На парламентарним изборима одржанима у Турској 7. јуна странка председника Ердогана АКП је изгубила надполовичну већину и искључено је формирање једностраначке владе.

Једина алтернатива је мањинској влади АКП-а је коалирање и превремени избори још ове године.

Упркос за АКП поражавајућим резултатима, председник Реџеп Тажип Ердоган и премијер Ахмет Давутоглу су рачунали да ће ипак успети формирати владу и позвали су опозиционе странке да ступе у коалицију са АКП-ом.

Турски премијер Ахмет Давутоглу позвао је опозиционе странке да закопају ратну секиру и да са АКП-ом покушају формирати коалициону владу и да ступе у преговоре.

„Разговарајмо о будућности земље. Не можемо изаћи на терен са уздигнутим шакама „, на јучерашњем скупу АКП-а је Давутоглу поручио новоизабраним заступницима своје странке, преноси Хуријет.

Рекао је како ће АКП, пре него се размотри могућност ванредних избора, испробати све могућности за формирање коалиционе владе.

Међутим, поновио је да АКП током преговора за формирање коалиционе владе неће толерисати било какав покушај да се подкопају овлашћења председника Реџепа Тајипа Ердогана.

„Све што је циљ председничког кабинета и председника, и наш је циљ. Нећемо допустити да се доводи у питање легитимитет нашег председника и било шта друго и нећемо допустити да се умање овлашћења председника“, рекао је Давутоглу.

Међутим, Ројтерс анализира могуће постизборне коалиције и долази до закључка да би се у Турској могла формирати коалициона влада, али у којој неће бити АКП, што би значило да би се Ердоган и Давутоглу морали задовољити с председничким кабинетом и релативно малим овлашћењима, а у парламенту би постали опозиција.

Како преноси Ројтерс, такву су могућност за медије у понедељак потврдили челници опозиционих странака, јер АКП од избора до данас није успео пронаћи коалиционог партнера.

Председник Ердоган је очекивано изјавио да мандат за састав владе планира дати својој „бившој“ странци, након што је на изборима освојила 40,9 посто гласова и остала највећа странка у парламенту.

Но, АКП је изгубио много гласова, које су му „преотели“ про-курдска Народна демократска странка (ХДП), националисти и републиканци.

„Од темељне важности је да се формира влада која неће бити мањинска и коју ће подржавати барем 60% посланика“, рекао је лидер Републиканске народне странке (ЦХП) Кемал Килицдароглу.

За већину Турака је АКП, који земљом влада од 2002. године, заслужна за импресивну стопу привредног раста, иако турска економија благо успорава у последњих неколико година, а незапосленост је порасла. Но, огорченост Турака је углавном условљена спољном политиком, пре свега уплитањем у рат у Сирији, али и због свађа са Египтом и Ираном. То су кључни разлози због којих су се Тајип Ердоган и премијер Ахмет Давутоглу нашли у опасности да први пут после 2002. године морају размишљати о будућности своје странке.

Ројтерс наводи да постоје мали изгледи за формирање коалиционе владе од разједињених опозиционих странака и то због дубоких идеолошких подела између секуларне Републиканске народне странке (ЦХП), турских националиста из Странке националистичког покрета (МХП) и левичарске прокурдске странке Народне демократске странке (ХДП), која је први пут прешла изборни праг и то захваљујући гласовима Турака који су се препознали у њеном програму.

Ердоган је у недељу изјавио да ће превремени избори бити „неизбежни“, ако странка не формира нову владу унутар уставног рока од 45 дана. Многи верују како турски председник управо прижељкује такав сценарио и да ће покушати и вратити изгубљене гласове и „пребеге“ који су своје поверење дали Курдима, „кемалистима“ или националистима МХП-а.

Истраживање јавног мнења које је спровела агенција МАК, блиска влади, наводи како су превремени избори највероватнији сценарио. МАК тврди да би на поновљеним изборима АКП освојио 44 % гласова, што би било сасвим довољно да формира владу.

Председник агенције МАК, Мехмет Али Кулат, за Ројтерс је изјавио како би пораст гласова за АКП могао узроковати повратак и бег прокурдског ХДП-а. Према истраживањима, удео гласова прокурдске странке је већ пао на око 10 %, док је ХДП на изборима почетком месеца освојио за Ердогана незамисливих 13,1 %.

Но, треба рећи да је Ердоган поверовао и истраживањима која су спроведена раније ове године, а која су његовом АКП-у давала апсолутну већину, толику да председник и премијер сами могу да мењају устав и тако заувек зацементирају власт АКП-а у Турској. Као што знамо, то се није догодило и зашто би сада било ко требао веровати провладиној агенцији за испитивање јавног мнења и њеном директору Мехмету Алију Кулату.

