За само три часа хрватске усташе су у Шурманачку јаму бациле од 500 до 600 жена, дјеце и стараца из села Пребиловаца, док је током рата у њу бачено више од 3.000 Срба…

У бестијалним масовним убиствима Срба у Пребиловцу посебно су се истакли усташе – Марко Родин, Чутура Иван, извјесни Шарић из Вишића, а преживјели су нарочито истицали срамну улогу Мурата Шоше из Бивољег Брда и његових синова.

Усташе су 4. августа тражиле Пребиловчане, већином мушкарце, који су се спашавали бјекством у брда. Оне које су успјели да ухвате убијали су на лицу мјеста.

Наредног дана усташе су из осталих заселака прикупили све становнике, махом жене, дјецу и старце, успут убијајући на лицу мјеста све оне који због изнемоглости или старости нису могли да иду.

Прикупљену пребиловачку нејач, која није била побијена одмах у селу, усташе су камионима одвезле на жељезничку станицу у Чапљини. Ту су, такође, довезли и ону групу која је раније одведена у „Силос“, тако да се на жељезничкој станици у Чапљини 5. августа 1941. године нашло између 500 и 600 пребиловачке нејачи.

Како наводи историчар Драга Мастиловић, сви они су држани цијели дан на августовској жези на ледини покрај станице, а усташе им нису давали ни храну, нити воду, већ су их батинама нагонили да пјевају и играју коло.

„Врисак преплашене, изгладњеле, жедне и измучене дјеце заглушивао је читав дан становништво вароши Чапљине“, наводи се у материјалу Земаљске комисије за утврђивање злочина.

Усташки логорник Фрањо Вего обишао је жртве и наредио управи жељезничке станице да формира специјалну композицију за транспорт жртава и одредио око 300 усташа као спроводнике. Када је композиција била спремна, пред сами мрак 5. августа, усташе су жене и дјецу немилосрдно потрпали у неколико теретних вагона без хране и воде.

Исте ноћи превезли су их до жељезничке станице у Шурманцима, гдје је усташка пратња појачана.

„Након тога је Никола Фалак, главар из Шурманаца, обишао село и обавијестио сељане да ће тога дана у Шурманачку јаму бити побацана српска нејач из села Пребиловци, те наредио да се мјештани из `Харарове махале`, која је била најближе јами, склоне тај дан из својих кућа“, истиче Мастиловић.

Бацање пребиловачке нејачи у амбис Шурманачке јаме описано је у документима Земаљске комисије за утврђивање злочина на сљедећи начин: „Око осам сати изјутра, 6. августа 1941. године, усташе су отвориле вагоне, жртве искрцале и по партијама их одводиле уз брдо близу јаме зване Шурманци.

Јама је удаљена од жељезничке станице око пола сата хода. Успут, од станице до јаме, усташе су гониле и млатиле жене, које су носиле и вукле већ полумртву дјецу. Цијела ова тужна поворка прикупљена је на једној падини испред јаме. Са те падине није се могао видјети отвор јаме“.

Усташе су тада доведеним жртвама саопштили: „Сада идете на испит!“.

Затим су отпочели са издвајањем и одвођењем по групама од 10 до 20 жена и дјеце, обично по породицама. Нико од осталих жртава не зна шта се са одведеним жртвама дешавало. Није се чуо пуцањ пушака, а отвор јаме није се могао видјети.

Група за групом одлазила је и више се није отуда враћала – и тако редом све до 11 сати прије подне, када је и посљедња партија ових жртава одведена и бачена у јаму. Тако је ова јама тога дана за три часа „прогутала“ 500 до 600 невиних жртава, жена, дјеце и стараца из села Пребиловци, док је током рата у њу бачено више од 3.000 Срба.

Усташе су мотикама и другим предметима жртве гурале у јаму. То су чинили зато што су се бојали да нека жртва не повуче са собом неког од усташа у јаму, пошто је таквих случајева било приликом масовног бацања Срба у херцеговачке јаме.

Непосредно пред вратима саме јаме, усташе су „издвојиле за себе 7-8 најљепших дјевојака, али су се оне отргле из њихових руку и поскакале у јаму“, наводи се у извјештају Земаљске комисије.

О ужасима који су се дешавали над јамом свједочили су сами злочинци, али и ријетки очевици. Тако је извјесни усташа Лизде, један од учесника у том покољу, причао касније, по извршењу овог злочина, да му је „било најтеже са дјечацима који су се опирали и грчевито хватали за ноге свога крвника да не буду бачени у јаму“.

Према Мастиловићевим ријечима, очевици овог страшног злочина, Мехмед и Ибро Тиквеша и Данило Зубац, сви из села Шурманци, свједочили су 9. јула 1946. године, на заједничком саслушању пред органима Земаљске комисије за утврђивање злочина, о потресним сценама ужаса који су се одигравали над јамом.

