• Војно решење украјинске кризе је могуће у било ком тренутку до почетка 2016. године, а политичко решење није могуће пре краја 2016. или почетка 2017. године. Али, ништа се неће решити док САД не капитуирају, а оне се неће тек тако предати и ратоваће – попут Хитлеровог Рајха – до последњег. Јер, имају шта да изгубе, а никога им и ничега неће бити жао
  • Да је доларска економија функционисала нормално, САД не би имале никакву потребу да своје односе са Русијом преко низа обојених револуција у земљама око ње преводе у конфликтну фазу
  • Путин је желео да руска армија до 2015. буде способна за вођење макар једне ограничене по трајању стратешке операције на европском ратном попришту, а да до 2020. буде спремна за вођење на европском радном попришту рата великих размера
  • САД се налазе на ивици економског колапса и могуће територијалне деструкције праћене распадом политичких и административних структура. То прети Америци у наредним годинама. Обама ће бити срећан ако се то не догоди за његовог председниковања
  • Американци су стратешки рат са Русијом у Украјини већ изгубили, а сада покушавају да га тактички добију. Њихова основна одлука остала је непромењена: Русија мора ратовати. Зато у све увлаче и Европску унију, односно, у најмању руку, њене источноевропске чланице
  • Стару Европу ће у рат увлачити како се ствари буду развијале, а за Американце ће бити главно да се макар једна земља чланица ЕУ официјелно нађе у рату са Русијом. Пошто су међу новим чланицама ЕУ и балтичке самоубице – рат је на прагу. Не може да га не буде
  • Руководство Русије је последњих година избегавало такве замке да изгледа да за њега не постоји ништа немогуће. Међутим, никада Русија од 1945. до данас није била тако близу рату као што је данас
  • Морамо преживети ово лето. После њега би ратна опасност требало да почне да опада. Али, ово знамо не само ми, а у Вашингтону практично не постоји партија мира
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        ГОДИНА је била потребна Александру Благословеном да заврши рат са Турском, да обучи већ мобилисане регруте и да сконцентрише на западној граници против Наполеона не 200.000 војника, већ полумилионску армију која не би морала да одступа у дубину територије империје.

        Година је била потребна и Јосифу Висарионовичу Стаљину да заврши наоружавање армије, формирање механизованих корпуса и концентрацију на западној граници војне формације која би се могла на равној нози носити са агресором.

        Ово уопште не значи да би успешно постављене војне формације обавезно ратовале успешно.

        Аустријанци су 1809, као и Французи и Енглези 1939. и 1940. имали довољно времена и могућности да сконцентришу потребне снаге против Наполеона и Хитлера, у сваком случају снаге које не би биле мање, него можда чак и надмоћне армијама са којима су се морале сукобити. Аустријанци су 1809, као и Французи и Енглези 1939. и 1940. имали иницијативу и сами су одлучивали и када ће наступати и када ће се бранити.

        У оба случаја порази су били условљени квалитетнијом стратегијом Наполеона и немачког Генералштаба, а били су – катастрофални.

        Сложићемо се ипак да је уочи рата боље имати додатну годину на располагању него је немати. Што се боље припремиш за рат – то су боље шансе да победиш. Главно је ипак да победа буде одржана –  без огромних људских и материјалних губитака који су по правилу неизбежни у ратовима који почну неуспешно.

        Пре десет година, 2005, разговарао сам са колегом -професионалним економистом и специјалистом за финансије. Његово мишљење ми је увек било драгоцено зато што – иако је био либерал у економији – није био догматик и трезвено је оцењивао све недостатке система и био је у стању да, врло често, разоткрије проблеме капитализма квалификованије и од најпоткованијих марксистичких критичара.

        Наша дискусија се тада вртила око неизбежне (у томе смо обојица били сагласни) кризе доларског система. Ја сам тврдио да је криза већ наступила, али да Вашингтон има довољно снага да не дозволи да она избије на површину, да удари по широким масама и да постане очевидна људима целе планете а не само уском кругу политичара који имају доступ тајним информацијама. Колега је био сагласан да је доларски систем потрошен, али је тврдио да – уз помоћ финансијских и банкарских инструмената – илузија благостања може трајати неодређено дуго. Он је био уверен да до 2020. године САД не прете никакви потреси.

