону непрекидног конфликта (по аналогији са конфликтом који су створили у арапском свету) могу победити Русију у послератном миру.

        Равнотежа снага у којој су Кина, Индија и Русија подједнако међусобно зависне и подједнако потребне једне другима и у којој постамерички свет не постаје свет другог хегемона који је заменио САД и друге валуте која је заменила долар, него свет постепене трансформације истрошеног система неоколонијалне доминације финансијског капитала обезбеђиване од стране политичке власти наддржавне олигархије, у нешто ново, за сада непознато, али признато од стране човечанства као праведније (макар у почетној фази) – могућа је само у случају реализације идеје де Гола о јединственој Европи од Атлантика до Урала, трансформисане Путиновом идејом у идеју јединствене Евроазије од Атлантика до Тихог океана.

        У сваком другом моделу и Русија и ЕУ губе мирну економску конкуренцију у односу на нове центре силе и мораће, или да се потчињавају њиховој доминацији, или да усклађују своје економске недостатке на рачун војне силе, односно да прелазе на сценарио конфронтације у односима који свету не обећава ништа добро.

        Нажалост, за сада тај план према којем мртве (САД) „уједају“ живе (Русију и ЕУ) има шансе за реализацију. Стара Европа у лику Француске и Немачке сувише се споро и несигурно окрећу од САД, никако не ризикујући да прекину партнерство које је за њих постало погубно, а најмање половина источноевропских лимитрофа (бивших савезника СССР-а, који су постали почетници ЕУ и NATO) у лику Пољске, Прибалтика, можда и Румуније, спремни су да гину за интересе САД само да не дозволе да се створи руско-европска алијанса.

        Изгледа да ће са становишта могуће промене ситуације набоље, година 2015. бити критична. Ако се позиција Европе изразито и из корена не промени до краја ове године, у крајњем случају првих месеци следеће, касније ће сигурно бити касно, а решавање најсложенијег проблема постамеричког уређења света и заштите руских интереса у њему мораће да се тражи у другачијем, априори компликованијем формату.

        Превела Ксенија Трајковић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/u-sukobu-sa-amerikom-rusija-je-prakticno-vec-pobedila

Прочитај без интернета:
1 глас