Председник Републиканске странке, Кемал Килицдароглу, рекао је да је „неприхватљиво да Ердоган буде једини политички актер у земљи“.

„Коалициони преговори су у току и он мора остати у оквиру граница утврђених уставом“, рекао је Килицдароглу.

Ердоган је био премијер од 2003. до прошле године, сада би, као председник, требао бити изнад страначке политике, но он је честим говорима на предизборним скуповима отворено подржавао АКП.

У понедељак је премијер Ахмет Давутоглу с владом разговарао о коалицији с опозицијом и као снажног партнера види националисте и десничаре из МХП-а.

Но, МХП се жестоко противи мировном процесу с илегалном Курдистанским радничком партијом, а Ердоган је изјавио је како ће то и даље бити приоритет АКП-а, а с друге стране се националисти не слажи ни са Ердогановим ратом у Сирији, тако да се АКП и МХП не слажу у два кључна питања унутрашње и спољне политике.

Агенција МАК је од 11. до 14. јуна спровела истраживање над 5 500 људи и показало се да коалиција АКП-МХП има подршку 22 испитаника.

Коалицију ЦХП-МХП-ХДП подржава 20 % испитаника, а коалицију АКП-ЦХП око 18 %. 22 % испитаника подржава превремене изборе. Но, опет треба поновити да узорак од 5 500 у земљи као Турска не говори баш ништа.

Што се турске прокурдске Народне демократске странке (ХДП) тиче, они су изјавили да су отворени за све могуће сусрете с циљем формирања коалиционе владе, истичући предност своје странке „која се увек залагала и залагаће се за решавање, а не стварање кризе“.

Колико је могућа коалиција са националистима МХП-а, тешко је рећи, али је у Турској све могуће.

ХДП до сада није добио службени предлог за стварање коалиције из било које политичке странке, а сапредседавајући странке, Фиген Јуксекдаг, одговарајући на питања новинара 16. јуна је рекао:

„Ми смо поручили да су наша врата отворена свим захтевима који би могли доћи у будућем процесу.“

Јуксекдаг је позван да се изјасни о изјави Републиканске народне странке и Кемала Килицдароглуа, који је рекао „да се нада да ће се формирати коалиција која ће чинити барем 60 % блока“.

Фиген Јуксекдаг је рекао да ће преговарати са свима, али да прокурдска Народна демократска странка (ХДП) одлучно одбацује било какву коалицију са Странком правде и развитка (АКП), преноси Kurdpress.

„Главни резултат избора 7. јуна је воља наших бирача за плуралистичком политиком. У том процесу нико нема право или луксуз да одређује што ће ко чинити, нити постављати „црвене линије“, а намети и ограничења су увек постављани нашој странци“, додао је Јуксекдаг.

Да би АКП изгубио парламентарну већину и могућност стварања чак и мањинске владе, морали би се ујединити републиканци или „кемалисти“, прокурдски ХДП и радикална десница коју представља странка МХП.

Подпредседник Републиканске народне странке (ЦХП), Сезгин Танрикулу, каже „како не види разлога због којега републиканци, МХП и прокурдски ХДП не би основали коалицију и преузели власт у земљи“.

Иако изгледа немогуће, барем што се десничарског МХП-а тиче, треба рећи да су ове три странке цело време владавине Реџепа Тајипа Ердогана служиле како би се земљи дао привид демократије, док са друге стране нису имале никаквог утицаја на унутрашњу и спољну политику Турске.

Сиријско питање

Занимљиво је да се све три опозиционе странке које би могле срушити владавину АКП-а оштро противе уплитању Турске у рат у Сирији и могло би се рећи да, барем по том питању, имају заједничку платформу.

Ал-Монитор пише како је, након што је Странка правде и развитка (АКП) изгубила парламентарну већину, будућност контроверзне политике Турске у Сирији постала прилично упитна. Чак и са било којим од потенцијалних коалиционих партнера, АКП, која је и даље водећа странка у земљи, не може формирати владу, а у коалицији с једном од три странке ће сигурно морати другачију политику водити према Сирији.

Републиканска народна странка (ЦХП), Странка националистичког покрета (МХП) и Народна демократска странка (ХДП) годинама оптужују АКП да је саучесник сиријске кризе и да наоружава групе које се боре против сиријског председника Башар Ал-Асада. Оштро му замерају што допушта страним милитантима да прелазе турску границу и што је помогао организацијама попут „Исламске државе“ и Ал Нусра Фронта да постану озбиљна војна сила.

Многи верују да је управо политика према Сирији један од главних разлога због којега је АКП овако тужно прошао на изборима 7. јуна.