        Подвлачим да он није само добро знао амерички систем изнутра (вероватно га је знао ништа лошије него Троцки систем совјетске власти), већ се према њему односио прилично критички, схватајући да сваки систем има своје урођене недостатке и да ни један не живи вечно, односно и да са убрзавањем историјског процеса током последњих деценија – рок трајања система у најбољем случају може да се мери деценијама. (У тренутку нашег разговора, Бретон-Вудски систем већ је постојао 60 година и суочавао се са кризама које су довеле до његове озбиљне корекције.)

        Ја сам никада нисам излазио изван граница скромних економских знања стечених из политичке економије социјализма на историјском факултету Кијевског универзитета између 1987-1992. године.

        Зато сам увек признавао важност економије за доношење политичких одлука, али сам се у својим оценама ситуације, укључујући и економску, радије опирао на своје знање политичких механизама који, уосталом, понекад могу променити економску реалност до непрепознатљивости.

        Управо то нам демонстрира украјинска власт. Она је 23 године деловала против интереса националне економије коју је практично у корену уништила, као што сада уништава становништво, али се моћ политичке власти показује јачом од економских закона (власт није у стању да их натера да функционишу по њеном ћефу, али може да их игнорише све до коначне пропасти и државе и друштва).

        Свој закључак о томе да је доларска економија већ ушла у кризу и да самим тим у системску кризу улази и pax Americana – извео сам из процеса које су САД иницирале на постсовјетском простору, а које нико не доводи у сумњу.

        До тог времена већ су се била догодила четири покушаја обојених револуција (два, 2000-2001. и 2004-2005 . у Украјини и по један у Грузији и Киргизији). Три од њих били су успешни, а сви су, нема сумње, били уперени против Русије.

        Да је доларска економија функционисала нормално, САД не би имале никакву потребу да своје односе са Русијом преводе у конфликтну фазу. Индикативно је да Вашингтон, мимо своје навике, није покушавао да против Москве започне економски рат, него се одмах одлучио за политичку, дипломатску и информативну конфронтацију, укључивши одмах механизме који претходе врућим фазама конфронтације или их замењују – ако се противник натера да капитулира без примене силе.

        Није тајна да је Русија досад била уграђена у амерички глобални финансијско-економски систем и да је активно покушавала да се угради и у амерички војно-политички систем глобалне доминације. А притом је још била спремна да пристане на улогу млађег партнера.

        Москва је – свесна свог војног (нуклеарни арсенал), економског (неисцрпни сировински ресурси) и транзитног (карика која повезује Евроазију) значаја – једино желела посебно партнерство. Фактички су се њени захтеви сводили само на то да у вашингтонском систему заузме политичку позицију за један степеник изнад Европске уније.

        Ситуација није изискивала никакву оштру реакцију САД. Вашингтон је у оквирима постојећег система сасвим могао да развлачи преговоре и да у згодном моменту Русији нанесе „милосрдни удар“, то јест да неочекивано и моментално дотуче њену економију исто онако као што је у своје време била убијена економија Аргентине или „азијских тигрова“.

        Све у свему, да је 2005. фасада САД била у складу са суштином процеса који су се иза те фасаде догађали, Америка не би морала да троши новац на обојене државне преврате. Све се могло одрадити јефтиније и ефектније – тако што би Русија била угушена у загрљају.

        Пошавши на ризик политичко-дипломатске конфронтације са Русијом (а томе је неизбежно водила стратегија организовања обојених револуција), САД су губиле само на једном фактору – фактору времена.

        Време постаје кључни фактор само у једном случају: ако схватате да ћете ослабити пре него што вам историјски процеси који се развијају уобичајеном брзином омогуће да тријумфујете над супарницима. Грубо говорећи, тада морате да их уништите раније пре него што они буду у могућности да униште вас.

        У случају са Сједињеним Државама, изненадна критична слабост могла је да их сустигне само као плод кризе система доларске економије јер је целокупна њихова моћ била резултат тог система.

        Схвативши да се елите САД ни по чему не разликују од кинеских, руских, или мадагаскарских и да су у стању да „виде“ кризу тек када она наступи (прогнозе добијају разне и верују увек само онима које су им пријатне, а на томе разне Ренд Корпорације управо зарађују) – из свега сам извукао једини могући закључак.

