Оно што је, међутим, кроз векове било јасно историчарима, научницима, чак и књижевницима – да сила представља основни фактор међународних односа и да не може бити снажне државе без снажне војске – није и данашњим српским властодршцима; научно истраживање Милоша Јовановића, доцента на Правном факултету Универзитета у Београду

Мало је у међународним односима толико јаких и суштинских константи попут оне коју је Тукидид сажео у једноставан исказ по ком „јаки чине оно што им се може, а слаби трпе оно што морају“ (1999, 309). Мора се признати да ни после двадесет пет векова од писања Историје Пелопонеског рата ставови из чувеног Мељанског дијалога не звуче застарело нити се може, ако се баци макар и летимичан поглед на актуелности међународних односа, сматрати да су у савременом свету превазиђени. Штавише, очигледна исправност Тукидидових речи навела је професора Роберта Гилпина (Robert Gilpin) да се – у књизи из 1981. године – запита да ли „студенти међународних односа који живе у XX веку знају било шта што Тукидид и његови земљаци из времена V века пре Христовог рођења нису знали о понашању држава“ (према Naj 2006, 30). И заиста, од Балкана до Либије и Блиског истока, речи и дела савремених великих сила се суштински ни по чему не разликују од поруке које су Атињани упутили Мељанима 416. године пре Христа. А та порука гласи да је основни закон међународних односа „закон јачег“.

Милош Јовановић - доцент на Правном факултету у Београду

Тешко оспорива констатација по којој моћ и сила представљају саму срж међународних односа природно повлачи за собом и чињеницу да сила и моћ истовремено представљају и основно мерило поштовања и престижа држава. Једино су снажне државе поштоване државе, макар се само радило о страхопоштовању. Ова истина толико је очигледна да није промакла ни књижевницима попут великог француског писца Луја Фердинана Селина. Поучен личним искуством из два светска рата, Селин је тачно знао колики је значај престижа који ужива једна нација и на који начин се престиж стиче – „кроз ратове у којима се победило“ – и чува – „кроз ратове у којима ће се победити“.

Оно што је, међутим, кроз векове било јасно историчарима, научницима, чак и књижевницима – да сила представља основни фактор међународних односа и да не може бити снажне државе без снажне војске – није и данашњим српским властодршцима. Ако је судити према њиховим изјавама, ратови делују као далека и непоновљива прошлост а међународни углед државе, када се о њему уопште и размишља, стиче се искључиво кроз учешће у такозваним мировним мисијама.

Тако је на пример током 2007. и 2008. године, када се држава непосредно суочавала са највећом безбедносном претњом – одузимањем територије, небројано пута понављано од стране српских званичника (пре свих тадашњег председника Републике Бориса Тадића и министра одбране Драгана Шутановца) да Србија неће употребљавати силу зарад заштите својих виталних интереса. Промена власти 2012. године није условила и промену овог пацифистичког става па је тако председник Републике Томислав Николић изјавио априла 2014. године да „Србија никада више неће ратовати“, што је готово истим речима („У Србији се више неће ратовати“) потврдио неколико месеци касније и председник владе Александар Вучић.

Проблем са наведеним ставовима јесте што су они ван сваке сумње наивни у мери у којој су и опасни. Наиме, у свету заснованом на „закону јачег“ сопствени интереси не могу се никако бранити лепим жељама и племенитим мислима. Штавише, у таквом свету су наведени ставови контрапродуктивни јер слабост коју они откривају увек представља највећи извор нестабилности и претњи за државу (Јовановић 2007).

Међутим, пуну меру бесмисла који је у Србији завладао када се разматрају проблеми одбране и безбедности можда понајбоље илуструје изјава коју је почетком 2011. године дала Тања Мишчевић, тадашњи државни секретар у Министарству одбране. Говорећи о првим конкретним најавама о могућем учешћу Србије у мировним мисијама Европске уније, она је изјавила следеће: „То значи да Србија сада показује потпуно другачије разумевање сопствене безбедности. Данас се безбедност не брани на границама државе, већ укључивањем у различите мисије“ (према Јовановић 2013, 139).

У овој изјави, која – еуфемистички речено – оличава кратковидост српске политичке елите, садржани су сви одговори на питање да ли данас Србија уопште има војску и какву војску заправо има. Ако пођемо од основне функције сваке оружане силе, онда се мора констатовати да Србија данас нема војску јер Војска Србије нимало не представља оно што би свака оружана сила морала бити: средство одвраћања. Довољно је осврнути се на последње, недавне и немиле догађаје у земљи како бисмо се у то уверили. Од убиства припадника српске жандармерије у августу 2014. године од стране албанских шумокрадица (који су се светили због осујећене бесправне сече шуме) до парадирања униформисаних људи у Новом Пазару у септембру исте године, више је него очигледно да српска држава и њене снаге безбедности не изазивају нимало страхопоштовања. Користећи се Селиновим речником, могло би се рећи да Србија нема више ни трунке престижа. Самим тим је одвраћање непријатељских дејстава стављено ван функције, чиме је Војска Србије истински онеспособљена за извршење своје прве званичне мисије која подразумева „одбрану државе од спољног оружаног угрожавања“ (Стратегија одбране Републике Србије 2009, 15).

