Пише: Захар Прилепин

Прочитао сам у чланку још једног мајданског чудака, да су Руси одњихани у „украјинској колевци“, из које су добили језик, веру, историју и уопште људски облик.

Све је то тако антиисторијско и дивље да до недавно такве ствари једноставно нико није сматрао достојним оспоравања.

Али данас, када чак и европски новинари почињу да понављају ову киселу глупост, на украјинску омладину то делује заглушујуће, па чак и у Русији младе душе могу да се овим отрују, као јагањци лошом травом.

Генерално, у мало речи, погледајте, како је све било.

У време Рјурика првог кнеза (862. године) – Викинзи-Руси и словенска племена, која су живела на северу и на југу, већ су се међусобно мешали. Викинзи су се природно први пут појавили на северу, и односи са њима су тамо били најпре успостављени.

Кретање руске историје ишло је од севера ка југу.

Већ у VIII веку наше ере Словено-Руси под вођством словенског кнеза Бравлина заузимају град Сурож (данашњи Судак на Криму).

Северна словенска племена су Викинге час позивала, час их протеривала, државност тада нису имала, али је на крају са Рјуриком све почело да се преокреће.

Рјурик је у почетку владао око Ладоге, затим се преселио у Новгород. И тек је после са делом своје пратње кренуо у Кијев – Викинзима већ познатим путем ка Грчкој.

Рјурик умире 869. године.

Карактеристично је да је Рјурик сина Игора вероватно држао у Новгороду, иначе зашто би се Олег – Игоров намесник – још три године спремао на Кијев, никако не успевајући да одлучи одакле му је лакше да управља старом Русијом.

Три године касније, он се спушта у Кијев. Водећи са собом војску састављену од северних племена: Чуда, Илменских Словена, Кривича.

На путу Олег долази до Смоленска и оставља у њему „искусног управитеља“ са пратњом.

Коначно, Олег долази у Кијев, где у то време владају Асколд и Дир, такође, узгред буди речено, два Викинга. Олег им је рекао: нисте кнежевског рода, а са мном је, као што видите, мали Игор, Рјуриков син – он је кнез. Због тога ћу вас убити. И убио их је.

И тек тада, у раним 870-им, Олег је Кијев прогласио престоницом.

У том тренутку, понављам, словенско-руска племена и њихови пријатељи Викинзи барем пола века сарађују, крећући се са севера ка југу – „у Грчку“.

Олег је са истим успехом за престоницу могао прогласити и Смоленск и Новгород, али економски и политички интереси су га вукли ка Византији – ка Ромејима (Византинци су себе звали Ромејима). Зато што сви путеви воде у Рим. Чак и ако то није Рим, већ византијски Цариград.

То је заправо све: у целој овој причи не постоји никаква „украјинска колевка“ и никада је неће ни бити.

У активности првих руских кнезова учествовала су сва словенска племена. На пример, 907. године Олег је покренуо поход на Византију, а летописац наводи да са њим иду Викинзи, Новгородски Словени, Чуди, Кривичи, Пољани, Северјани, Дремљани, Радимичи – укратко, сви осим Украјинаца, које је хроничар (као и сви хроничари уосталом) заборавио да спомене.

Већ Свјатославу, Рјуриковом унуку, у Кијеву се није свиђало, и он сели престоницу у Перејаславец на Дунаву: то јест, малтене у Бугарску.

Свог сина – Владимира Свјатославовича, рођеног са слушкињом – Свјатослав је послао да влада у Новгороду, али одатле се Владимир враћа – на челу Викинга и северних племена – и заузима кијевски престо, а потом покрштава Русе.

То значи да је ово већ, минимум, други долазак Викинга и северних племена у Кијев, где они успостављају своју власт над јужним племенима.

Кијев је 1169. године разорила коалиција кнезова коју је предводио Андреј Богољубски.

Син Владимира Мономаха – Јуриј Долгоруки преселио је престоницу у Владимиро-Суздаљску земљу.

Каснији Рјуриковичи су почели да владају Владимиро-Суздаљским престолом.

Да резимирамо.

Предмонголска кнежевска историја древне Руси почела је на Ладоги – преселила се из Новгорода у Кијев – и завршила у Владимиру и Суздаљу.

Нешто касније, Кијевски митрополит је прешао из Кијева у Волин, а затим, 1300. године у Москву.

Никакве разлике за кијевског митрополита није било – свуда је била руска земља: и у Новгороду, и у Кијеву, и у Владимиру, и у Суздаљу, и у Смоленску, – али Москва је изгледала најудобнија након уништења Кијева од стране Хорде.

Пред вама је десетак једноставних чињеница, које су савршено јасне.

Али, ако сте весели мајдански идиот, вама су сви путеви, наравно, отворени и можете да причате шта год вам падне на памет. Нико неће да вас пропитује, „јединицу“ нико неће да вам да и ни један руски прогресивни интелектуалац неће чак ни уста отворити да то оспори.

www.fakti.rs/globotpor/quo-vadis-orbi/prilepin-u-vreme-kijevske-rusi-nikakvih-ukrajinaca-nije-bilo

0 гласовa