        Ако су САД већ до 2005. године покренуле видљиву обојену офанзиву на Русију таквих размера да се то није могло сматрати случајношћу, ситном провокацијом или слабим замислима једне или две њихове институције, онда то мора значити да је криза система америчкој елити постала очевидна и да је она почела да троши ресурсе на њено прикривање од света и да је – знајући обим ресурса и темпо њиховог трошења – у стању да унапред, са прецизношћу до две године, израчуна моменат свога краха.

        Узевши у обзир увереност поменутног колеге да САД могу помоћу банкарских инструмената и финансијских махинација бити мирне бар до 2020. године, па одузевши од свега његов оптимизам либералног економисте, дошао сам до закључка да ће неизбежни крах доларског система наступити између 2015. и 2020. године. Управо зато сам у своје време написао да би улазак у Царинску унију омогућио Јануковичу не само да остане на функцији до 2015. него и да освоји нови петогодишњи мандат, а да би дотле проблем САД био решен и да по њега не би више било никакве опасности.

        Из истих разлога, већ пола године тврдим да је војно решење украјинске кризе могуће у било ком моменту – од зиме 2014. до почетка 2016. године (притом је војно решење било вероватније у раним фазама него касније), а да политичко решење није могуће пре краја 2016. или почетка 2017. године. Односно, да је могуће и касније пошто неће бити могуће ништа решити дефинитивно пре него што САД капитулирају. А САД се неће тек тако предати и ратоваће – попут Рајха – до последњег. Јер, имају шта да изгубе а никога им и ничега неће бити жао.

        Да подвучем: ови закључци нису поткрепљени статистичким подацима, бројношћу трупа и системима наоружања, подацима о економском расту и сличним.

        Као прво, тачне податке је практично немогуће добити. У већини случајева нису тачни чак ни подаци којима оперишу државне институције интерно.

        Као друго, нису толико важни сами подаци колико то како их интерпретирају они који доносе одлуке. А пошто не знамо ништа о донетим одлукама, издатим наређењима и започетим у дубокој тајности операцијама – политичку ситуацију можемо оцењивати само по већ предузетим корацима.

        Ствар је у томе што и у животу, и у шаху, и у ратовима, и у политици – сваки направљени корак значи бирање једног од могућих решења и отварање могућности за друго. Што се више корака направи, то се јасније могу сагледати и оценити нечији циљеви (јер сви увек од нечега намерно одустају и ка нечему испланирано теже).

        У одређеној фази болести, лекар може – чак и не видевши оболелог – само на основу објективног сагледавања тачно одредити дијагнозу и динамику развоја болести, чак и приближно одредити -колико је болеснику остало да живи. Тако је и у нашем случају: сукобљене стране су већ направиле довољно корака  да више не могу назад, а варијанте победе у садашњој етапи развоја борбених дејстава могу се процењивати са истом тачношћу са којом је у априлу 1943. године могла да се предвиди победа у Великом Отаџбинском рату.

        Оценимо зато ситуацију у њеном развоју.

        Када су САД започеле своју обојену офанзиву на Русију – Москва није била спремна ни политички, ни економски, нити на војном плану да адекватно узврати. Јер, Русија је била потпуно уграђена у доларску економију, па би њен покушај да САД нанесу економску штету имао вишеструко појачани бумеранг-ефекат по саму руску економију.

        Почетком 2000-их година о садашњој политичкој стабилности (у Русији) могло се само маштати – олигархија се борила са државном влашћу за право реалног управљања земљом, а растућа антиолигархијска расположења у друштву могла су у сваком моменту довести до народног бунта, „бесмисленог и беспоштедног“, после којег би од државе остали само рогови и копита.

        Тада још није била достигнута стабилизација Северног Кавказа и над земљом је висила терористичка претња. Руска армија је у то време била јака само по нуклеарном арсеналу, а нуклеарни рат се није могао започињати чим неко кине.

        Зато је руководство Русије започело позиционе спољнополитичке битке, понекад одступајући тамо где је позиције било апсолутно немогуће задржати, понекад наносећи контраударе, као у случајевима Грузије и Сирије. Међутим, Москва је деловала крајње пажљиво и није давала повода (Западу) да посумња да се намерно супротставља америчким плановима. Сам Кремљ је наставио да говори о партнерству и ишао је у сусрет многим америчким молбама (на пример, дозволио је транзит преко територије Русије за америчке трупе у Авганистану).