Милитантна база АКП-а на друштвеним мрежама се љутито пита: „Ко је крив што смо изгубили изборе? Јерусалим, Сирија, Египат и Сомалија су криви!“ Чак и међу утемељивачима АКП-а има оних који верују да су гласови изгубљени у провинцијама које граниче са Сиријом и међу Курдима, изгубљени због политике врха АКП-а у широј регији, посебно због помоћи исламистима на северу Сирије и става службене Анкаре тиком напада ИСИЛ- на сиријски погранични град Кобани. Чланови АКП-а и утемељивачии странке би могли дати нови смер спољној политици и то такав који би ишао ка решавању сиријске кризе, увек под претпоставком да АКП успе саставити владу.

Број посланика АКП-а из Хатаyа, Килиса, Газиантепа, Санлиурфе, Мардина и Сирнаке, покрајина које се граниче са Сиријом, пао је са 30 на 20, а АКП је потпуно нестао у већинским курдским провинцијама.

Промена структуре моћи у Турској долази управо у тренутку када је договорено ново партнерство Турске са Саудијском Арабијом и Катаром, са којима је Ердоган договорио даље акције усмерене на свргавање владе сиријског председника Башара Ал-Асада.

Овај „Тројни пакт“ је успео проширити територију коју контролишу исламистички милитанти у Сирији у Идлибу, где су исламисти добијали сву потребну помоћ из турске провинције Хатаy. На Јужном ратишту су помогли исламистичким екстремистима у кампањи у сиријским покрајинама Дара’а, Кунеитра, па чак и у близини Дамаска, а помоћ Турске и савезника су исламистичке милиције добијале ​​преко Јордана. После избора је стратегија Турске, односно Ердогана и врха АКП-а, озбиљно доведена под знак питања.

Опозиција у Турској негодује што се турски председник Реџеп Тајип Ердоган током њиховог сусрета у Ријаду сложио са саудијским краљем Салманом о новим пошиљкама оружја за сиријски огранак Ал-Каиде, Ал Нусра Фронт, који је сада на челу такозване „Војске ослобођења“, Јаиш Ал-Фатех у околини Идлиба.

Након испоруке оружја преко Турске, Јаиш Ал-Фатех је заузео Идлиб, Јиср Ал-Шугхур, Ариху и Мастуму. Сиријска војска је такође изгубила неке положаје на југу. 52. бригада, која се налази 100 км јужно од Дамаска, морала је напустити своју базу.

На северу Сирије, Јаиш Ал-Фатех након Идлиба намерава покренути акције у подручју Алепа и Латакије, а затим се преусмерити према Дамаску. Пре избора у Турској су извештавања говорила да Турска заједно са Саудијском Арабијом ускоро шаље војнике у Сирији и да жели успоставити такозвану „тампон зону“.

Други дио стратегије турско-саудијско-катарског савеза је осмислити нови приступ на југу. У том се делу операцијама заповеда из у Амана у Јордану, а Турска се уз присутност западних обавештајних службеника нада да ће успети реорганизовати војну силу под вођством Захрана Алуша, једног од исламистичких команданата на југу Сирије.

Вести потврђују да се Алуш у Истанбулу прошлог месеца састао са представницима прозападне опозиције, а затим се у Аману сусрео са челницима заливских и западних обавештајних служби.

Сценарио према којем ће доћи до промене власти у Турској неће утицати на догађања на Јужном ратишту у Сирији, али ће будућност Северног ратишта увелико зависити о новом ставу Анкаре.

Ако се нова влада у Анкари, под претпоставком да је оформи АКП, не буде слагала с наставком турско-катарско-саудијског партнерства, истог тренутка ће се зауставити проток оружја преко Турске. У том случају, Ал Нусра Фронт, који заповеда осталим фракцијама Јаиш Ал-Фатеха, неће бити у стању задржати територију коју је заузео у Идлибу и околини, а о наставку даљњих операција према Алепу и Латакији нема ни говора.

Сиријска војска се сада гомила око Идлиба и припрема се за велики офанзиву. Према новинару Мехмету Сериму, који извештава из Дамаска, Башар Ал-Асад је пре велике офанзиве прво причекао да види резултате турских избора.

ISW  потврђује да је Иран у Сирију послао 5 000 до 15 000 бораца прикупљених из Ирака, Ирана и Либана, а Хезболах и сиријска војска успешно довршавају кампању чишћења Каламуна, а либански шиитски покрет је присутан и у Алепу.

Криза у Сирији ја за Турску важна јер је АКП давао подршку цивилном и војном крилу такозване „прозападне опозиције“, настао је проблем надзора граница и опасности од активности ИСИЛ-а на територији Турске. Ту су и хуманитарна криза и бројне сиријске избеглице, али проблем са Курдима са севера Сирије.