Да Војска Србије у бити није оспособљена – нити се жели оспособити – за своју прву мисију, можда се понајбоље види кроз појачани процес њене феминизације. Громогласно промовисана у протеклих неколико година у Војсци Србије, улога жена у војсци и повећање бројности женског кадра увек представљају „делом симптом, делом узрок“ опадања борбене готовости једне војске (Kревелд 2000, 429). Што је извесност борбених дејстава удаљенија, то су жене у војсци присутније. Зато снажна промоција жена официра, пилота, специјалаца или гардиста у Војсци Србије не треба да чуди. Сасвим супротно, увећање броја жена у војсци сигуран је знак да не постоји озбиљна намера да се Војска Србије употреби у борбеним дејствима. Уосталом, такво стање ствари у потпуности је у складу са горенаведеним изјавама по којима „Србија више никада неће ратовати“. Међутим, ако је извесно да неће ратовати за себе, тј. за Србију, не значи да Војска Србије неће ратовати за друге. Овде долазимо до пуног одговора на питање какву војску Србија данас има.

Поново у складу са горенаведеном изјавом Тање Мишчевић, по којој се безбедност брани укључивањем у различите мисије а не на границама државе, мора се констатовати да је Војска Србије суштински пројектована само за остварење своје друге званичне мисије, тј. за „учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету“. Реформа војске и НАТО стандардизација започета 2003. године учиниле су да је Војска Србије данас у бити вазална војска, тј. војска која се пројектује да служи као испомоћ страним трупама у оквиру такозваних мировних операција, а не као војска чији је смисао постојања одбрана српског народа и српске државе.

Учешће у мировним операцијама као и недавно одржане вежбе „Здружени напор“ (у организацији Европске команде Оружаних снага САД са циљем увежбавања формирања телекомуникационо-информатичког центра, успостављања и коришћења сервиса за комуникацију у мултинационалним операцијама, август-септембар 2014) и „Штит 4″ (са циљем провере и оцене достигнутог нивоа борбених способности јединица декларисаних за учешће у мултинационалним операцијама по НАТО стандарду „Концепт оперативних способности“, 9-12. септембар 2012) пружају о томе довољно, и последње у низу, сведочанство.

Овим су речи српских званичника и дела Војске Србије заокружени у једну кохерентну целину. Војска Србије, са све већим бројем припадница „лепшег пола“, првенствено постоји како би дала свој допринос миру у свету, када је већ онеспособљена да обезбеди мир у сопственој кући.

deca_2

Наравно, Србија не представља јединствени случај свеобухватног опадања једне оружане силе. Тренд смањења војних буџета, бројног стања припадника оружаних снага, одустајања од модернизације борбене технике па чак и одумирања независних и националних наменских индустрија, погађа велики број земаља у свету. У крајњем случају би се могло тврдити, као што помало са жаљењем истиче француски филозоф Режис Дебре (Régis Debray) говорећи управо о слабљењу француских оружаних снага, да губитак ратничких врлина и општа феминизација вредности нису нужно негативне појаве и да је можда подређивање Марса Венери произашло из неминовности историјског кретања (Debray 2013, 7).

Проблем је, међутим, што је за разлику од Француске која је, иако је по први пут у својој историји престала да производи националну јуришну пушку, и даље нуклеарна сила, или Костарике која је своју војску укинула 1948. године јер нема већих непријатеља од наркокартела, или, рецимо, Шведске која, како подсећа Кревелд (Creveld), са двеста година мира иза себе може неометано да изврши феминизацију својих оружаних снага (2000, 441) – Србији истински потребна „ратничка“ војска јер пре очувања мира у свету Србија има један далеко пречи задатак: да очува себе.Наиме, геополитичке околности и постојеће претње обавезују Србију на стварање снажне војске.

Да би се увидела сва тежина актуелне српске позиције, довољно је констатовати да Србија данас – нешто више од века од ослобођења Старе Србије 1912. године (Рашке области, Косова и Метохије и Македоније) и тачно једног века од отпочињања победоносног Великог рата – нема ниједну сигурну границу. На југу су Албанци са Косова и Метохије извршили сецесију, на југозападу се налази Рашка област у којој одређен број грађана исламске вероисповести све више исказује аутономашке тежње док се на северу, у АП Војводини, под утицајем држава као што су Хрватска и Мађарска, већ отворено и темељно ради на заокруживању „војвођанског“ идентита и државности. Када су у питању исток и југоисток, отварају се под диктатом страних држава „проблеми“ влашке мањине у Србији док поједине бугарске парламентарне странке захтевају ревизију Нејског споразума из 1919. године. Једино је западна граница ка Републици Српској сигурна, мада и само њено постојање указује на тешко историјско искуство српског народа у протеклих сто година (Јовановић 2013, 140).

