Дејан ЛУКИЋ

У књизи-дневнику „Власт и одговорност“ Алистер Камбел записује 9. маја 1999, усред бомбардовања Србије, следеће речи: „Весли Кларк је био мишљења да ТБ (Тони Блер) мора да узме ствар на Косову у своје руке јер је он једини који може да убеди Европљане да уђу са бројем војника потребних за копнену инвазију на Србију – око 100.000 војника.

Нада се (генерал Кларк) да ако Блер обезбеди 40.000, толико ће да обезбеде и Немци, а за остатак ће да се побрине сам Тони Блер“. На том састанку са Кларком, Блер обећава да ће одмах да одлети у Вашингтон и коначно „сломи“ још увек „колебљивог“ (за копнену инвазију) Била Клинтона“.

Бомбардовање у том тренутку посрће, Милошевић још не пада; нападачи имају све мање циљева за рушење; штампа почиње да сумња у коначни успех војне кампање, па Блер наређује Камбелу да „нејенкијевске“ представнике медија „узме у третман“. Камбел се, са своје стране, жали Блеру да Немци и Французи „нешто коче“ и „стварају нам“ (Блеру) тешкоће.

Немци „трабуњају“ о некаквом могућем мировном договору (са Милошевићем), желе да „ми на томе порадимо“, а Французи, опет, цепидлаче и траже да цео процес евентуалног преговарања са Милошевићем претходно мора да прође кроз њихову амбасаду (у Београду). На све ово, Камбел записује у књизи само пет речи: „Одговорио сам им да одјебу!“

И Камбел узима Блера под руку и сугерише му да нипошто не слуша „мирољупце“. Истог тог дана, (9. маја 1998), а на ужас Тонија Блера и Камбела, Бил Клинтон на претходно питање Блера да ли, по његовом мишљењу, Милошевић треба да преживи (физички или политички), одговара са: „Да!“ Е, то је већ Блеру било превише; одлучује да обрачун са Србијом мора да ишчупа из руку „колебљиваца“ и да „спречи свако даље размишљање о обустави бомбардовања“ или пак припрема за копнену инвазију.

Речено-учињено: Блеров лични секретар Ђулијан Брајтвајт лети по налогу Блера у италијанску, а тада савезничку војну базу Авијано и то управо после инцидента са бомбародвањем кинеске амбасаде у Београду. И ево Камбела како у његовом дневнику записује на тај дан: „Била је то прилика да стабилизујемо (посусталу) кампању; да на тамошњој конференцији за светску штампу, прикажемо како напредујемо у бомбардовању, али и да подвучемо црту под ову непријатну епизоду са амбасадом.“ То ће његова пропаганда да уради „тако што ћемо изразити наше жаљење (због бомбардовања амбасаде), али ћемо то бацити у сенку јаком пропагандом о српском дивљаштву на Косову“.

Тони Блер се (14. маја) буди „пун оптимизма“ да ће да добије његову копнену инвазију на Србе; има неке позитивне сигнале из Вашингтона; верује да се Клинтон померио према нашој (британској), правој позицији“. То је добра вест за Блера, али Принц Таме (Камбелов надимак и у Британији) и даље се плаши да постоји разлика између „меког“ става Американаца и Блерове „борбене одлучности“ да се Србима „зада одлучни ударац“.

Камбелово је мишљење тог тренутка како, Тони Блер осећа да га Клинтон, ипак, спутава у ономе што је „наумио да уради са Србима“ и да је „копнена инвазија остала једина морална(!) опција“ и да „не можемо да склапамо никакав споразум док се он (Милошевић) налази на власти“…

Остатак је историја. Они који се том историјом озбиљније баве у консензусу су да без Тонија Блера не би било бомбардовања Србије, а без Алистера Камбела не би било ни Блера каквог га је запамтило разарање Србије.

Оба та господина су данас политички мртваци. У најбољем случају су иритирајућа прошлост (и у самој Британији), а у најгорем, нико и ништа; нити шта значе, нити их ико слуша. Једино још нешто значе, примају (чак) паре, неко их слуша; нечему некога саветују у тужној земљи у којој влада и премијер немају бољу идеју о Србији, него да шминкају и рехабилитују политичке лешеве; у тужној земљи у којој су, док су још били „живи“, та двојица уцвилели многу српску мајку и окрвавили руке до лаката. О, темпора, о морес!

www.vesti-online.com/Vesti/Komentar/476993/Sminkanje-leseva

0 гласовa