Што се тиче наоружавања исламистичким милиција у надзора границе, АКП ће морати слушати гласове из сопствених редова, као и из било којег потенцијалног коалиционог партнера. Може се очекивати ​​конкретнији став у борби против ИСИЛ-а. Нова влада ће врло тешко пронаћи нови приступ проблему избеглица или послати избеглице назад. Што се тиче сиријских Курда, МХП и ХДП имају оштро су супротстављене ставове. Ако нова влада Тајипа Ердогана и премијера Ахмета Давутоглуа укључи МХП, односи са Курдима би се могли погоршати.

Један од утемељивача АКП-а је за Al-Monitor изјавио: „Политика према Сирији је одиграла велику улогу у нашем поразу. Иако ће неко рећи да смо изборе изгубили због Јерусалима, очито је да смо их изгубили због Курда и због Кобанија. До данас је АКП била странка с највише курдских гласова. Политика према Сирији се мора мењати. Кад је Абдулах Гул био председник, он је непрестано упозоравао владу на грешке које чини, али без успеха. Приоритет сада мора бити окончање сукоба у Сирији.“

Дипломат Мурат Озцелик, замјеник председника опозиционог ЦХП-а, који је у парламент ушао као посланик из Истанбула, рекао је да ће подржати сваку коалицијску владу која ће тражити радикалне промене и поправак односа не само са Сиријом, него и Египтом, Ираном и Европском унијом.

Озцелик је за Ал-Монитор изјавио: „Како би осигурали прекид ватре у Сирији, ми ћемо покренути дијалог са свим странама, укључујући и Асадову владу. Ми ћемо разговарати са ким год будемо морали, укључујући Иран. Након заустављања крвопролића ћемо тражити политичко решење. Политика АКП-а у Сирији је узроковала катастрофалне последице за регију и за Турску. Ово се више не може наставити.“

Сапредседавајући прокурдског ХДП-а, Селахаттин Демиртас, у разговору са Си-еН-еН је рекао да било која нова коалиција не може наставити са тренутном политиком према Сирији.

„Не верујем да ће коалициона влада наставити подржавати ИСИЛ и друге радикалне групе у регији“, казао је Демиртас.

Укратко, како се чини, промена политике према Сирији је предуслов било које странке да уђе у коалицију с АКП-ом, а сам АКП мора потражити нови начин деловања и повратити изгубљену унутрашњу хармонију.

Како год било, резултати избора у Турској су добре вести за Сирију, јер ако АКП оформи коалициону владу, делимично или у потпуности ће се морати одрећи снова о новом Османском царству, што значи бржи повратак мира у регији.

Ако и даље буде тврдоглаво инсистирао на пројекту „Стратешке дубине“ премијера Ахмета Давутоглуа, Реџеп Тајип Ердоган би се могао наћи у ситуацији да седи у председничкој палати са врло малим овлашћењима, али и да премијер Ахмет Давутоглу владин кабинет буде морао предати у руке коалиције ЦХП-МХП-ХДП. Рок од 45 дана за формирање владајуће коалиције истиче крајем јула и до тада су све опције отворене.

Могуће је да ће Ердоган и Давутоглу учинити све да онемогуће било какву коалициону владу и до последњег тренутка воде преговоре, а да се на крају одлуче за мањинску владу и превремене изборе. Ко, међутим, после резултата од 7. јуна може јамчити успон АКП-а, када је свима јасно да је Турцима више стало до ситуације у њиховој сопственој домовини, него ко ће владати у Дамаску или Каиру. Таквом могућношћу АКП ризикује да падне и на мање од 40% гласова у будућем сазиву парламента, упркос тврдњама Мехмета Алија Кулата и агенције МАК да би АКП, да се данас одржавају избори, освојио 44% гласова. Хоће ли Ердоган толико ризиковати или ће одустати од својих нео-отоманских снова, знаће се најкасније 21. или 22. јула, када истиче уставни рок за састављање постизборне коалиције. У сваком случају, за турског председника Реџепа Тајипа Ердогана вреди стара изрека: „Све је имао, мало му је било!“

Новинар Мехмет Серим, који извештава из Дамаска, тврди да је Башар Ал-Асад пре велике офанзиве прво причекао да види резултате турских избора. Хоће ли Асад чекати још 45 дана или ће својим снагама дати зелено светло за покретање офанзиве у најгорем тренутку Ердоганове каријере, знаће се ускоро.

Н. Бабић / Алтер Мејнстрим Инфо

приређивач: Васељенска ТВ

www.vaseljenska.com/svet/uticaj-gubitka-parlamentarne-vecine-erdoganovog-akp-a-na-sirijsko-pitanje/

Прочитај без интернета:
0 гласовa