У том смислу је Србији војска данас потребна у истој мери у којој јој је била потребна у XIX веку.Тада је српска војска била услов стварања модерне српске државе. Данас је српска војска услов опстанка српске државе. Из тог разлога је преко потребно зауставити процес растакања Војске Србије, како би се и сама држава од растакања заштитила.

Како то учинити? Без улажења у детаље који ће овде услед осетљивости теме с намером изостати, нагласићемо у оквиру овог рада у најкраћим могућим цртама, безмало у тезама, потребу деловања у две равни како би се обезбедио неопходан препород српске војске. Прва раван тиче се стања духа (I), друга се односи на стање оружја (II).

ПОВРАТИТИ РАТНИЧКИ ЕТОС

„Око 36% студената (Војне академије, прим. аут) нема намеру да се непрестано образује и стиче што више знања из разних области, а чак 83% не верује да ће се истаћи у некој бици и победити непријатеља. Обе чињенице јасно показују да наши студенти углавном имају реалне перцепције својих могућности и већина ће се спремно одрећи великих циљева и бити задовољна да проживи просечан миран живот без великих успона и падова… Њихова очекивања крећу се око просека: срећна породица, сигуран посао, годишњни одмор… то су крајњи циљеви већине студената“ (Данић 2010, стр. 206-207).

Да је реч о швајцарској војној академији (у оквиру Савезне политехничке школе у Цириху), наведени закључци не би нимало били проблематични. Како се пак ради о истраживању које је спроведено међу питомцима српске Војне академије, мора се признати да је стање духа које осликавају њихове аспирације и амбиције крајње алармантно јер се за разлику од Швајцарске, Србија суочава као што смо рекли са озбиљним изазовима и крајње опипљивим претњама. Ако су на трусном Балкану будућим српским официрима главна очекивања „сигуран посао и годишњи одмор“, држава ће се неминовно суочити са крупним геополитичким последицама у будућности. „Цивилно стање“ духа српских официра управо из тих разлога потребно је променити васпостављањем истинског ратничког етоса.

Почетна тачка тог процеса подразумева објективно сагледавање постојећих претњи и изазова јер исти представљају уједно и разлог и услов неопходне промене стања духа српске војске. Другим речима, потребно је јасно дефинисати војну доктрину српских оружаних снага (А), чији се борбени дух даље мора учврстити ослонцем на традицију (Б).

А) ДЕФИНИСАТИ ДОКТРИНУ

Доктрина, коју овде користимо у најширем значењу избора решења и средстава у складу са тренутним условима и потребама односно упутства за акцију у датој ситуацији (Coutau-Bégarie 2000, 193), мора бити правилно дефинисана првенствено на стратегијском нивоу (1). Тек се са јасно дефинисаног стратегијског нивоа може разрадити војна доктрина (доктрина операција, доктрина видова и родова) која одговара оперативном и тактичком нивоу (2).

1. На стратегијском нивоу

Дефинисање стратегијске доктрине изнад свега подразумева правилно и објективно сагледавање претњи и безбедносних изазова. Ово посебно истичемо јер у случају Србије и њених стратешко-доктринарних докумената постоји тенденција да се стварне претње занемаре (нарочито у пракси) у корист магловитих постмодерних претњи које неретко имају идеолошки призвук. Тако се у Стратегији одбране Републике Србије (као и Стратегији националне безбедности Републике Србије) из 2009. године може наћи – увек уз пратећу идеолошку матрицу: „Повећана међузависност држава на глобалном плану умањује опасности од традиционалних војних претњи […] Опасности са којима се суочава савремени свет указују на дубоку међузависност држава и региона и недељивост међународне безбедности“ – сада већ класичан каталог претњи: „Тероризам, организовани криминал, пролиферација оружја за масовно уништење, етнички и верски екстремизам, илегалне миграције, као и прекомерна експлоатација енергетских ресурса и њихов све израженији дефицит представљају динамичан сплет узрока ризика и претњи безбедности у многим државама и регионима света“ (2009, 4-5).

