Подсетићу да сам након апелације НС РС за преиспитивање првобитне одлуке написао да „народним“ посланицима треба укинути плате. У правном смислу нонсенс је да законодавно тело тражи од суда преиспитивање одлука какве требе да постану извори права. Највиша законодавна тела доносе законе и одлуке које судовима намећу вољу и понашање, а никако обратно, и то је основна лекција какву наши квазипарламентарци морају научити!

Дакле, Скупштина је у датој ситуацији МОРАЛА донети одлуку којом одбија имплементирати одлуку Суда јер је супротна вољи и интересима Републике Српске и српског народа. Такву одлуку требало је да председник и влада подрже и тиме ову „причу“ окончају за сва времена. Увек стоји на располагању могућност организовања референдума каквим би додатно оснажили политичку вољу институција, међутим, политички лидери постигли су потребан консензус и то је у датој ситуацији сасвим довољно. Друго је питање изостанак храбрости овдашњих политиканата и мешетара.

Зашто је одбијање имплементације ове скандалозне одлуке Бакировог квазисуда тако једноставно и логично решење?

Да би правилно тумачили спорна дешавања морамо знати да било који суд, па тако и овај „уставни“, у спровођењу одлука зависи од репресивног апарата. Уколико држава не располаже апаратом принуде способним да одлуку суда наметне грађанима или нижим субјектима не може се сматрати државом. У питању су квазидржава и квазисуд! За БиХ недвосмислено знамо да не располаже репресивним апаратом способним да одлуку Уставног суда наметне својим ентитетима, нормално – уколико ентитет (па чак и кантон) одбије да одлуку имплементира.

Формално, БиХ има Оружане снаге, Агенцију за истраге и заштиту – СИПА и друге безбедносне субјекте државног нивоа, али ти субјекти функционално и оперативно немају способност, па ни снагу, потребну за наметање воље „државе“ својим државотворним субјектима. Не смемо заборавити да ову „државу“ чине два ентитета и три народа, као највиши државотворни субјекти, који одређују и уређују државу, а никако обратно. Уз то ентитети располажу безбедносним субјектима довољно снажним да парирају државним и спрече наметање воље супротне њиховој. У том контексту треба посматрати захтев Бакира Изетбеговића за привременом мером забране одржавања референдума. Ето, донео је Суд такву меру и сад се морамо запитати: којим институцијама и радњама ће Суд извршити своју вољу? Нема од тога ништа!

Потом морамо схватити да је наш државни устав у својој есенцији октроисани устав, какав су нам „подариле“ Сједињене Државе у тренутку максималне геомоћи. Тај тренутак је одавно прошао! Данашњи однос геоснага је такав да инститиционални лидери Српске „хладно“ могу одбити сваку одлуку Бакировог квазисуда, са и без референдума, и то без бојазни да ће тиме произвести било какве штетне последице по себе лично, ентитет или народ. Дакле, наши лидери имају прилику водити државотворну политику, а друго је питање: зашто то не чине? Зашто се баве политиканством, уместо политиком?

www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/ustavni-kvazi-sud-u-ulozi-chuvara-drzhavnosti-republike-srpske/

слика http://www.politika.rs/scc/clanak/363216/Donosi-li-Ustavni-sud-izlaznu-strategiju-za-referendum

Прочитај без интернета:
0 гласовa