        Јавна руска дипломатија само што се није понижавала, молећи Запад да се врати конструктивном дијалогу. Контраигра преко НВО на територијама оријентисаним на Русију које су биле мета обојене агресије – није вођена, а илегални рад „на парче“ није био уопште приметан и није могао да ни на који начин буде противтежња деловању САД на широком фронту.

        Задатак је био добити на времену, уз очување најважнијих, стратешких позиција и преформатизовање унутрашњег политичког и информативног простора и уз такве односе руске и глобалне економије и финансијских система који би Москви дали могућност да игра са Вашингтоном не просто на равној нози, него чак са тактичким предностима.

        Истовремено је неприметно припреман спољнополитички простор, једноставније речено – тражени су потенцијални савезници и припремани савези. За то време се армија припремала и наоружавала.

        Уосталом, управо планови наоружавања армије и ратне морнарице показују да је руководство Русије период између 2015. и 2020. сматрало критичним.

        Армија је до 2015. морала стећи способност за вођење макар једне ограничене по трајању стратешке операције на европском ратном попришту, уз сигурну заштиту руских државних граница.

        До 2020. године (судећи по роковима испорука наоружања и војне технике), армија је имала задатак да буде спремна за вођење на европском радном попришту рата великих размера.

        Да би се све то могло реализовати, било је потребно убедити САД да Русија неће изаћи изван оквира постојећих међусобних односа. У том смислу је чак и реакција Москве на грузијску агресију у Јужној Осетији била стриктно дозирана и изгледа да није изазвала озбиљнија подозрења у Вашингтону.

        Вашингтону је било схватљиво слање трупа да интервенишу после напада на руске војнике који су се у Јужној Осетији налазили у мировној мисији. Уосталом, влада која би у таквој ситуацији одустала од адекватног војног одговора – изгубила би подршку друштва и имала би разлога да страхује од незадовољства у армији.

        Американце је умирило и одустајање од заузимања Тбилисија и недирање у државну независност Грузије. А још се све то издогађало док је председник Русије био Дмитриј Медведев.

        Присетимо се термина „тандем“ који је у Русији већ изашао из употребе, а не тако давно је коришћен и где треба и где не треба. Пре него што се појавила та веза Путин-Медведев, Кремљ је дуго демонстрирао Западу борбу либерала и припадника репресивних структура – плашећи САД да ће се и Вашингтону, ако победе ови други, смрачити пред очима. И, „победили“ су либерали.

        Лично сам уверен да су московски либерали и припадници структура силе заиста свето веровали да једни с другима воде непомирљиву борбу и да су је и водили. У супротном, одавно би била проваљена тајна да је све то – блеф…

        Четири године су се у Вашингтону надали да ће Медведев добити други председнички мандат. А нису се надали тек тако: добијали су одговарајуће сигнале из Москве.

        Тек 2012. године – када се Путин вратио (у Кремљ), а Медведев, насупрот свим либералним надама и причама о љутој конкуренцији унутар „тандема“, није учинио ништа да сачува власт – Американци су изгледа почели да схватају да су их обманули. Али, ни тада нису до краја поверовали. Јер, и до данас постоји либерални кабинет Медведева који оволико нервира патриоте.

        Тако је легенда о борби либерала и припадника структура силе у Путиновој околини сачувала своју актуелност. У њу и данас верују многи у Русији. Али, у Вашингтону више не.

        Међутим, касно су се досетили. Русија је десет година које су јој биле потребне – обезбедила.

        Да су САД ниво конфронтације који је достигнут 2014. „завртиле“ 2004. – Москва би имала мале шансе одоли. Тада економске санкције за основну масу становништва не би прошле као лагани налет ветра, половина садашњих савезника нашла би се у непријатељском табору, а Европска унија – која сада (на нивоу „старе Европе“) отворено саботира амерички „крсташки поход“ – без поговора би ушла у јединствени антируски фронт са Америком.

        Тада је, поврх свега, пета колона у Русији била јака.

        Дакле: много шта се за десет година урадило.

        Знам да је у земљи подсмевање „лукавом плану Путина“ постало нека врста доброг тона, али желим да укажем да руководство које ради без стратешког плана никада не оствари успех, поготово овакве успехе у овако критичној ситуацији. Јер, Русија 2000-тих и Русија 2015-те – то су две различите земље.