Овако побројане претње најчешће представљају мотиве, каткад и изговоре, за различите војне интервенције великих сила у којима је Србија позвана да учествује и за које све учесталије обучава своју војску. Међутим, ниједан од наведених изазова суштински не представља стварну претњу по Србију (ако ништа друго, онда због чињенице да Србија никако не може на њих да утиче). Из тог разлога је са српског становишта готово беспредметно озбиљно разматрати питања попут „пролиферације оружја за масовно уништење“ или „илегалних миграција“, нарочито када је очигледно да се земља суочава са много опаснијим и потенцијално далекосежнијим изазовима. Аутори стратешко-доктринарних докумената Републике Србије нису наравно могли да заобиђу ту чињеницу па се тако у Стратегији одбране може прочитати и следеће:

„Највећа претња националним интересима Републике Србије јесте противправно једнострано проглашена независност Косова. Решење које се не заснива на Уставу Републике Србије, међународном праву, Повељи УН и Завршном акту ОЕБС-а из Хелсинкија може да допринесе да криза и потенцијална ескалација насиља на том простору постану извор дуготрајне нестабилности региона… Сепаратистичке тежње, посебно заступљене код појединих националистичких и верских екстремистичких група, као и интересних организација, представљају извор сталног безбедносног ризика и директну претњу територијалној целовитости Републике Србије“ (2009, 7-8).

Сецесија Косова и Метохије и постојеће центрифугалне тенденције у осталим крајевима земље као главне и, сва је прилика, једине релевантне претње морају дакле представљати почетну и готово једину тачку сваког промишљања безбедносног положаја Србије а самим тим и улоге и начина употребе њених оружаних снага. Наведени оквир не би међутим био потпун ако се не узме у обзир свеже историјско искуство које показује да се Србија, када год се борила против сопственог растакања, излагала и ризицима спољне војне интервенције. У том смислу се може рећи да основне координате безбедносног положаја Србије чине унутрашњи дезинтеграциони процеси и могућност агресије споља. Управо се на основу датих параметара мора дефинисати српска војна стратегијска доктрина чије ћемо три основне карактеристике овде назначити.

Прво, због увек постојећег ризика од стране интервенције када се Србија бори за своје националне интересе (довољно је замислити шта би могло да се деси када би Србија послала своје оружане снаге на Косово и Метохију, право које иначе произлази из слова Резолуције Савета безбедности УН 1244 од 10. јуна 1999), српска војна доктрина мора превасходно бити доктрина одвраћања. Друго, услед чињенице да држава на делу своје територије није у могућности да врши сувереност, што дугорочно мора бити решено, она паралелно мора бити и ограниченог офанзивног карактера. Коначно, можда и најважније, приликом конкретне примене мора се имати у виду стратешки модел „сукцесивних акција“ односно „маневар артичоке“ који подразумева постизање циља кроз етапе, често уз извођење брзих и ограничених војних акција којима се ствара свршен чин (Beaufre 2012, 40-41, 162-64).

Дакле, ако се у обзир узме неспорна чињеница да је подручје бивше Југославије подједнако нестабилно данас као што је било крајем осамдесетих година прошлог века и да ретко ко у региону верује да су важна питања дефинитивно решена а понајмање питање државних граница (што најбоље илуструју стања у Босни и Херцеговини, Македонији и деловима Србије), онда су са аспекта безбедности српске државе и српског народа у целини наведене три карактеристике стратегијске доктрине једноставно неупитне.

2. На подстратегијском нивоу

Без могућности да уђемо дубље у разматрања о апликативном (оперативном) и процедуралном (тактичком) доктринарном нивоу, навешћемо неколико општих ставова почевши од констатације да одвраћање потенцијалног агресора подразумева „снажан и поуздан систем одбране од могуће агресије“ који се првенствено заснива на  1) доктринарним документима и плановима; 2) оспособљености војске; 3) моралној снази; 4) попуни и кадровским могућностима; 5) информационој делатности; 6) обавештајно-безбедносном деловању; 7) високим техничким и борбеним могућностима и 8) позадинској подршци (Марковић 2001, стр. 94-95). Наведена систематизација несумњиво захтева додатну разраду и одређена појашњења. Ми ћемо се ограничити на следећих пет чинилаца који су између осталог релевантни за стварање „снажног и поузданог система одбране“.

Како ће о потреби модернизације наоружања бити речи у другом делу овог рада, први од њих тиче се подизања борбених могућности војске које се огледа кроз максималну ефикасност приликом употребе борбених средстава. Реч је дакле о побољшању квалитета обуке припадника српских оружаних снага са стављањем нагласка на ватрену обуку која, од Специјалне бригаде до тенковских батаљона, мора бити подигнута на виши ниво кроз повећање, тактичку разноврсност и прилагођеност бојевих гађања. Кључни значај обуке изнова је потврђен и у актуелној украјинској кризи где се јасно показало да је сврсисходније располагати мањим бројем тенкова са обученим и ефикасним посадама неголи већим број тенкова са недовољно оспособљеним тенкистима.

