Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

НИЈЕ потребно бити нарочито мудар да би се схватило да је положај клике Порошенко/Јацењук доспео до свог логичног краја и да ће садашње главешине кијевског режима имати среће ако успеју да побегну из земље и ако буду имале куд.

Долазећи у Украјину почетком 2014, САД нису намеравале да остану задуго. За њих је било важно да приморају Русију да пошаље армију у Украјину. После тога Москва добија свој Вијетнам и Авганистан у једном „паковању“, а САД – међународну заједницу консолидовану уз њих на бази осуде „агресије без разлога“, која је усмерена на гушење „народне револуције“.

Руско руководство су притискали и нервирали на све могуће начине: и „цурењем“ информација о намери Вашингтона да организује војну базу у Севастопољу (и тако потисне Црноморску флоту), и очигледно нацистичким карактером преврата, и гажењем документа о регулисању односа, који су потписани уз гаранције представника ЕУ (и фактички означили капитулацију Јануковича), и зверским убиствима у Кијеву, Харкову, Одеси, Мариупољу, и нападом регуларне армије на Донбас (што је представљало кршење како међународних норми, тако и украјинског Устава) апсолутно бесмисленим, будући да је још било могуће договорити се на узајамно прихватљивим условима.

Иначе, могу се бесконачно набрајати поступци који су имали за циљ провоцирање руске инвазије.

Пошто су узеле у обзир искуство рата од 08.08.08. (08. август 2008.), у којем је Русија успешно ухватила Тбилиси и Вашингтон „на контру“ и на агресију одговорила силом, што се од ње није очекивало, САД су одлучиле да одиграју исту партију само са супротним резултатом. За Москву су стварани услови за још једну сјајну ратну кампању, овога пута против кијевског нацистичког режима, који су јој припремали информативно-политичку клопку.

Зато је у почетку реакција Запада на Крим била смирена. Чекали су следеће поступке. Имитирали слабост власти. Давали могућност „Руском пролећу“ да се развија у контролисаним облицима.

Када је постало јасно да Руси неће ући – сва жаришта отпора била су практично моментално угушена, а само су у Доњецку и Луганску догађаји почели другачије да се развијају. Прилично случајно настала је позната мешавина „руских добровољаца“ и олигархијских одреда, која је била потребна да означи контролу од стране снага „доњецких“ региона над својим основним регионом (као адут на преговорима са пучистима о подели сфера утицаја у Украјини после Јануковича).

Као последица те случајности показало се да је пропао не само амерички сценарио који је Кремљ регистровао, узевши Крим и омогућивши САД да се, колико им душа жели, забављају режимом који су успоставиле у Украјини.

Пропао је и руски сценарио. Након што су у Донбасу почеле борбе са регуларном украјинском армијом, Русија више није могла да једноставно дозволи да се угуши тај устанак ма колико да је у почетној фази он био вештачки. Москва је морала да решава двоструки задатак: да заустави офанзиву украјинске армије, формално не уводећи своје трупе и да преузме контролу над руководством устаника, не признајући је званично.

Појављивање жаришта оружаног конфликта на Донбасу, који је био неповољан за реализацију руске стратегије, подстакло је САД да донесу одлуку о прихватању руског улога за игру на неодређено време.

Порошенко је био дужан да реши наизглед једноставан задатак: да, користећи сва средства – од геноцида локалног становништва до терористичких гранатирања градова, чак и руске територије – примора Москву да директно пошаље трупе, ако не на Кијев, онда макар у Донбас (у циљу одбране руског становништва). Налазећи се годину и по на власти, Порошенко није решио тај задатак, а сад га неће ни решити.