        Ако је Путин све то постигао без плана, без уиграног деловања тима (макар да у том тиму нису сви знали зашто нешто раде), ако је све чисти ланац случајности – у том случају је све још боље јер то онда значи да је на Путиновој страни Бог. Толика количина подударања може бити објашњена или постојањем стратешког плана или мешањем у све више силе, или и једним и другим истовремено.

        Нека свако изабере објашњење које му се свиђа.

        За нас је важно да је Русија обезбедила практично 10-годишње одлагање широке конфронтације са Америком и да је за то време за такву конфронтацију успела да се припреми. Не до краја.

        Припрема државног преврата у Украјини није била видљива само Јануковичу. Рок је био разумљив – 2015. година – па прерани, погрешни старт пуча у 2013. није био такво непријатно изненађење за Москву, какво је био за Вашингтон.

        Русија је била принуђена да ступи у директну конфронтацију са Америком раније него што се претпостављало да ће се то догодити.

        Сједињене Државе нису још биле „ухватиле довољно ваздуха“, а Москва није била довољно ојачала. Упркос томе, ситуација у Украјини у периоду октобар-новембар 2013. није давала повода ни за умерени оптимизам.

        Москва је ту рунду могла добити и добила би је да није било патолошког кукавичлука и глупости, у крајњем случају – и издаје Јануковича која је комплетирана очитим аматеризмом и бригом његовог тима само за сопствену кожу.

        Војних могућности у оквирима брзог реаговања било је довољно за Крим. Да ли би било довољно и за целу Украјину – остаје само да се нагађа.

        Многи и сада сматрају да је требало ризиковати. Само, ти многи никада ничим осим батаљона добровољаца нису командовали и никада ничим осим својом породицом нису руководили.

        Ризик се могао показати оправданим, али је могао довести и до крајње непријатних последица. Ризик зато и јесте ризик што све варијанте није могуће предвидети, поготово – како ће деловати други играчи, па је могуће остварити и велику победу али и доживети велики пораз.

        А Путин није ушао у казино, на њему је лежала одговорност за Русију. Зато је он изабрао варијанту са игром на сигурно – са добијањем на времену.

        Да, ратујући Донбас обезбедио је Русији додатну годину и платио је ту годину својом крвљу.

        Дошло је време за враћање дугова. Наступио је моменат истине.

        Играти се са Вашингтоном мачке и миша, Русија није могла даље од 2015. године. Утолико се може сматрати и да смо имали прилично среће.

        Русија је ојачала и ликвидирала своју критичну зависност од доларске економије. САД су ослабиле толико да и економисти – који су још пре само годину дана ауторитетно објашњавали да је апсурдна и сама помисао на супротстављање економији са БДП какав има Америка – сада, са једнако важним изразом лица расправљају о томе хоће ли економија САД поклекнути већ у овој или у 2016. години. Чак и о томе по каквом сценарију ће до тог посртања доћи.

        Коначно дођох до неколико пасуса ради којих сам све ово написао. Све што сте досад прочитали – то је ради тога да вам даље размишљање буде схватљивије. Напомињем такође да, са моје тачке гледишта, политичари увек имају неки простор за могућа решења који им омогућава да игноришу реалну економску ситуацију и реалне захтеве економије и да доносе волунтаристичке одлуке које се упркос томе остварују и често воде катастрофалним последицама.

        Већ сам као пример наводио Украјину. Подсећам да се политичари у тој разореној земљи – са уништеном економијом, празном државном касом, разрушеним политичким системом и административном вертикалом, земљом коју кида грађански рат и у којој су структуре силе замењене плаћеницима и у једнакој мери махновским бандама             – држе на власти већ безмало годину и по. Упркос томе што су сами (чак и интелектуално) слаби и што све њихове одлуке, до последње, противрече интересима Украјине, њене економије, интересима преживљавања њеног становништва, па чак и здравом смислу.

        Ово говори о ресурсу издржљивости којим располаже свака држава јер наставља да постоји по инерцији и када су структуре које чине саму државу већ практично мртве. То је као оно кад кокош са одсеченом главом трчи још неко време.

        Подсећам такође да су Украјину у рат гурнуле САД, а притом чак нису ни скривале да им није потребан рат Кијева са Донбасом, већ рат Украјине са Русијом.

        Сада се САД налазе на ивици економског колапса и могуће територијалне деструкције праћене распадом политичких и административних структура. Таква варијанта је реална и прети Америци у наредним годинама.

