Ко је започео “догађање народа“ у Сирији, када је планирано, и у ком центру, стварање Исламске државе, каква је улога САД-а, Велике Британије и Брисела у сиријској кризи, како се Израел, Турска и исламске државе држе у овом конфликту, као и о перспективи изласка из кризе, пишу руски новинари-аналитичари Андреј Бољшаков и Леонид Шипилов

„Тешко је замислити шта би за Асада било одговарајуће место у будућој Сирији. Али, савршено је јасно да је прелазни процес могућ, само ако буде пронађен начин да се све стране окупе за истим столом за преговоре“, такво мишљење је изнела у интервјуу објављеном у италијанским новинама Коријере дела сера, висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност, Федерика Могерини. Судећи по свему, садашњи став Могеринијеве, ако и није формиран са оне стране океана, онда јесте у „енглеском каналу“, што је у суштини једно те исто. Занимљиво је, у том смислу, признање од пре две године, на француском тв каналу ЛЦП, где је о узроцима рата у Сирији говорио Ролан Дима, политичар, иначе врло добро информисан о међународним односима – два пута је био министар спољних послова Француске (1984-1986. и 1988-1993. године) и председник Уставног суда Француске (1995-1999). Навешћемо само неколико фрагмената из његовог наступа. „Све се планирало у Енглеској, а не у Америци. Британија се бавила организацијом устанка побуњеника у Сирији“, то је била његова прва изјава. И друга теза, главна како нам се чини: „Та операција смишљена је веома давно. Припремали су је, планирали, предвиђали њен ток и развој. Говорећи о том региону, важно је схватити да сиријски режим води отворено антиизраелску политику“.

Узгред, у недавно откривеном извештају Пентагона, јасно се ставља до знања да је покорна Сирија била потребна САД као база за напад на Иран. Управо иранска нуклеарна претња више од свега и брине Израел. И сви разговори западних политичара о сиријском „диктаторском режиму“, о нарушавању „људских права у Сирији“, о неопходности „демократских промена у земљи“, о „демократској наоружаној опозицији“ итд, то је за Запад традиционална „димна завеса“ којом покушава да прикрије своје стварне циљеве и намере. Свако, наравно, верује у оно у шта жели да поверује, али ми верујемо и сматрамо да је француски политичар говорио истину. Његове речи су потврђене током сиријског рата који је још 2012. године висока комесарка за људска права УН, гђа Нави Пилај, окарактерисала као грађански рат.

Отприлике у то време, тадашњи амбасадор САД у УН, Сузан Рајс (сестра Кондолизе Рајс, бившег државног секретара) цитирала је речи свог председника о томе да будућност неће припадати диктаторима. Према њеним речима, Асадовом режиму је дошао крај, опозиција постаје све јача, а део Сирије више није под контролом режима. Према њеним речима, у тим подручјима сиријски грађани су се ујединили за управљање градовима, отварање школа, успостављање сопствене привреде. „Сједињене Државе им помажу у томе, дајући ненаоружаној грађанској опозицији помоћ у организацији као вид подршке плану транзиције, договореног у Каиру у јулу, чији је циљ демократска, плуралистичка Сирија…“, одговарала је она. И у каквом пустињском „песку“ су нестале ове „добре“ намере?

Данас је сиријска криза достигла такве размере које у шаху називају цугцвангом (изнудицом): шта год и ко год од учесника у конфликту да уради, ситуација ће се само погоршавати. За своју изјаву, гђа Могерини је изабрала управо тренутак у коме се поставља питање опстанка сиријске државе.

А питање о томе колико дуго ће трајати гушење побуне, за званични Дамаск уопште није актуелно. Проблем се формулише другачије: како са минималним губицима остварити стратешко повлачење, које територије је могуће жртвовати да би се сачувао економски и политички нуклеус државе, како, одричући се тих територија, сачувати потенцијал за будућу офанзиву којом би се поново успоставила целовитост државе?

О суровој неопходности управо таквог стратешког избора, говорио је у свом говору 26. јула, Башар Асад. Тактика „исцрпљујућег рата“ на коју су се у пролеће ове године концентрисали САД, Саудијска Арабија и Турска, већ је почела да доноси резултате. Одустајање Анкаре, без обзира да ли је била приморана на то, од тежње да води у Сирији сопствену игру и одлука турског руководства, донета под притиском, да се укључи у реализацију америчког плана о „слободним зонама“, кардинално мења однос снага у рату.

