Постоји тешко искорењива заблуда да у оквиру друштвеног система постоје феномени који нису, бар посредно, политички. Уметност, спорт, култура су политички феномени и не могу се посматрати одвојено од политике. Слично важи и за питање жртава у ратовима. Питање жртава је неодвојиво од политизације управо због тога што спомињање жртве увек наговештава кривца. Овај психолошки ефекат задире у давну историју људског рода и тиче се односа наплате и дуга. Дуго постоји и он се мора наплатити. Од кога? Од кривца. Међутим, пошто је кривац увек појединац, кључно је пребацити улогу кривца на колектив, односно, не само на оне који су учесници, већ и на све који ће икада бити рођени у оквиру неке етничке групе. Зато је, дакле, врло важно у политичком смислу препознати ову употребу жртава у интересном контексту. Прикривање сопствених злодела и преувеличавање туђих је нужан састојак у овој делатности. Дакле, када је реч о жртвама као и политичком уопште, није реч о истини и томе да ли се иста злоупотребљава. Истина није злоупотребљена, истина није циљ. Она је средство. Реч је о односу моћи. Онај ко је моћнији намеће истину која је њему у интересу, тако да је истина као таква заправо само продукт интереса и моћи која има за циљ да наведену моћ још више увећа.

Тако без проблема долазимо до закључка да никоме није у интересу да спомиње хиљаде мртвих на Блиском Истоку или стотине мртвих у Африци од стране радикалних исламистичких покрета. Те смрти постају статистика, док са друге стране смрт неколицине људи у франсцуском новинском листу постаје трагедија са којом се сви морамо идентификовати.

Када је о Балкану реч, било је врло важно да се пронађе бар један злочин који су начинили Срби а од којег може да се конструише дело које се може оквалификовати термином геноцид. Такво дело је пронађено у Сребреници, и од великог злочина направљен је геноцидни злочин иако се такав закључак коси са здраворазумском логиком- што због броја мртвих, селекције жртава и организације. Уколико тако гледамо, онда су братуначке жртве много већи геноцид, с обзиром на убијање немоћних и старих. Доказати политичку вољу за истребљењем једног народа је веома тешко; доказати повезаност ове воље и рада на терену још теже посебно ако та иста војска која је починила наводни геноцид жене и децу поштеди. Наравно, то не значи да то није био страшан злочин и масакр, већ да није био већи масакр од многих других који су се дешавали деведесетих и да је раздвајање злочина заправо стриктно политичко питање. Такво раздвајање има за циљ да учврсти медијску конструкцију Србије као агресора која мора да испашта за своје злочине, а Републици Српској одузима легитимитет на борбу за постојање. Дакле, овде је на делу стварање вештачке разлике између разлитих ентитета у свету. Сви ентитети који имају Западну подршку преко ноћи постају жртве масовних злочина, чишћења, геноцида (локалних геноцида?!) а сви они који немају такву подршку преко ноћи постају креатори геноцидних политика и масовних злочина. У преводу, то значи да је Косово имало право на отцепљење пошто су Срби чинили злочине а да Република Српска то право нема из истог разлога- Срби су чинили злочине.

Дакле, циљ Западног света је петострук. Прво, успеће да од фактичког догађаја начине митски и тиме такву перцепцију догађаја прогласе за чињеничку истину која се не сме доводити у питање а негирање исте ће бити кривично дело. Тиме пребацују сву одговорност за рат на страну Срба- Срби су дужници и они морају да плате. Друго, девалвирају таквим потезом све остале злочине, а што је најважније, девалвирају „Олују“ и протеривање Срба са Космета. Такви злочини ће постати део „система одмазде“. У преводу, то значи да убијање злочинца није једнак злочин као други злочини.

image00 (1)

Срби ће тиме бити изједначени са нацистима па ће се и њихова даља судбина гледати са аспекта агресора и монструма који су рат изгубили и мораће да трпе последице. Треће, једним потезом ће Србији одузети право да се меша у питања заштите права српског народа у региону- Србији ће одузети право да икада више постане моћна држава због терета који носи на плећима. Дакле, једним потезом се оправдава будуће иживљавање над Србијом и РС- криви смо па смо то и заслужили. Реконструкцијом прошлости произвешће жељену будућност и тако ће пројектовати своју моћ и силу. Четврто, избрисаће из колективног сећања Јасеновац који је био прави геноцидни злочин и имао је све елементе геноцида. Али- таква истина никоме на Западу не одговара. Већ сада ретко ко помиње Јасеновац а проглашењем Сребренице за место геноцида и чворишну тачку нове историје Балкана, прошле догађаје и разлоге чини небитним. Већ за педесет година ћемо видети како обележавање злочина над неколико хиљада може бити значајније и допуштеније од обележавања 700 хиљада мртвих.

Пето, овиме се не оправдава само свака прошла и будућа акција или интервенција на Балкану. Овиме се новим системом ратовања укида било каква могућност за пораз. Наиме, разлика између оваквог рата и некадашњег је у контроли информација. Утицајем на медије, културу и просвету, наметнуће своје тумачење истине и нама самима, те ћемо ми прихватити њихову истину за своју. Тиме ће наметнути свој културни образац а ми ћемо најбоље регулисати сопствене процесе могуће побуне. Када само и помислимо на побуну доживећемо напад кривице. Генерације ће одрастати у уверењу да испаштају због злочина и грехова својих очева и то ће створити психички апарат који ће Западу послужити да моделује народ онако како њима одговара. Дакле- не само што ће наметнути своју истину системом моћи добром делу света, већ ће и нама одузети право да саопштавамо своју истину.

На цео тај покушај доношења резолуције чији ћемо исход видети у УН- у, занимљива је вест да овакву резолуција припрема Велика Британија. Међутим, то и не чуди ако имамо у виду да су Британци кључни амерички савезник. Балкан је чворишна тачка и део Европе преко којег је најлакше дестабилизовати не само Европу, него и свет. Контролом Балкана и понашања балканских држава контролишу се односи са Турском, а пре свега, те државе могу када год је потребно да дестабилизују друге државе или да саме буду дестабилизоване. Та дестабилизација функционише као систем спојених судова и може лепо да се искористи у борби са непослушнима. Овим потезом се само из те улоге активних играча Срби и дефинитивно премештају у улогу посматрача на неодређени временски период. Наша улога активних играча ће се свести само на помагање странцима да нас што пре сведу на улогу потпуно пасивних посматрача. Са друге стране, активни играчи постају, поред Албанаца и босански муслимани којима се увећавају права и привилегије и они ће бити искоришћени у виду притиска на Србију, онда када Запад то пожели.

Имајући све наведено у виду, од кључне је важности неусвајање овакве резолуције. Међутим, да би доношење такве резолуције пропало, Србија мора званично да се усвајању исте успротиви и можда и добије подршку Русије и Кине. По исходу овог гласања видећемо како је то заиста протекла Вучићева посета Вашингтону.

Милан Дамјанац

www.vaseljenska.com/misljenja/upotreba-srebrenice-u-politicke-svrhe/

Прочитај без интернета:
1 глас