Према томе, ако се узме у обзир ситуација на Донбасу, модернизована стратегија САД у Украјини такође је пропала. Уместо да за Русију организује Вијетнам, Вашингтон све дубље упада у сопствени Вијетнам. Мора да финансира и политички подржава неспособни режим, јер се он другачије неће одржати ни један месец. Мора да држи антируски постројену Европску унију која је потписала мали победнички информативно-дипломатски рат са Русијом (после којег би сви трошкови били покривени трофејима, репарацијама и контрибуцијама), али никако не и дуготрајну конфронтацију која разара европску економију и јединство ЕУ, а то је све теже сакривати.

Проамерички политичари ризикују да изгубе власт приликом првих избора (или ће морати да пређу на режим диктатуре, што за Европу није comme il faut). Фактички, уместо да ствара тешкоће Русији, кијевски режим неспособних и подлих лопова ствара тешкоће самим САД. Дакле, време је да се режим мења.

Чини се беспрекорном логика према којој Десни сектор и други нацисти, заједно са нацификованом армијом и обавештајним службама, треба да збришу Порошенков прелазни режим у уведу отворену нацистичку диктатуру, после чега ће САД моћи да оперу руке и уз то да саопште да је до таквог развоја ситуације довела деструктивна позиција Русије.

Ипак, вашингтонски политичари су људи довољно образовани да схвате да ако реализујете једну једину варијанту, при том апсолутно очигледно, онда ће опонент бити за то спреман и припремити контраигру. Зато није искључено да ће се прелазак власти од Порошенка ка нацистима остваривати у етапама. А САД ће се потрудити да за себе обезбеде неколико варијанти игре у Украјини.

Нисам случајно ових дана скренуо пажњу на то да су се неочекивано активирали бивши „регионалци“, који чине Опозициони блок у Кијеву и исто такви „регионалци“ који мирно бораве у емиграцији у Москви.

Добкин је саопштио да почињу акције протеста у Харкову (у којем је Десни сектор одмах напао његову канцеларију), а у Москви је тог истог дана представљен Комитет за спас Украјине, чији су лидери обећали да ће за годину дана након доласка на власт вратити Украјину у „срећна“ времена Јануковича, али без Јануковича. Иначе, сам Јанукович се пробудио после вишемесечног дремежа и такође изјавио да ће се ускоро упутити у Украјину да спасава народ.

Опозициони блок оријентише се на групу Левочкина-Фирташа, а Комитет за спасавање Украјине на друге олигархијске групације. Али, врана врани очи не вади – њихова политичка оријентација апсолутно је идентична.

И једни и други искрено верују да је могуће вратити се у време пре преврата, поново се изјаснити ванблоковски и за неутралност, опет неспретно маневрисати између Русије и Запада, који ће морати да преузму на себе све трошкове за успостављање у Украјини олигархијске републике Добкина-Олејника-Азарова.

Опет ће се „правилно“ делити државни буџет и приватизовати остаци совјетског наслеђа. Заправо, они у типичном украјинском политичком стилу сматрају да, ако они не могу да живе и раде у неком другачијем режиму, сем режима пљачкашке олигархијске републике, а исцрпљен је унутрашњи украјински ресурс који обезбеђује издржавање такве републике, онда, да би они могли да живе као раније, то неко треба да плати. Јер, како они другачије да се хране?

Информација да Порошенко не одговара ни Москви, ни Бриселу, ни Вашингтону толико је распрострањена да би било чудно да је немају бивши кијевски владари који пажљиво прате ток украјинских догађања.

О контактима лидера из сенке Опозиционог блока са амбасадом САД, такође нису сазнали само незаинтересовани. Такође је јавна тајна и то да многи „регионалци“-емигранти одржавају блиске контакте са својим колегама у Кијеву и да су неки, чак покушали да нуде своје услуге Порошенку (као чланови владе).

Даљи ток мисли и поступака толико је типичан за украјински политикум уопште, и за Партију региона посебно, да не треба имати приступ њиховим тајнама да би се могло схватати какав план они покушавају да реализују.

1. САД руководе Украјином

2. САД нису задовољне Порошенком и смениће га.

