Драган Ђоговић

Кроз сву своју вјековну бурну историју испуњену великом патњом, Србија и српски народ успјели су, захваљујући својим часним и витешким вођама, да изборе и очувају своју сувереност и слободу. За њу је плаћена огромна цијена, пале су многе српске жртве, а онда почетком 21-ог вијека одједанпут, ни из чега, вољом и повјерењем народа, на власт је дошао један Александар Вучић и за тили час претворио Србију у западну колонију а њене грађене у савремене робове.

Нажалост, није ово нечији ружан сан нити филмски сценарио, него горка сурова реалност коју многи, на велико чуђење сваког здравог разума, још не могу да уоче и схвате.

ilustracija

Све је почело након завршетка агресорског НАТО бомбардовања Србије са паролом „Готов је“ која је могла да се види и прочита на хиљадама плаката који су крајем љета 2000-те године покривали зидове зграда и кућа по Београду и широм Србије.

У то вријеме, страни донатори буквално су били непрекидно на ногама да ужурбано спроведу финансирање антивладиних активиста и политичких противника како би оборили тадашњу власт. Потекао је огроман новац за “отпораше“, чије поријекло је остало у почетку у мраку да би се накнадно сазнало да је главни финансијер био (то је остао и до данашњих дана) Џорџ Сорош, амерички шпекулант.

Активистии, обучени у Мађарској и Украјини, започели су немирним демонстрацијама да извршавају прљави задатак, а којег су развиле и до краја спровеле припремљене западне политичке марионете, такозвани “Досовци“ који су по утврђеном плану потом преузели власт.

Након тога, настала је окупација и систематско разарање Србије.

Да би се као плијен осигурали сви значајни косовски ресурси и обиљежила моћ и владавина, империјалистичка САД је најпре у селу Сојево код Урошевца на 2 500 хектара њива (које су биле власништво протјераних Срба и одузете без икакве материјалне надокнаде – дакле, класична отимачина од стране “најдемократскије земље на свијету“), експресно саградила огромну војну базу „Бондстил“, цинично названу по америчком ратном ветерану у Вијетнаму.

Од тада је одавно скројени план Запада да покори и колонизује Србију, уз свесрдну помоћ тадашње и сваке накнадне строго повиноване актуелне владајуће српске елите, несметано урађао плодом.

Србија данас живи у ери тоталне глобализације, посебно у областима економије, политике и културе, а која се односи на појединце, организације, предузећа и уопште читав државни административни систем који су конципирали и наметнули концерни и банкарске елите из западних земаља.

Неки ову глобализацију повезују са зближавањем култура, економским растом и неслућеним могућностима за развој. Други, међутим, страхују од доминације економских гиганта, губитка националног идентитета и регионалне разноликости, деградације животне средине и све већег јаза између богатих и сиромашних.

Која од ових група људи је у праву, није тешко закључути.

У земљама у развоју, као што је Србија, не постоји залиха капитала, тако да су земље у развоју у скоро свим случајевима зависне од страних инвеститора из индустријских земаља. Ова зависност се увијек искориштава немилосрдним експлоатисањем стратешки важних националних привредних субјеката.

Србија посједује огроман економски потенцијал, на којем јој многе земље свијета увелико завиде, али нажалост никада након распада СФРЈ није имала компетентну владу која је у стању да одбрани државу од колонијалних економских насртаја и изврши привредне реформе у корист свих својих националних структура.

Тотална распродаја виталних српских државних предузећа, рудних ресурса, индустријских постројења, обрадивих ораница, извора питке воде и свега другог покретног и непокретног богатсва којим Србија обилато располаже, страним концернима и бјелосвјетским хохштаплерима – визионерски је економски концепт српске владе који државу Србију и све њене грађане, по њиховом увјерењу, води у перспективну будућност.

Невјероватно али истинито – “да косу човјек на глави до последње длаке од муке ишчупа“.

Србија из више разлога никада неће постати суверена пуноправна чланица Европске уније, а најзначајнији разлог је што неће ништа суверено ни имати у својим рукама да унесе у њено окриље.

Што пропустше “Досовци“ и жути “Тадићевци” то дочекаше и спроведоше “Вучићевци”…

_______

О аутору:

Драган Ђоговић је бизнисмен, уметник, публициста, хуманитарац и активиста. Рођен у Сарајеву, српски држављанин. Живи од своје ране младости у дијаспори.

facebookreporter.org/2015/03/22/%D1%83%D1%80%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%B5%D1%84%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%BF/

5 гласовa