Други чинилац односи се на потребу стварања српских официра чији профил одговара безбедносним претњама (Милковски 2010). У том смислу би се вероватно морале извршити одређене организационе промене у оквиру Војне академије, која се последњих година, поред непримереног процеса феминизације, приближила моделу цивилних факултета кроз различите облике сарадње и признавања диплома (Грујић 2010).

Трећи фактор подразумева израду планова за одговарајуће војне операције, док се четврти тиче формацијског прилагођавања стратегијским циљевима, односно потребе да број и врста војних јединица одговоре постојећим претњама. У том сегменту би се једна од идеја могла односити на формирање нових падобранских јединица ранга батаљона или пука. Разлог овоме не лежи у потреби да српска војска у будућности изводи падобранске ваздушне десанте колико у потреби да располаже војним формацијама са израженим колективним духом, изграђеним осећајем припадности јединици и, самим тим, већом борбеном ефикасношћу.

Коначно, један од битних елемената одвраћања и снаге српске војске лежао би у поновном успостављању обавезе служења војног рока. Овим би се не само обезбедило постојање резервног састава (који се у блиској прошлости показао као релевантна војна снага) већ би се у пуној мери очувала веза између нације и војске чиме би се осигурало и њихово увек неопходно морално јединство.

vojska-srbije-675x421

За крај је изузетно важно истаћи да, како год била дефинисана, доктрина на подстратегијском нивоу мора остати еластична, порозна за инкорпорацију ратних искустава, како домаћих тако и иностраних, за иницијативу старешина, доктринарну дебату итд. Другим речима, доктрина никако не сме бити окоштала. У складу са овим императивом морају се пронаћи системска решења у оквиру војске и њених пречесто тешких процедура која ће омогућити динамичност доктрине како би се увек долазило до најпримеренијих „усвојених ставова и погледа о организацији, припремама и употреби оружаних снага“.

Када се претходно речено има у виду, јасно је да је Војсци Србије данас уместо НАТО стандардизације потребнија коренита реформа налик оној која је започета 1897. године под вођством краља Милана Обреновића. Управо су осетним повећањем официрског кадра, бољом обуком регрутног састава, подизањем војних објеката, израђивањем ратних планова и започетом модернизацијом борбених средстава тада постављени темељи за ратне успехе у балканским ратовима и Првом светском рату (Милићевић 2002).

Б) УЗНЕГОВАТИ ТРАДИЦИЈУ

Не може бити снажне војске без одговарајуће доктрине али је још мање може бити без сопственог идентитета, традиције и вредности на којима почива и које баштини. Управо постојање снажног идентитета, кроз развијен осећај припадности, самопоштовања, поноса и вере у задатке које има, чини моралну снагу једне војске. Данас, међутим, није лако дефинисати идентитет Војске Србије.Чија је то војска? Српска? Југословенска? Још увек помало Титова? Војска „европске Србије“ или вазална војшчица НАТО-а?

Можда би најтачнији одговор гласио да Војска Србије услед историјских дисконтинуитета црпи свој „хабитус“ из свега наведеног, што независно од пропорција чини да она данас суштински нема сопствени тј. кохерентни идентитет. Из тог разлога је од пресудног значаја коначно изградити идентитет српске војске (1) и у складу с њим одредити њена обележја (2).

1. Успоставити идеолошки континуитет

Много је кроз историју српског народа и српске државности било преломних тачака. Српска држава се 1918. године утопила у југословенску државу која је 1945. године постала комунистичка, да би се након мање од пола века распала, оставивши Србију прво у заједници са Црном Гором, а потом саму. У тим крупним променама, где је земља мењала своје границе и још чешће своје име, војска је пратила судбину државе што је неизоставно утицало на вредносни систем и идентитет оружане силе. Крајње је време, међутим, да се кроз вијуге различитих утицаја и традиција успостави идеолошки континуитет који се ослања на целокупан период који линеарно тече од 1804. године до данас. Само ће на тај начин бити направљен темељ за изградњу трајног (да не кажемо вечног) идентитета српске војске. Шта то заправо значи?

Осим важне промене самог имена из „Војска Србије“ у „Српска војска“, то првенствено подразумева изналажење континуитета или, тачније речено, матрице која ће из сваког периода узети најзначајније елементе како би се из измешане историјске масе разнородног наслеђа направио монолитан блок. Наравно, ван сваке расправе је да сама срж и највећи део матрице морају бити укорењени у чисто српској војној традицији из њеног најславнијег периода периода балканских ратова и Првог светског рата. Силна српска војска којом су у Великом рату командовале славне српске војводе мора дакле представљати први и прави узор. У том смислу је Војска Републике Српске, која је деведесетих година прошлог века шапке заменила официрским шајкачама из наведеног периода, показала пут којим је потребно поћи. Поновно увођење чина војводе (као и 1901. године само за ратне заслуге), давање имена војним јединицама (Милићевић 2002, стр. 49-50) као и масовнија употреба војне музике (Крајачић 2003, стр. 27-32), само су неки од елемената који неизоставно морају чинити идентитет Српске војске.