3. САД треба понудити своје услуге

Како то може да изгледа?

Под притиском САД, Порошенко мења Јацењука премијером из Опозиционог блока.

Опозициони блок свим поштеним и непоштеним средствима формира парламентарну већину.

Парламент се изјашњава за неповерење председнику, а по препоруци амбасаде САД Порошенко подноси оставку.

Вршилац дужности председника постаје премијер, а нова власт саопштава да формира владу народног јединства која ће да спаси и препороди Украјину.

На позив нове власти у отаџбину се враћају политички емигранти, осуђују се злочини Порошенковог режима, а против крајње мрских посленика покрећу се кривични поступци.

Чланови КСУ (Комитета за спас Украјине) долазе у Украјину и на превременим изборима такмиче се „добар“ са „бољим“ (Добкин са Олејником).

Нова власт почиње паралелно да реализује Минске споразуме и да инсистира на повратку Донбаса у Украјину (будући да је тако условљено у Минску). Ситуација са Кримом лебди, Кијев, као да није против да призна његов стварни прелазак у Русију, али процедура то не дозвољава. Настале „тешкоће“ одлажу решење тог питања на неколико година.

Истовремено нова влада у оквиру обећане „нормализације“ односа са Русијом инсистира на снижењу цена за енергенте, на обнављању сарадње у стратешким гранама привреде и на додељивању нових кредита.

Реализација оваквих планова практично је немогућа.

Нацификоване армије и друге структуре силе, заједно са „дивљим“ нацистичким бојовницима Десног сектора и добровољачких батаљона, неће се сложити са „капитулацијом“ у Донбасу, исто као ни са повратком на власт „регионалаца“ са којима се борио мајдан.

Они ће кренути да их убијају узвикујући да „небеска стотина“и „киборзи“ на аеродрому нису гинули за то да Добкин-Олејник-Азаров поново владају Украјином. А бивши „регионалци“ имају мањи ослонац у антифашистичким масама него што је Јанукович имао у децембру 2013.- фебруару 2014.

Међутим, сигуран сам да се САД неће одрећи задовољства да дају „регионалцима“ да се опробају. Вашингтон ништа не губи, а може да добије много.

Прво, свргавање Порошенка рукама нациста – није пријатна ствар, будући да ће „проамеричког Европљанина“ убити „проамерички екстремисти“. А овако ће се десити готово „демократска“ промена власти.

Након што је 2010. Јушченко изгубио америчку партију, такође је предао власт Јануковичу који је много ефикасније реализовао вашингтонски програм о закључивању споразума са ЕУ, а сви садашњи „регионалци“-опозиционари активно су му помагали. Као и тада, они су и сада „неутрални, ванблоковски европејци“.

Вашингтон може још једном да „направи паузу, да поједе Twix“ и сачека боља времена.

Друго, ако ван сваког очекивања екс-регионалци успеју да се договоре с Русијом, онда ће Москва прихватити на себе све трошкове (како материјалне, тако и моралне) за успостављање олигархијске републике у Украјини. И тада ће Русија (а не Америка, као сада) морати из свог буџета да задовољава апетите украјинске олигархије и истовремено да издржава државу неспособну за живот.

Треће, пошто се врате на власт – „регионалци“ ће опет почети да играју „мултивекторску“ игру, односно, Русија ће фактички платити обнову „меког“ проамеричког режима у Украјини. То значи да ће сви трошкови, почев од разорене економије и финансијског система и завршно са грађанским конфронтацијама (које неће нигде нестати) моћи да се представљају као неуспеси Москве. А руским новцем у Украјини ће моћи да се створи систем проамеричке „двопартијске демократије“ у оквиру којег ће се Опозициони блок и КСУ међусобно смењивати на власти (понекад се и „блокирати“ против мајдана) под сигурним надзором нациста које су Американци преместили у унутрашњу илегалу.

