• Хајде да замислимо шта ће људи у Америци и Европи кроз 25 година мислити, ако напорима такозваних популиста светски либерални глобалистички поредак ипак буде разрушен и Запад почне да постоји у неком сасвим другом својству
  • Да ли ће лидери-реалисти са трибина тада говорити о највећој геополитичкој катастрофи прве половине 21. века – као што Путин говори поводом нестанка СССР? Да ли ће млади људи који не памте никакве Клинтонове, Буше, Камероне и Меркелове, са сетом говорити о могућностима које је испустила генерација њихових родитеља?
  • Можда ће млади на Западу – као што у Русији неки жале за СССР – говорити да је Запад био јединствен и велик и да је управљао светом. Додаваће да су постојала нека одступања и питати: али, зар је због њих требало рушити глобализацију? Зар није требало само кориговати курс, променити два-три најодиознија лидера, спровести неопходне реформе и сачувати постиндустријски рај у Европи у САД?
  • Мислим да ће на те младе људе, њихови очеви и мајке који су гласали за Трампа, Брегзит, Марин Ле Пен и друге „популисте” зачуђено гледати. Да ли си ти, сине, живео у време Обаме и Меркел? Да ли знаш шта значе масе миграната на улицама, губитак радних места, владавина сексуалних мањина и бесконачни самити са њиховим бирократским језиком?!

Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ

О ДВАДЕСЕТ петој годишњици од распада СССР писаће се много и са различитих политичких позиција. Водиће се усијане расправе, покушаваће се да се схвати шта се догодило за четврт столећа – и, авај, неће бити пронађен заједнички именитељ.

Изгледа да 25 година није довољан рок…

Владимир Путин је назвао распад СССР највећом катастрофом столећа. Међутим, исте те, 2005. године, када је ова фраза угледала свет и која је од тада цитирана стотине хиљаде пута у читавом свету, председник Русије је у својој посланици Федералном собрању нарочито истакао да су погрешили сви који су сматрали Руску Федерацију „не наставком руске државности, већ њеним дефинитивним сломом… агонијом совјетског система која се отегла”.

Ова теза у Русији 2010-их почиње да поприма нови смисао.

Данас наши грађани немају осећај да живе на рушевинама некада велике империје, чија је слава остала у прошлости. Све се невероватно променило, нема враћања у прошлост, напред је историја, која се није завршила 26. децембра 1991. Штавише, ми сада оштрије осећамо заједништво са нашом хиљадугодишњом историјом, која је претходила 69-годишњем совјетском периоду.

Ипак, носталгија за СССР-ом потрајаће још дуго. И не само зато што је „дрвеће тада било више”. Данас су многи млади људи, који нису затекли совјетско уређење, па га нису искусили на сопственој кожи, одлучно говоре о његовим предностима и тугују за великом империјом која је остала у легендарној прошлости.

Чак и они који нису баш волели совјетску власт и радовали су се рушењу безбожног и неефикасног режима, тишти осећај да је можда ток историје могао бити усмерен у друго корито.

Можда је било могуће исправити кривине, подмладити руководство, сачувати оно најбоље и заштити земљу од оштрих западних ветрова. Само ако човек није последњи циник, он свакако у дубини срца жали због тога што огроман систем социјализма није успео да човечанству представи праву одрживу алтернативу наспрам „света лаке зараде и зелембаћа”.

Такво расположење се драстично разликује од оног које је владало крајем 1980-почетком 1990-их година.

Тада су сви журили да се отарасе старог поретка. Ту се није радило о репресијама из прошлости – њих је совјетско руководство стигло да осуди.

Сви су се једноставно били бескрајно уморили од руководеће и усмеравајуће улоге КПСС, од бесконачних партијских и омладинских седница, од клиничке идеологизације новина и ТВ кутије, од, у већини случајева, бесмисленог посла, од духа запуштености и безизлазности који су се деценијама надвијали над селом, и полуилегалне малограђанштине великих градова.

Спикери са екрана су са упорношћу која заслужује бољу примену, све то настављали да називају најбољим уређењем на планети које подмукли западни империјалисти желе да униште…

Пишем све ово не да бих заједно са вама подгревао носталгију или да бих представио своје позиције по питању процеса који су се тада одвијали.

Без обзира што се солидаришем са онима који сматрају да се жанр алтернативне историје – не у белетристици, већ у хуманитарним наукама – чини најинтересантнијим, ипак, реално прошлост не може да се врати.

Шта је било, било је. И сада су наши мисли и осећања такви, какви јесу, управо зато, што су се догађаји 1991-1992. година одвијали по познатој нама шеми.

А сада хајде да замислимо шта ће људи у Америци и Европи кроз 25 година мислити, ако напорима такозваних популиста светски либерални глобалистички поредак ипак буде разрушен и Запад почне да постоји у неком сасвим другом својству.

Да ли ће лидери-реалисти са трибина говорити о највећој геополитичкој катастрофи прве половине 21. века?

Да ли ће млади људи који не памте никакве Клинтонове, Буше, Камероне и Меркелове, са сетом говорити о могућностима које је испустила генерација њихових родитеља?

