Група од 19 усташа из Aустралије покушала је да у лето 1972. подигне устанак у тадашњој Југославији.

Терористи су били чланови Хрватског револуционарног братства (ХРБ), а веровали су да је незадовољство комунистичким режимом у СФРЈ толико велико да је довољан мали подстицај да избије побуна.

Осуђени на смрт стрељањем

У тој акцији погинуло је 13 припадника ЈНA, Територијалне одбране и полиције и 15 припадника усташке групе. Четворица усташких терориста из Aустралије су заробљена и њима је суђено пред Војним судом у Сарајеву у новембру исте године. Ђуро Хорват (35), родом из Чаковца, Вејсил Кешкић (33) звани Ћафир, родом из Бихаћа, Мирко Власновић (40) из Горњег Земуника код Задра и тада малолетни Лудвиг Павловић осуђени су на смрт стрељањем. Тројица осуђених су стрељани 17. марта 1973. у Раковици.

У акцији „Феникс“, ова група је упала на територију СФРЈ. ХРБ су основале усташе које су после Другог светског рата успеле да пребегну у Aустрију и Италију и та је организација била одговорна за 50 одсто свих терористичких и диверзантских напада на Југославију.

Петнаест чланова такозване бугојнске групе је побијено у борбама са ЈНA и полицијом, тројица су осуђена на смрт стрељањем, док је један погинуо на почетку рата 1991. у „зенгама“.

Бивши обавештајац Божидар Спасић каже да је та група имала намеру да након побуне отрује готово цео Београд!

– Мало је познато да је група донела теглу са килограмом експлозивног отрова, који је требало да постави у београдски водовод, чиме би побила скоро цео Београд! Тај задатак је требало да обави један од њих, али на срећу до тога није дошло – каже Спасић.

Он наводи да је упад те групе био пропуст тадашње Државне безбедности, који се више није поновио.

– Ухваћени смо на спавању јер се све догађало у Aустралији. Тек је неко, при поласку групе, бацио коску да се нешто догађа. Група се окупила у Ници, у Франуској, одакле је прешла у Aустрију код чувеног усташког попа Вилијема Цецеље у манастиру Свете Марије и дошла до границе. Сматрали смо да је само прича да је неко киднаповао радника „Раденске“ јер нам никаква хитна депеша није стигла – присећа се Спасић.

Он открива и да је случајно наишао на стенографску белешку Јосипа Броза Тита и Владимира Бакарића у којој је забележен њихов разговор о усташкој емиграцији.

– У једном делу, Титу пита Бакарића: „Добро, Владо, како вам је то промакло?“, а у другој се обраћа њему и другим сарадницима и каже: „Дајте, Владо, будите тамо, вани, мало радикалнији.“ То је био знак.

Туђман тражио да пусте терористу!

Спасић каже да је најмлађи терориста Лудвиг Павловић до последњег сата одлежао робију, иако је Фрањо Туђман три пута слао емисаре да он буде пуштен из затвора у Сремској Митровици.
– Тај Лудвиг био је зликовац. Два пута сам га обишао. Када је одслужио казну, пуштен је и отишао је у Хрватску. Туђман му је дао стан из којег су истерали Србе. Он је одмах, као и Барешић, формирао усташку групу, али је погинуо одмах у западној Херцеговини. Није провео ни 24 сата на слободи – наводи Спасић.

Многе стране службе су учествовале и знале, чак и руска је знала, јер је неки усташки екстремиста Иван Јелић из Минхена послао писмо које је дошло до руске амбасаде у Бону.

Међутим, нико нас није обавестио – каже Спасић, који додаје да су усташки терористи већ били именовали владу и да је у операцији „Радуша“ погинуло и неколико наших грађана.

Већина бораца и новац пристигли су из Aустралије, а војна обука за њих организована је у Западној Немачкој.

Југословенску границу прешли су илегално 20. јуна код Дравограда у Словенији.

Ту су зауставили камион „Раденске“ и наредили возачу да их вози ка Бугојну у БиХ.

Тај предео је претежно насељавало хрватско становништво, а наслањао се на западну Херцеговину, насељену скоро искључиво Хрватима.

Стигли су 22. јуна, пустили возача да иде, а они су у једној капели положили заклетву и упутили се на планину Радушу.

У међувремену, ослобођени возач камиона јавио је милицији да је био принуђен да вози већу групу наоружаних људи. Југославија у то време није имала посебне антитерористичке и специјалне јединице, па је на Радушу упућена чета војне полиције, милиције и неколико хиљада припадника Територијалне одбране из Сарајева.

Издали их сународници

Први сукоб са усташама десио се 25. јуна 1972, а већ наредног дана група је морала да се подели: четворица су се одвојила и погинула, а главнина се повукла у пећину.

Суђење, Фото: Aрхива

Ту је дошла до изражаја неприпремљеност ТО за такве ситуације: фронтално су јуришали преко брисаног простора испред пећине, па је само ту погинуло осам територијалаца.

Терористи су се ноћу извукли из пећине и разишли како би лакше побегли.

Испоставило се да су њихове информације о расположењу становништва у СФРЈ биле погрешне – сељаци, чак и католички свештеници, масовно су их пријављивали властима.

srbin.info/2016/08/11/ustase-htele-da-otruju-ceo-beograd/

2 гласa