Четврто, моћи ће да се активира кампања дискредитовања Путина унутар Русије. У таквој ситуацији биће потребно разоружати народну одбрану Донбаса и обнављати његово јединство са Украјином, што се уопште неће допасти десетинама хиљада наоружаних људи код којих су стотине јединица тешке оклопне технике и артиљеријских система великог калибра и који тек што су гинули и губили родбину и блиске људе зато да никад више не живе у Украјини.

Заправо, ако се одједном деси да се САД једноставно повуку на оне позиције на којима су биле у новембру 2013., а за две године рата плати Русија.

Највероватније се то неће десити. Односно, можда ће успети да замене Порошенка Добкином или Олејником, а Јацењука Азаровим или Левочкином. Али, неће успети да задрже контролу над земљом, да се договоре с Русијом да умири Донбас, да негде дену десетине хиљада „хероја АТО“, „волонтера“, и нацистичких бојовника, а такође да објасне „топовском месу“ мајдана да су они две године разарали земљу и водили грађански рат да би се на власт вратили они исти људи које су они грубо вређајући прогнали у фебруару 2014. А онда ће владавина „спасилаца Украјине“ од клике Порошенка-Јацењука бити много краћа од владавине саме клике Порошенко-Јацењук.

Партија мајдана, која је сада подељена на умерене и екстремисте, одмах ће се објединити против обнављања пред-мајданског режима. Међутим, сада ни Опозициони блок, ни „регионалци“-емигранти не поседују ни стоти део ослонца у структурама силе, који је Јанукович имао чак уочи самог свргавања. Њих ће једноставно пострељати као контрареволуционарне пучисте.

И у том случају Вашингтон неће изгубити. Званична верзија гласиће отприлике овако: „Људи из прошлости, чланови тима Јануковича уз подршку СВР, ФСБ, ГРУ ГШ РФ, Кремља и лично Путина организовали су пуч и покушали да униште европске тековине украјинског народа. (СВР – Спољна обавештајна служба, ФСБ -Федерална служба безбедности и ГРУ- Државна обавештајна управа Генералног штаба РФ). Народ се побунио и повешао издајнике“.

Успут ће моћи да дотуку сав преостали легални отпор у Кијеву и околини и истовремено да пребаце кривицу на Кремљ због доласка нациста на власт у Украјини. Наводно, послали су своје најамнике да свргавају достојног демократу Порошенка (узгред, он има све шансе да трагично заврши живот без обзира на добровољни одлазак), то народ није поднео и придружио се екстремистима.

На крају, постоји и трећа варијанта игре. Чим Порошенко са „регионалцима“почне преговоре о предаји власти, нацисти ће га уз прећутно одобрење САД оптужити за велеиздају и поубијати присталице и Добкина и Порошенка. Истина, тако ће Азаровци имати добру шансу да не стигну да допутују из Москве и тако се спасу.

Ја уопште не сумњам да екс-„регионалци“ (и они који су у Украјини и они изван њених граница) апсолутно искрено мисле да народ сања да се врати у „светла времена“ владавине Партије региона, да Русија такође спава и сања да њени „украјински партнери“ поново дођу на власт у Кијеву, да су ЕУ и САД постале свесне своје „грешке“ у фебруару 2014. и да ће сада бити према њима благонаклоне, укратко, да читав свет брине о њиховом благостању.

То је њихова фатална грешка. Они не знају адекватно да оцене политичке околности које се мењају због чега су и изгубили 2013.-2014. имајући све адуте у рукама. Тада су успели да преживе. Нова грешка може да их кошта (или многе од њих) живота. Али, знамо да, ако Бог хоће да казни човека, онда га лишава разума. Људи мисле да организују политичку снагу будућности, а у ствари, основали су клуб самоубица.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/umesto-da-rusiju-u-ukrajini-uvuku-u-vijetnam-sad-se-sve-vise-zaglibljuju-u-vijetnamu-2

0 гласовa