Ово, међутим, не значи да се апсолутно морају одбацити елементи других периода српске војске која се од самих почетака, тј. од устаничке војске, по природи ствари развијала под страним утицајима (Јововић 1998, стр. 23). Сасвим супротно – и на овоме инсистирамо – потребно је наћи склад између чисто српске војне традиције и елемената који су унети у оружане снаге у временима дисконтинуитета, југословенства и комунизма. Питање је дакле следеће: може ли на пример мелодија (свакако не и речи) песме „Уз маршала Тита“ да коегзистира са „Маршом војводе Степе“ у будућем музичком репертоару Српске војске?

На тему „Каква нам војска треба“, Драгомир Ацовић је 2006. године у разговору за дневни лист „Политика“ тврдио да „нема разлога да се не обнови хералдика Српске војске“ и да је прво потребно променити  униформу Гарде с обзиром на симбол који она представља и парадну функцију коју често врши (Стевановић 2006). Сасвим је могуће да је неопходно, уз све што смо и сами предочили, променити и униформу Гарде. Нешто, међутим, мора да остане и из периода када је Гарда добила своју плаву униформу. Да ли ће то бити „титове“ шапке које ће остати на главама припадника одређене јединице, борбена мелодија горенаведене песме или пак нешто треће, на другима је да одлуче. Сигурно је у сваком случају једно: то се мора урадити јер велики народи а српски народ то свакако јесте – никада не негирају у потпуности читаве периоде своје историје и својом зрелошћу успешно решавају оваква питања.

Коначно, косовско опредељење мора представљати у духовној сфери срж српског војничког етоса (Глигорић 2000, стр. 128-137). Култ косовских јунака, Милоша и Лазара, опредељење за слободу и царство небеско морају се трајно неговати у оквиру Српске војске и бити основ њеног борбеног морала.

2. Уобличити иконографију

Успостављени идеолошки идентитет мора пронаћи транскрипцију и у војној иконографији, првенствено кроз униформе, ознаке, амблеме и војне заставе јединица. Иако није без традиције, о чему сведоче значајни радови Душана Бапца (2014, 2013, 2011), Србија у том погледу умногоме заостаје за земљама попут Француске, чије падобранске јединице саме имају разноврсније и бројније ознаке, амблеме и заставе од целокупних војних ознака у Србији од 1845. до 1945. године (Baltzer, Micheletti 2001), (Бабац 2014). Такво стање додатно је погоршано комунистичким наслеђем и његовом изразито оскудном војном иконографијом. Војска Југославије направила је 1992. године стидљив корак унапред усвајањем новог визуелног идентитета, али је тек са увођењем нових војних амблема и застава јединица 2010. године учињен заиста значајан помак. Наведени процес потребно је даље развијати (тим пре што су начињени и неки озбиљни пропусти па тако на пример припадници 63. падобранског батаљона још увек не располажу дистинктивним значкама тј. ознакама за њихове црвене беретке). Он се може наставити кроз увођење разноврснијих типова униформи за различите видове, родове, службе и посебне јединице оружаних снага, од војничких капа (официрских шајкача, бера, шапки итд.) до боја и модела униформи (маскирних, СМБ итд.).

Поред визуелних елемената који увек представљају симболе припадности, части и борбеног јединства јединице, потребно је развијати и војни церемонијал и одговарајуће ритуале који подједнако утичу на стварање снажног борбеног духа. Овде у првом реду мислимо на војну музику и корачнице. Војничка труба се мора вратити, макар само у оквиру Специјалне бригаде и њених батаљона. Осмишљавање нових корачница и певање постојећих (на првом месту „Химне косовских јунака“) такође је традиција коју је потребно вратити у оквире Српске војске. Коначно, ритуали попут помена палим друговима, изговарања завета у тренуцима дефинисаним правилом службе итд. представљају важне елементе стварања ратничког духа. У протекле две деценије ту је врсту војничких ритуала највише неговала јединица која није уопште била у саставу војске, већ у саставу Министарства унутрашњих послова, односно Ресора државне безбедности. Крајње је време да Српска војска у том погледу закорачи истим путем.

Beograd, 4. maja 2012 - Pripadnici Garde Vojske Srbije obeležavaju danas svoj dan - 6. maj na svecanosti u beogradskoj kasarni

Уз правилно дефинисану доктрину и неговање ратничке традиције, Српска војска ће несумњиво изградити дух који одговара изазовима са којима се суочавају српска држава и српски народ. Међутим, колико год повратак ратничког етоса представљао нужан услов српског опстанка, он свакако није довољан. Наиме, до сада је само било речи о „срцу у јунака“, али како у XXI веку бој барем подједнако бије и „свијетло оружје“, потребно је осврнути се у другом делу рада и на питање материјално-техничких средстава.