Сада су напори антисиријске коалције усмерени управо на стварање таквих зона које, како је познато из либанског искуства, постају основна упоришта за побуњенике. После проглашавања на тим територијама некакве „демократске владе“, на Западу она брзо буде проглашена „јединим законитим представником сиријског народа“. На тај начин, за Дамаск је наступило време стратешког повлачења и прелазак на жестоку одбрану, време жртвовања делова да би се сачувала целина. Трагични избор и за руководство и за народ, јер како је рекао Асад: „Сваки део земље за нас је од непроцењиве вредности… Ипак, рат диктира своје услове и приоритете.“

Председник фонда РУССАР (Русија + Сиријска Арапска Република), један од руководилаца Палестинског православног друштва, Олег Фомин, после недавне посете Сирији, испричао је: „Американци су издвојили 600 милиона долара из буџета за војну подршку сиријским побуњеницима, а из небуџетских фондова два пута већу суму… зато се ИДИЛ (Исламска држава) повећава. Сваког месеца у редове ИДИЛ-а пристиже, углавном преко границе са Турском, до 11 хиљада бораца које су припремили инструктори САД и монархистичких режима Арабијског полуострва. Сиријци говоре да када их бомбардују, онда пре свега уништавају инфраструктуру Сиријске Арапске Републике.“

Откривени извештај Пентагона показује да је Запад још 2012. године разматрао групацију „Исламска држава у Ираку“ (ИДИ) као своје могуће стратешко средство. Та снага је била регрутована да наступа као резерва за фрагментацију и дестабилизацију земаља у региону, посебно као начин да се подрије влада Башара Асада и угрози стратешко ширење Ирана. Важно је приметити да се Ирак у овом извештају сматра интегралним делом те „шиитске експанзије“.

Примећујемо да задатак да се уништи Сирија и изолује Иран представља део ширег рата Запада против непријатељских цивилизација које данас улазе у састав БРИКС-а.

Уз то, извештај америчке војске потврђује да је појава ИДИЛ-а постала могуће само у контексту сиријског оружаног конфликта, а не због повлачења америчке војске из Ирака.

Борбу против владе Сирије и њене армије воде мешовите снаге сиријске опозиције и страних плаћеника који долазе из десетак различитих земаља. ИДИЛ је такође активан учесник у тој борби. Њен главни циљ, и то је потпуно јасно, јесте подела Сирије на посебне квазидржаве које се налазе под спољашњим управљањем (јасно је чијим) које обезбеђује контролу над транзитом арабијских и ирачких угљоводоника.

Један од главних „архитеката“ рата у Ираку, Џон Болтон (тада заменик државног секретара САД), говорио је: „…Арапи се деле на суните и шиите, и ја мислим да се Арапи-сунити никада неће сложити да живе у држави у којој их шиити надмашују по бројности у односу три према један. Управо то је успео да искористи ИДИЛ.“ Он је такође признао да се рат у Ираку водио због нафте, а не да би се заштитиле САД од претње оружјем за масовно уништење. Недавно је он дао не мање интересантну изјаву: „Сматрам да наш циљ треба да буде стварање нове сунитске државе која ће укључивати западни део Ирака и источну Сирију, под управом умерених али, у крањем случају, ауторитарних лидера, који нису радикални исламисти. Оно што је остало од Ирака, узевши у обзир ситуацију на данашњи дан, то је само сателит техеранских ајатолаха.“ На тај начин је један од кључних политичара који је планирао рат у Ираку, отворено позвао на поделу Ирака и Сирије на неколико држава, што су, узгред, амерички неоконзервативци, тражили пре 20 година.

Генерално, такви планови одавно се „крчкају“ на Западу и „нафтно-гасним“ монархијама Арабијског полуострва, што је била главна тема на конференцији Комитета за национални дијалог (КНД) владе Сирије, одржаној у Москви.

Ту је, такође, истакнуто, да исламисти (ИДИЛ и друге терористичке организације) и „демократски“ опозиционари контролишу неке области Сирије кроз које пролазе транзитни цевоводи. Кроз Сирију пролазе нафтоводи из Ирака и Арабијског полуострва према турским либанским и сиријским лукама на Средоземљу. ИДИЛ и њихови „партнери“ готово отворено краду нафту из тих цевовода, затим је шаљу у Турску или кроз Турску у друге земље. У тим областима Сирије „формирају се тзв. „независне администрације“ које су фактички потчињене земљама-спонзорима рата у нашој држави“, приметио је Амар Морхеж, експерт КНД за спољну трговину и транспорт. Према његовом мишљењу, „основа тих пројеката су стратешке могућности сиријског система цевовода и лука за доставу угљоводоника из Ирака и са Арабијског полустрва у Турску и Европу. Мрежа цевовода била је и остаје мета спољних снага.“