        Обама ће бити срећан ако се то не догоди за његовог председниковања.

        САД су стратешки рат против Русије већ изгубиле, не опаливши ни један једини метак. Али, и Немачка је до лета 1943. стратешки изгубила рат. Само, то није спречило Хитлера да учини последњи покушај да га тактички добије у бици код Курска. Зато се не може ни тврдити да је тај покушај био потпуна авантура. Јер, Немци су били створили озбиљну кризу и безмало пробили фронт.

        Да су Немци успели да опколе и разбију групу совјетских јединица код Курска – то би значило губитак приближно трећине војника и система наоружања које је СССР био сконцентрисао на фронту.

        То би био већ трећи велики пораз, почев од 1941. године. А ресурси земље, укључујући и људске, нису гума која се може развлачити.

        Хитлер је напросто покушавао да натера СССР да губи – као током 1941. године – неколико пута више војника него Немачка. Однос губитака 5:1 довео би до тога да СССР искрвари пре него што Немачка изгуби способност да пружа отпор, па би се са Хитлером морао закључити мир.

        И Американци сада исто тако покушавају да тактички добију стратешки изгубљени рат.

        Њихова основна одлука остала је непромењена: Русија мора ратовати. Само што сада, поред Украјине, у све увлаче и Европску унију, односно, у најмању руку, њене источноевропске чланице. Ко не верује, нека израчуна колико пута су за последња три месеца потпуно различити политичари, из најразличитијих земаља ЕУ, изјављивали да Европа не жели рат са Русијом, поготово не да ратује за Украјину.

        Кад опасности од рата нема – о њој и не говоре. Да ли је неко чуо да у Монголији три пута дневно изјављују да немају намеру да ратују са Русијом?

        Пошто ни ја, ни ви, ни економисти, ни Путин, ни Обама, дакле – нико осим Господа, не зна када ће крахирати америчка економија – у 2016. или у 2020. – САД рат морају организовати већ у овој години. Сами Американци, наравно, немају намеру да ратују (кестење из ватре за њих ће вадити други). Али, рат мора почети – јер САД немају другу шансу да се спасу.

        Зато и говорим да нам опет недостаје једна година.

        Шта год се догађало са доларом и економијом САД, кијевски режим нема никакве шансе да доживи до 2016. године. Он је и овако већ два пута преживео рок на који је реално могао да рачуна.

        Пад Украјине која је за САД постала Стаљинград – нешто симболичко – то је губитак позиција који води губитку реномеа и катастрофалном паду престижа. Јер, исувише много ресурса су укључиле у кијевски преврат и подржавање нацистичког режима, а још су исувише дубоко у ту кризу увукле своје савезнике и сувише много тога ставиле на карту да ће то за собом аутоматски повући одбијање Европе да даље учествује у америчким авантурама (зато су Оланд и Меркелова помогли Путину да са Минском-2 развлачи време).

        Губитак Европе означио би губитак глобалне доминације и пуцање финансијског, економског и политичког система САД пред очима целог запрепашћеног човечанства.

        Пошто су балтичке државице спремне да поделе судбину Украјине, у Белорусији се – да би се делимично блокирали ресурси Русије – припрема мајдан, а Пољска се све више уплиће у подржавање Кијева и незванично показује аспирације према делу територије Украјине, а САД Румунију упорно воде ка томе да (заједно са Молдавијом) понови „подвиг“ Сакашвилија, само не у Осетији, већ у Придњестровљу. А ово значи да су се све коцкице за почетак рата сложиле.

        Стару Европу ће у рат увлачити како се ствари буду развијале, а за Американце ће бити главно да се макар једна земља чланица ЕУ официјелно нађе у рату са Русијом.

        Пошто су међу новим чланицама ЕУ и балтичке самоубице – рат је на прагу. Не може да га не буде.

        Руководство Русије је последњих година избегавало такве замке да изгледа да за њега не постоји ништа немогуће. Међутим, никада Русија од 1945. до данас није била тако близу рату као што је данас.

        Морамо преживети ово лето. После њега би ратна опасност требало да почне да опада. Али, ово знамо не само ми, а у Вашингтону практично не постоји партија мира.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/u-svetu-se-nista-nece-resiti-pre-nego-sto-sad-kapituliraju

12 гласa