„Усташе одвајају Србе у групе од по десет лица… Жене и дјецу… И одводе до јаме. Тамо се одигравају страшне сцене. Дјеца се отимају, вриште, хватају се за своје убице и не дају се бацити у јаму, а жене и дјевојке саме скачу и бацају се у јаму, јер послије доживјелог последњих дана, а нарочито онога што су препатиле у школи у Пребиловцима, не желе више живјети…

Видјели смо како је један усташа узео једно дијете – била је то дјевојчица од четири до пет година, коју је, осмијехујући се, бацио у ваздух као лопту. На дјетету је залепршала црвена хаљиница прије него што ју је прогутао мрак јаме…“, навели су свједоци овог незапамћеног злочина над херцеговачким Србима.

Овај сурови злочин предводили су Андрија Буљан, усташки таборник из Чапљине, и, по злу познат, усташки злочинац Иван Јовановић Црни, једно вријеме главар села Шурманци.

Након овог злочина усташе су у Пребиловцима организовали своју сталну посаду, а за команданта је именован Никола Мерђан из села Гњилишта. Усташе су неуморно трагале за преживјелим мушким становништвом Пребиловаца, а да би их што лакше похватали, проносили су вијести да им породице нису побијене, већ да ће сви бити враћени у село када се мушкарци предају.

Усљед ове преваре, једна група од око 60 Пребиловчана предала се убрзо усташама, желећи да било како помогне својој нејачи, а не знајући да су њихове жене и дјеца већ мученички убијени у гротлу Шурманачке јаме.

Већ сутрадан по предаји, сви они су били побијени. Највећу групу, њих 48, усташе су одвеле у Пребиловачко блато на мјесто звано Морин оток и ту су их све до једног поклали. Овај злочин извршен је половином августа 1941. године.

Наредних дана поједини преживјели пребиловачки Срби предавали су се појединачно усташама и одмах су били убијани. Тако су, на примјер, преживјелу дјевојку Босу Драгичевић, након што су је глад и жеђ приморали да изађе из склоништа, усташе ухватиле и силовале јавно насред села, а затим бацили у бунар.

Истребљивање пребиловачких Срба трајало је, према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина, равно 32 дана.

„Од првог дана када су напали село Пребиловце, усташе су започеле и масовну пљачку српске имовине. Према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина, у Пребиловцима је опљачкано око 10.000 грла ситне и 1.000 грла крупне стоке, као и цјелокупна покретна имовина.

Мјесец дана након покоља, усташе су населиле у Пребиловце 60-70 хрватских породица из Љубушког и Чапљинског среза, а Пребиловцима су промијенили назив у Ново Село. Такво стање потрајало је до италијанске окупације Херцеговине, када су усташка посада и насељеници напустили Пребиловце пред долазак италијанске војске“, каже Мастиловић Срни.

Након што су Италијани ушли у село, у Пребиловце су почели да се враћају ријетки преживјели Срби. Међутим, њиховом страдању ни тада није био крај, јер је убрзо кроз Пребиловце наишла једна усташка група на путу за Дабар.

Усташе су зашле по кућама, искупиле око 20 изненађених пребиловачких Срба, а затим их одвели до мјеста званог Бунар, близу ријеке Брегаве, и ту их све побили. Ову усташку групу предводили су Ивица Милас и Никола Матић из села Гњилишта.

О размјерама злочина над пребиловачким Србима свједоче и подаци Земаљске комисије из којих је видљиво да је у Пребиловцима 1941. године било 116 породичних задруга са 994 становника, док су 1946. била само 164 становника.

Погинуло је и бачено у јаму 830 становника, 33 породичне задруге потпуно су уништене, а од 31 породице остао је само по један члан у животу.

Највећи број злочинаца који су организовали и извршили ове монструозне злочине никада није одговарао за своја недјела, иако су преживјели свједоци наводили пред истражним органима ФНРЈ већи број њих именом и презименом.

Од преко 300 непосредних учесника бацања пребиловачке нејачи у јаму, одговарало је пред судом само њих 14 – Иван Јовановић Црни, Арар Анковић Мирко, Иванковић Мате, Шего Андрија, Јерковић Јозо, Остојић Јозо, Васиљ Јаков, Турудић Божо, Прусац Јозо, Васиљ Мартин, Васиљ Мате, Сочо Иван, Васиљ Јозо и Јовановић Лудвиг.

Један од главних организатора злочина Иван Јовановић Црни мирно је живио и радио у неколико војвођанских села све до 28. септембра 1956. године, када је ухапшен у селу Палић код Суботице.

„Од њих 14, само су тројица осуђена на смрт, док су остали добили затворске казне. Брат Ивана Јовановића – Лудвиг, чија је кафана у Шурманцима била мучилиште бројних Срба који су из Сарајева и других дијелова БиХ довођени и бацани у јаму у Шурманцима, осуђен је на казну затвора од три године“, наводи Мастиловић.

Крај

Приредио: Огњен Беговић/Срна

(Јадовно 1941, 25. 7. 2015)

——-

wp.me/p1Fuk8-Js9

26. 07. 2015. Стање ствари, за ФБР приредила Биљана Диковић

facebookreporter.org/2015/08/08/%D1%83%D0%B6%D0%B0%D1%81%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D1%98%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%B3%D0%BE%D0%BB%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D0%BA%D0%B0-%D1%83-%D1%88%D1%83%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8/

1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