Узгред, недавно је саопштено да ИДИЛ испоручује нафту Украјини и низу других земаља – извози је из Сирије и северног и северозападног Ирака и шаље преко Турске. Ову акцију не прекидају западни „борци“ против тероризма. Изгледа да светско тржиште нафте навикавају на новог снабдевача…

На конференцији је такође примећено да су планови за поделу Сирије давно направљени – средином четрдесетих година, у другој половини педесетих, крајем шездесетих и касније. Тако се 1940. године планирало да сиријске области које су се налазиле близу британских, у то време, Палестине и Јордана, пређу под британску контролу, а остале области да остану под протекторатом Француске.

Таква „енергетска географија“ била је у вези, пре свега са пројектима изградње нафтовода из Саудијске Арабије и Ирака, преко Сирије, до либанских лука. Средином педесетих и почетком шездесетих, Турска је покушала да окупира њој најближу северну Сирију, куда иде главни нафтовод из северног Ирака ка турским и сиријским лукама. Таква операција је планирана у периоду израелско-арапског рата, у јуну 1967. године, као и у време погоршања сиријско-ирачких односа крајем шездесетих и почетком седамдесетих година. Тада је подршку Сирији давао СССР, као и Египат, који се налазио у саставу Уједињене Арапске Републике (коју су чинили Египат и Сирија). Зато су планови за поделу Сирије доживели фијаско.

Русија се и данас залаже за заштиту територијалне целокупности Сирије, иако је данас број држава и организација које подстичу поделу ове земље много већи него што је то било пре распада СССР-а.

Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, приметио је да је данас главна претња у Сирији и на целом Блиском Истоку – не Башар Асад, већ Исламска држава. „Ми пружамо војну помоћ сиријској влади за борбу против те опасности. Имамо све разлоге да верујемо да би без те подршке заузете територије биле стотинама и хиљадама километара веће“, говорио је Лавров.

Запад, пре свега САД, упорно настоји да увуче Русију у конфликт који би покварио њене прилично добре односе са исламским светом. То је очигледно показала прича са хуманитарним пошиљкама за Сирију. Руска молба за прелетање авиона, који у Сирију носе хуманитарну помоћ, преко ваздушног простора Бугарске и Грчке, изазвао је отпор САД. „Запад сада шири мишљење да Русија не шаље само хуманитарну већ и војну помоћ влади Сирије за борбу против ИДИЛ-а, чинећи то, наводно, ван постојећих договора. Зато и покушавају да искористе своју контролу над неким државама, као што је Бугарска, како би зауставили слање руске помоћи. Нажалост, у датом случају, САД и земље ЕУ налазе се на страни ИДИЛ-а“, рекао је на радију Спутњик директор Института за политичка истраживања, члан Грађанске коморе, политиколог Сергеј Марков.

Што се тиче намере Запада да изолује сиријске луке од Русије, то по мишљењу стручњака сиријског Комитета за национални дијалог, такође има за циљ свргавање Б. Асада и комадање Сирије. Утолико више, јер се планира успостављање режима слободне трговине између Сирије и Евроазијског економског савеза. А руско-сиријска међувладина комисија је крајем 2014. објавила да ће се продужити реализација билатералних пројеката у енергетици, транспорту, прехрамбеној индустрији, здравству у Сирији.

Али, по мишљењу низа политиколога ствара се такав утисак да САД и његови савезници траже да ИДИЛ, ако и не освоји Дамаск, исцрпе режим како би се лакше остварила подела Сирије. То би одговарало и Израелу.

Постоје подаци да Израелци сарађују са ИДИЛ-ом, нпр. дају им податке својих извиђања из ваздуха. Чак се и израелски обавештајци налазе у редовима ратних одреда ИДИЛ-а. Амар Морхеж и учесник сиријског Комитета за национални дијалог, шеик Наваф ал Милхем, поменули су пројекат снабдевања Израела гасом са Арабијског полуострва.

Тај пројекат преусмерава изградњу гасовода на најкраћи пут – преко Сирије. А „цеви“ ће контролисати „нафтно-гасне“ монархије Арабије и Израела. „Зато“, сматра шеик ал Милхем, „ове монархије директно или посредно финансирају било које анитвладине групе у Сирији.“ Примећујемо да Катар, а то није прва година, Израелу танкерима допрема течни природни гас. Али, „цевима“, сложићете се, је и поузданије, и безбедније и брже.