Запад је био јединствен, велик и управљао је светом. Истина, била су нека одступања, али зар је због њих требало рушити глобализацију? Требало је само кориговати курс, променити два-три најодиознија лидера, спровести неопходне реформе и сачувати постиндустријски рај у Европи у САД…

Мислим да ће на те младе људе, њихови очеви и мајке који су гласали за Трампа, Брегзит, Марин Ле Пен и друге „популисте” зачуђено гледати.

Да ли си ти, сине, живео у време Обаме и Меркел? Да ли знаш шта значе масе миграната на улицама, губитак радних места, владавина сексуалних мањина и бесконачни самити са њиховим бирократским језиком?!

И све се то, сине мој, радило уз стално брбљање из ТВ кутије о најпрогресивнијем државном уређењу на Земљи, које желе да поткопају страшни зликовац Путин и пета колона популиста под његовим вођством!

Уморили смо се од свега овога, сине мој. Уморили смо се од политичке коректности и толеранције, од политике дуплих стандарда, од економије у којој нема места за нас, од сталног диктата из Вашингтона и Брисела. Досадило нам је да наше лидере није брига за нас. Досадило нам је да гледамо како се празне наше фарме и затварају наше фабрике…

Син ће погледати страшним очима на претка и ускликнуће: „Ви сте срушили Запад, да ли ти то схваташ? Срушили сте уједињено човечанство!”

Код многих 2040-их година стварно може настати утисак да се 2016-2018. десила највећа геополитичка катастрофа. И не само код оних који ће тада имати 25-35 година, већ и код оних који ће имати 45-50.

Они могу да помисле (и то ће делимично бити истина) да се распала глобална заједница свих људи на планети. Велики либерални пројекат биће развучен по националним европским собичцима. А у Америци ће владати следбеници Трампа са њиховим протекционизмом и зидом на јужној граници.

Многи ће историчари понављати да је већина Американаца опаке 2016. године гласала за Хилари Клинтон, односно за очување старог курса. И само издаја елита које нису у себи нашле храбрости да устану против древних правила бирања вође слободног света, омогућила је шацчици популиста да разруше оно што су градиле претходне генерације.

Да ли ће ту бити истине? Наравно да хоће.

Никакве озбиљне промене у свету не дешавају се без јаких емоција, које понекад замрачују ум. Емоције су – као што је познато – лош саветник. И никада неће сви бити задовољни оним што се догађа.

Исто, као што су после распада СССР милиони Руса остали ван граница њихове државе, након рушења глобалног светског поретка – милиони „грађана света” могу да се претворе и вечите прогнанике, без обзира где живе.

После промене увек постоје губитници, незаслужено увређени и ојађени. Они од којих су отели будућност онакву-какву-су-је-они-замишљали.

Увек ће се чинити да су са прљавом водом избацили су и дете, да су испустили нешто заиста вредно и важно, да је било могуће усмерити историју на други колосек.

О рушењу либерално-глобалистичког пројекта неће сви, али ће многи говорити да је била пропуштена јединствена шанса да се уједине сви људи на планети како би се уништила глад и најстрашније болести, да се прекине са сваком дискриминацијом, шанса за постизање дугорочног мира и свеопште безбедности.

Међутим, 2014-2016. грађани најразличитијих земаља увидели су сасвим друге тенденције. Нико није ни планирао да се озбиљно бави глађу, болести су постајале све опакије, јер су их све активније преносили преко граница, ратови су се настављали са све већом жестином, а људи који су покушавали да укажу на проблеме, подвргавани су најоштријој дискриминацији.

Зар се није исто догодило са Совјетским Савезом? Зар нису његови грађани увидели да се речи разликују од реалних дела?

Како је најслободније и најправедније уређење у ствари постало најбирократскије и цинично и како је малограђанштина подигнута на ниво државне политике (сећате се: потпуно задовољавање све растућих потреба?) сукобило се са суровом реалношћу неефикасности елите…

Генерално, пројекат „СССР” се мало разликовао од пројекта „глобализација”. Као резултат и једног и другог требало је да настане свеопште уједињавање човечанства које се руководи најчистијим идеалима праведности, једнакости и напретка.

Није успело. Овде се чак и не ради о томе да сиромаштво и болести нису побеђени, а на Марсу не цветају јабуке. У неком тренутку оба пројекта су почела да фалширају. А реални живи људи не воле фалш.

Да буде још горе, архитекте среће за читаво човечанство заборавиле су на те људе. Идеје су постале хладне и празне а будућност илузорна.

Ја лично не волим социјализам, нити глобализацију. Али сам сагласан да ће човечанство, пре или касније, морати да се уједини. Зато што људи не морају да умиру од глади и болести. А јабуке на Марсу треба да цветају. За то су потребни напори свих.

Једноставно, из прве није успело…

Веома је добро да се људи, одричући се совјетске власти и глобализације, обраћају својој историји и традицијама. Јер сва историја човечанства и јесте потрага за решењем заједничких проблема.

 

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/uskoro-ce-se-o-krahu-globalizacije-i-zapada-govoriti-kao-o-nestanku-sovjetskog-saveza

2 гласa