ОБЕЗБЕДИТИ ОДГОВАРАЈУЋУ МАТЕРИЈАЛНУ ОСНОВУ

Како не може бити речи о снажној војсци без одговарајућих материјално-техничких средстава и с обзиром на чињеницу да се оба вида Војске Србије данас налазе у незавидном положају у погледу ратне технике – при чему је нарочито застарело наоружање Ваздухопловства и противваздухопловне заштите (некада примереније названог „Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана“) – неминовно се поставља питање борбених могућности Војске Србије и њене способности да изврши потребне задатке. Стога је неопходно хитно започети процес осавремењивања борбених средстава Војске Србије (А) са идејом да се наведени процес у што већој могућој мери спроведе са ослонцем на домаћу војну привреду (Б).

ОСАВРЕМЕНИТИ БОРБЕНУ ТЕХНИКУ

Иако је тачно да папир трпи и оно што реалне економске могућности државе данас чине тешко остваривим, не треба губити из вида чињеницу да је „све јефтиније и економичније од вођења рата, сем слободе и независности“ (Марковић 2001, стр. 94). Другим речима, одсуство савремене ратне технике и постојећа војна слабост могу Србију у будућности коштати вишеструко скупље. Из тог разлога је брзо отпочињање процеса осавремењивања наоружања од суштинског значаја. Наравно, како се тешка економска ситуација не може пренебрегнути (1), наведени процес се мора спровести поступно, сходно редоследу приоритета у набавци ратне опреме (2).

1. Ограничавајући економски фактор

Буџет Министарства одбране Републике Србије за 2012. годину износио је у домаћој валути 61.292.480.057 (утрошено 57.743.417.179), за 2013. годину 58.981.975.000 (утрошено 40.999.381.047), док су предложена средства за 2014. годину износила 60.407.344.000 или оквирно 650 милиона америчких долара. У поређењу са великим светским силама реч је о занемарљивом износу. Тако на пример Сједињене Америчке Државе, независно од благог смањења средстава, и даље неприкосновено заузимају прво место на свету са војним буџетом од  582 милијарде долара док је, рецимо, Алжир на двадесетом месту са војним буџетом од близу 11 милијарди долара (према IHS Jane’s Annual Defence Budgets Review за 2013. годину). Наравно, постојећи јаз између Србије и наведених земаља сам по себи није релевантан јер Србија нити има исте циљеве нити има потребе сличне онима које могу имати НР Кина (на 2. месту са 139 милијарди долара), Руска Федерација (на 3. месту са скоро 69 милијарди), Француска (на 6. месту са 53 милијарде) или Израел (на 19. месту са 13 милијарди).

Проблем је међутим што је војни буџет Републике Србије један од мањих и у региону. Приближан бугарском, али мањи од хрватског (који протеклих година износи оквирно 850 милиона долара), српски војни буџет несумњиво представља најозбиљнију препреку за развој српске војске и изналажење адекватних одговора за постојеће безбедносне претње. Из тог разлога је потребно повећати буџетска средства која се издвајају за Војску Србије. Независно од императивног подизања српске економије, које једино пружа дугорочно решење, потребно је прихватити чињеницу да, одмах иза мера којима се подстиче развој привреде, Министарство одбране мора уживати приоритет приликом расподеле буџетских средстава и у вези с тим постићи трајни друштвени консензус.

Коначно, морају се изналазити и „небуџетски“ начини набавке војне опреме, о чему недавни покушај реализације робног кредита са Руском Федерацијом пружа добру илустрацију, како у избору економског аранжмана набавке тако и у избору жељених средстава.

2. Одређивање приоритета

Робни кредит о којем је начелно постигнут договор са Руском Федерацијом током 2013. године требало је да обезбеди набавку шест авиона Миг-29 М2, као и ракетних система противваздушне одбране (ПВО).

Наведени избор ратне технике у потпуности одговара стратегијском циљу одвраћања и управо ова средства морају представљати апсолутни приоритет у осавремењивању наоружања Војске Србије.

Наиме, већина војних интервенција великих западних сила у протекле две деценије, у складу са концептом „Револуције у војним пословима“ (RMA – Revolution in Military Afairs), ослањала се искључиво или превасходно на ваздушну моћ (Wicht 2000, 55-71). Уосталом, НАТО агресија на Савезну Републику Југославију тј. Србију довољно је поучан пример. Иако је наведени концепт последњих година био изложен одређеној критици (Baylis et al. 2013, 235-237, 298), несумњиво је да би свака евентуална агресија на Србију поново била започета из ваздуха и да се од стране агресора не би могла успешно водити ни на копну без претходно стечене ваздушне превласти.