Није случајно, управо по „ресурсно-транзитном“ принципу, подељен на пример Судан. Од Египта двадесетих година прошлог века и средином педесетих био је одвојен Суецки канал, којим су заједно управљали Лондон и Париз.

До краја 1950. Француска и Португалија су поседовале велике транзитне зоне – луке у Индији, као и Шпанија, до краја шездесетих, на југу Марока. Велика Британија је до средине шездесетих година владала јеменским „транзитним“ острвима у Црвеном и Арабијском мору. Запад је, уосталом, спречио стварање федеративне или конфедеративне египатско-суданске државе 1956. године: Судан је до јануара 1956. био под заједничким протекторатом Египта и Велике Британије. Али, велике резерве суданске нафте, пространа територија и планови Египта да национализује Суецки канал, морали су да доведу до тога да западне државе на сваки начин супротставе Каиро са Картумом.

И, у коначном збиру, Египат и Судан су се нашли на супротним странама барикаде, иако је првобитно Уједињену Арапску Републику требало да чине Египат, Судан и Сирија. И данас између Каира и Картума долази до оружаних пограничних сукоба. Може се рећи да су својевремено Британци одредили египатско-суданску границу управо рачунајући на пограничне конфликте између Каира и Картума.

Недавно се Јужни Судан који је богат нафтом и гасом отцепио од Картума, прогласивши независност. А на почетку 20. века, САД су отцепиле од Колумбије територију на којој је ископан Панамски канал, који се налазио под контролом Вашингтона до средине седамдесетих година. Тако да и сиријски сценарио очигледно спада у исту „серију“…

Узгред, Египат је недавно пустио у рад паралелну „линију“ Суецког канала, што ће ојачати политичко-економске позиције Каира у региону. Притом, Египат се у последње време залаже за прекид иностраног мешања у сиријски рат и политичко регулисање конфликта. Штавише, Каиро, Дамаск и Бејрут имају идентичне позиције о питању регулисања арапско-израелског конфликта у Палестини, а Египат и Либан подржавају захтев Сирије да јој се врате области које је раније окупирао Израел. Укратко, планови за уништавање Сирије као јединствене земље сусрећу се са растућим отпором у блискоисточном региону. И више од тога, слично мишљење већ се чује и у Европи.

Тако је шпански министар иностраних послова Хосе Маргаљо изјавио: „Дошао је тренутак за почетак преговора са режимом Башара Асада, ако нећемо да тај рат који је већ однео 250 хиљада живота, настави да доводи до даљих трагедија људи.“ Према његовом мишљењу, погрешно је „стварати вакуум који ће искористити Исламска држава“.

Коментаришући ову изјаву, председник савета експерата Фонда „Студио за евроазијске идеје“, Григориј Трофимчук је рекао: „…масовни продор бораца Исламске државе у Европу постао је последњи сигнал за трезвене умове у ЕУ да нешто треба са тим учинити и то одмах, док се са самим Башаром Асадом није догодило нешто непоправљиво, док председник Сирије остаје „последња брана“ цивилизације на Блиском Истоку.“ Према његовом мишљењу, САД треба да слушају европске колеге.

На основу развоја ситуације у Сирији и око ње, може се донети следећи важан закључак: са једне стране, Бела кућа индиректно користи рат за очување или смену једног или неког другог режима, а са друге стране стварање дуготрајних жаришта напетости помаже Вашингтону да спутава и слаби своје геополитичке конкуренте, нпр. управо ЕУ.

Тако да је питање шта Европа треба да очекује од Американаца. Стварање хаоса у Либији, Ираку, сада у Сирији, доводи до повећања броја избеглица које долазе у Европу, за шта амерички „партнери“ нису пропустили да окриве Русију. Али, управо су Европљани принуђени да започну војну операцију против кријумчара, што говори о више него озбиљним проблемима са којима се сусрећу земље ЕУ. Све у свему, то је део „рата“ који САД води против тероризма. Сценарио по узору на Шарли Ебдо могуће је искористити како би се увело ванредно стање у било којој земљи Запада. Тим пре што су у масовном приливу избеглица, пре свега из Сирије, већ уочени борци ИДИЛ-а. Само председник Асад, разуме се уз одговарајућу подршку, може да реши овај проблем. Можда се гђа Могерини исхитрено залагала за Сирију без Асада?

Андреј Бољшаков / Леонид Шипилов / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/umiranje-drzave-planirano-u-londonu/

Прочитај без интернета:
10 гласовa