Последњег дана августа лета Господњег 2015. „упокојила“ се чувена кафана Орач. Уместо ње, на месту крај старе липе а недалеко од Каленић пијаце „васкрснула“ је још једна Идеа, малопродајна трговина из ланца хрватског тајкуна Ивице Тодорића. Ово транзиционо расрбљавање свега што је некада чинило дух Београда и потврђивало дружељубивост овдашњег човека, прошло је без медијског шкргутања и протеста. Тек понеки Чубурац исказао је на друштвеним мрежама огорчење што је још један симбол боемског живота отишао у неповрат, а петицију протеста некадашњих гостију не узимају за озбиљно ни сами потписници. Идеа је већ ту, расхлађује нас својих хладним ентеријером и пуним рафовима.

Закупац Орача годинама уназад био је Драгослав Окиљ, човек који је више од 40 година провео у угоститељству, пуне две деценије био је управник Два јелена у Скадарлији, а једно време и директор Три грозда. Окиљ каже да је Орач добро радио и развејава наше сумње да је од ове легендарне кафане дигао руке, с обзиром на то да већ успешно држи у закуп Каленић, а да је до власништва над кафаном Вечити младожења на Црвеном крсту дошао уз помоћ кредита у швајцарцима!

Утеха у „?“

Мало се зна да је кнез Милош био власник кафане „?“, иако је кућу у којој је осванула кафана подигао један од главних организатора Првог српског устанка Наум Ичко. Првобитно названа Код Саборне цркве, због близине храма, она ће остати „?“ све до данашњих дана јер су црквене власти сматрали да је име увредљиво, па је тадашњи власник као својеврстан протест уместо имена оставио само знак питања.
„Они који не нађу утеху код нас, пређу код вас“, признао је конобарима један свештеник.

Један од последњих Мохиканаца међу угоститељима једноставно није могао да се избори са тајкуном који се намерио на атрактивну локацију у Макензијевој. Након што је некада највеће угоститељско предузеће у бившој Југославији Три грозда (седамдесетих година 62 објекта и 1.300 запослених) отишло у стечај, извесна фирма из Лондона Пасел лимит 2013. купила је ресторане Два јелена, Трандафиловић, Под липом и Орач, све објекте угоститељског гиганта у најужем центру Београда.

Тим новим власницима Окиљ је за закуп Орача плаћао 4.000 евра, док је Идеа понудила 3.000 више и ту ништа није могао ентузијазам бившег управника Два јелена.

– Наравно да тешко доживљавам то што полако нестају српске кафане. Успео сам да спасем Каленић и Младожењу, па сам ту огорченост на неки начин примирио. Рекао сам и мојим потомцима да и када мене не буде било, наставе по старом и да не дирају ни јеловнике у којима има више од 30 врста традиционалних куваних јела – прича нам Окиљ, један од последњих Мохиканаца на бранику традиционалне српске кафане.

Окиљева љубав према традиционалној кафани лако је објашњива, јер српске кафане нису тек бучни простори којем редовни посетиоци називају „животним универзитетима“, подижући тако и свој образовни кредибилитет. У њима се пре савремених информационих технологија сазнавало све што се треба знати о дешавањима у граду, држави и свету. Ту су се склапали послови, али и уговарали бракови. Ту су настајале песме, осмишљавали се романи и правили мизансцени, компоновале вечне староградске песме, заљубљивало и одљубљивало, састављале владе и осмишљавале стратегије рушења политичких противника.

Ламентирање над српским кафанама није новина савремених хроничара код којих је готово под обавезно заступљено оно чувено „пре је било боље“. Између два светска рата славни Бранислав Нушић писао је својеврсну апологезу у част српских кафана. Жалио је Бен Акиба што старе нестају, а нове – пазите сад (!) – помодарских назива ничу.

„Ту скоро читао сам један оглас у новинама. Нека кафана, у једном предграђу Београда, која се поносно назвала Нови век, објављује да је ‘модерно преуређена’ и да, сем одличног пића и тачне послуге, свако вече у њој „концертира“ џаз-банд и изводи се дансинг. Нови век, одиста нови век! Боље име није могла понети ова кафана у предграђу, па да обележи период прелома који наше доба преживљује. Док су монденски етаблисмани са егзотичним именима Ексцелсиор, Палас, Луксор и Сплендид сузбили из центра наше престонице наше старе кафанице код Жмурка, Мецовалије и Дарданела, ми смо се, стари Београђани, мирили оним што нови живот и ново доба мора собом донети. Брисали су се трагови један по један; рушила се једна по једна кафана у којој смо младост провели, а често можда и младост сахранили и ми смо побожно скидали капу и шаптали резигнирано за покојником којега су крај нас пронели: „Бог да јој душу прости!“

Хвала Сулејману

Аутор књиге „Механе и кафане старог Београда“ др Видоје Голубовић наводи да је након што је Београд предат султану Сулејману Величанственом 28. августа 1521, већ наредне године отворена прва позната кафана у Србији. Била је негде на Дорћолу у Београду, мада нема поузданих писаних трагова о томе где се тачно налазила. Тако је на територији данашње Србије настало прво у Европи уређено стециште за људе који би да диване и пију каву, па хроничари бележе да је читав век пре Лондона, Марсеља и Беча Србија имала кафану и то захваљујући Турцима Османлијама.

Кафана, дакле, није српски изум, нити се зна ко је се први досетио, али је у Србији она доживела прву трансформцију и препознатљивост. Не само по коцкастим столнњацима, лименим пепељарама и служењем кафе уз ратлук и соду, већ и по друштвеном значају који је тај омеђени заједнички простор за све намернике имао.

Ако је тако размишљао Нушић пре скоро једног века, не чуди што се пре неколико година пола уметничког и интелектуалног Београда успротивило продаји најстарије српске кафане. Испоставиће се да је Знак питања, сазидана још 1823, једина коју је српска јавност успела да заштити од приватизације и готово сигурног рушења како би у најужем центру града, у Улици краља Петра, новцем сумњивог порекла највероватније био изграђен шта друго – до неки нови бизнис центар у стаклу и бетону. Опасност још није сасвим прошла, али статус споменика културе који има „?“, за сада успева да на пристојној удаљености држи заинтересоване тајкуне.

www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/512637/Urusavanje-duha-starog-Beograda-1-Opelo-za-srpske-kafane

0 гласовa