Из тог разлога је изнад свега потребно располагати снажном противваздушном одбраном и у том смислу, више од борбених авиона, набавка савремених система ПВО представља прву ставку на листи потребних средстава за српске оружане снаге. Да ли би се радило, као што је било најављено, о систему „Панцир“, који је у категорији самоходних лаких мешовитих артиљеријско-ракетних система заменио систем „Тунгуска“, и систему С-300 из категорије ракетних система великог домета, остаје на војним стручњацима да одлуче.

Када је ловачка авијација у питању – осим када би било могуће истовремено подићи у ваздух велики број летелица, што када је реч о Србији делује тешко изводљиво како због мале стратешке дубине територије тако и због неадекватне инфраструктуре – напросто је нереално на њој заснивати прву линију одбране од агресије. Утолико располагање мањим бројем ваздухоплова (не улазећи у стручну дискусију да ли су мигови 29М2, који још нису у оперативној употреби, најбољи избор) у принципу не представља хендикеп за стратегијски циљ одвраћања. У овом тренутку је њихова свакако пожељна набавка првенствено условљена потребама чувања неба у мирнодопским условима, даље обуке пилота и одржавања континуитета дуге традиције српског ратног ваздухопловства.

Када су остали циљеви, односно могуће претње на увек нестабилном Балкану у питању, било би потребно усмерити тежиште на јачање копнене војске, посебно на род оклопних јединица. У складу са даљим финансијским могућностима, у првом реду морао би се започети процес осавремењивања и повећања броја тенкова и оклопних транспортера.

vs16

Коначно, потребно је решити проблем недостатка транспортних хеликоптера (Ми-17), али и питање увођења у употребу јуришних хеликоптера. Ми-24/Ми-35, Ми-28, Ка-50 или Ка-52 (у обзир би наравно могли доћи и јуришни хеликоптери пореклом из других земаља попут јужноафричког „CSH-2 Rooivalk“), на струци би било да одговори који би тип, односно модел био најсврсисходнији мада је ситуација вероватно таква да је избор и даље већи од расположивих финансијских средстава.

Ограничени буџет, међутим, никако не треба доживљавати као вечну и непремостиву препреку. Проблем оскудних финансија могао би делом бити решен доношењем стратегије развоја наменске индустрије. Тиме би се изнедрио начин да се обезбеди модернизација технолошки мање захтевних борбених система (у првом реду артиљеријских и противоклопних оруђа) и да се истовремено, кроз извозне капацитете, осигурају додатна финансијска средства за набавку савремене ратне технике.

ЗАКЉУЧАК

„Метак у стомаку не ствара хероја, већ перитонитис“. Овом једноставном, хладном и чињеничном констатацијом Луј-Фердинан Селин хтео је да подсети на баналну приземност ратовања и покаже одсуство било какве врсте узвишености у том чину. И сам учесник Великог рата на чијем почетку је рањен, Селин је сматрао да Други светски рат мора (и може) бити избегнут, барем из перспективе Француске. Лично искусивши страхоте рата, у својим делима оставио је низ исказа и сведочења о бесмислу оружаних сукоба и испразности идеје херојства.

Па ипак, и поред изражене свести о апсурдности ратовања, Селин није показивао наивност у погледу људске природе нити могуће промене стања ствари, о чему сведочи и епиграф овог рада. У том смислу остаје непромењена чињеница да је војна сила од пресудног значаја у анархичном свету (у изворном значењу непостојања централне власти) попут нашег.

Када је Србија у питању, наведена чињеница поприма додатну важност јер је, услед комплексних геополитичких околности и стварних претњи, безмало реч о самом опстанку једне нације. Напросто, Србија је осуђена на стварање моћне оружане силе како би одговорила крупним безбедносним изазовима који пред њом стоје.

У оквиру овог рада дате су главне смернице за изградњу снажне Српске војске. Ако је основно речено, понешто је ипак изостављено. Тако је по страни, због ограниченог формата рада, остало питање војних служби безбедности, њихове организације и њихове ефикасности. Реч је о важном питању јер у данашњем свету, у ком „припрема преузима примат над извршењем“, „бити обавештен и моћи предвидети“ постаје фактор од пресудног значаја (Beaufre 2012, 66). Из тог разлога војска, упркос реформи безбедносних агенција која се најављује за 2015. годину, мора и даље располагати сопственом обавештајном и контраобавештајном службом.

Изостављени су такође, овог пута с намером, и одређени детаљи који се тичу прецизнијег дефинисања војне доктрине, организације резервног састава војске или стратегије развоја војне индустрије односно њене сарадње са одговарајућим високошколским институцијама.

Независно, међутим, од наведених материјалних недостатака, основни – надамо се и постигнути – циљ овог рада био је да укаже на преку потребу препорода Српске војске, која представља једини истински гарант опстанка народа и државе.

Прочитај без интернета:
0 гласовa