Сребреница – Катастрофу Сребренице неки би да заобиђу или да је пребаце на терет другима. Надам се да се историја страдања муслимана у Сребреници неће и не сме заобићи. За пад Сребренице јесте крив УН, али је неизмерна кривица у локалном руководству. Како војном, тако и цивилном, који су свој народ опљачкали, терорисали, силовали и убијали. Највећи број цивилних и војних функционера је, наочиглед народа, имао своје препродавце и богато се тргујући робом хуманитарне помоћи. Присвајали су новац који је упућен народу, а који сребренички смртници никад нису добили. Општа недисциплина у војсци, криминал, проституција, нерад и убијање – цветали су, а те механизме покретао је сребренички газда, Орић. Овако је група грађана Сребренице 5. октобра 1995. године писала Алији Изетбеговићу, у Сарајево. Испред неколицине угледних људи, потписао се мајор Хуса Салиховић. Писмо је упућено два месеца после пробоја дела припадника 28. дивизије и народа, у Тузлу.

У писму, у коме се Изетбеговић моли да прими ову делегацију, између осталог, наводи се:

„Пре, уочи дана пада Сребренице, ‘српски агресор је био враћен надомак почетних положаја’. Пред офанзиву наједном је неко наредио повлачење. Сребреница је наредног дана пала без борбе. Руководство се извлачило из града, а да народ готово није ни знао о чему се ради. На путу до Тузле, у околностима стравичним за народ, власти су узеле елитни део војске, да их обезбеђује. Преостали део народа, по нашем мишљењу и уверењу, намерно је остављен у Каменицама код Коњевић Поља. Да тамо страда, уверени смо, то је намерно тако и учињено.

Знали смо да ће се тако догодити: где год се иде у силу Бога и где савлада криминал, безакоње, проституција и нерад, ту је катастрофа. Најжалосније је што су, ови наши, зли људи (локалне власти у Сребреници и војне и цивилне) који су народу узели душу, многима и живот, и сада га узимају, упорни су да сав терет слома народа Сребренице и његову муку пребаце на терет Другог корпуса, генералштаба, СДА и самог председника, Изетбеговића“.

Грађани Сребренице, међу којима је први био мајор Салиховић, још наводе, тражећи пријем у Сарајеву код Изетбеговића, да су каријеристи из Сребренице највеће зло народа.

„Праве патриоте, које су странку (СДА) изнели на леђима у Сребреници, убијане су као обични пси, а и до данашњег дана, њихове породице се тероришу. Крију се по Тузли, како би сачувале главу, док профитери ходају уздигнута чела. Најбољи људи, они на које се народ истински ослањао, не смеју никуда да макну.“ Салиховић даље, закључујући писмо, наводи:

„Најбољи, најоданији и осведочене патриоте задужили су ме: ако жив пређем до Тузле, да покушам да се домогнем Сарајева и покушам да испричам ову истину. А ја гарантујем својим животом да пред сребренички народ могу стати светла образа. Мени неће звиждати, као сребреничким властима и војним и цивилним.“

Ко год је покушао да упозори на одговорност команде 28. корпуса, којом је руководио Орић, етикетиран је као издајник. Приписивано им је да раде за Београд, међународну заједницу, односно, снаге Умпрофора, називани су чак и да су „фикретовци“ (Фикрет Абдић је био омражени лидер на просторима муслимана у Подрињу).

У обимној документацији у коју су „Новости“ имале увид, а где је више стотина сведочења избеглих сребреничких муслимана у Тузлу, после почетка јула 1995. године, налазимо и многе друге доказе под каквим су притисцима били сведоци злоупотреба, издаја и профитерства, које је директно утицало на трагичан исход Сребренице. Из овог материјала издвајамо сведочење Садика Бегића, посланика у Скупштини БиХ и једног од угледних Бошњака, који није био у сагласју са господаром Сребренице и његовим потезима, кадровањима и – исходу с каквим је суочен овдашњи народ.

Бегић сведочи:

„Сучелио сам се са Орићем. Најпре, полако, вербално, потом смо се споречкали. Рекао сам му: реци овом народу где су твоји, осим тебе, и шта тренутно раде. Он је остао затечен, али ми је преко рамена добацио – овде неће бити тебе или мене. Одговорио сам му – ако ти то тако хоћеш, можда ће ти тако и бити.“

Бегић је подсетио на 11. новембар 1994. године. „После овог вербалног инцидента“, наводи Бегић, „Насер је организовао састанак у школи. На тај састанак је позвао све оне, њему блиске, из његових родних Поточара. Била је то ужасна представа. Било је неизвесно како ће се завршити. А почело је овако: Орић је припремио озвучење, направио сценарио, написао реферате говорницима… Мене, најпре је позвао у команду и најавио моје, јавно суђење. Оно је могло почети“.

Такво исто суђење, подсетио је Бегић, „Орић је припремио и Нурифу Ризвановићу, мајору који је са око 500 прикључених припадника ЈНА дошао да помогне свом народу, а ликвидирали су га на путу од Коњевић Поља до Сребренице. И њему је суђење било испред школе у Коњевић Пољу у јесен 1992. године. На мом суђењу, такозваном састанку у Поточарима, било је око 700-750 људи. Позвани су и присуствовали томе, такозване војне, односно Насерове слуге и његове цивилне власти: Сахрудин Салиховић, Џемо Бећировић, Сејад Белић, Рамиз Бећировић, Зулфо Турсуновић, робијаш из мира, као и његови криминалци Ибрахим Малчић, као и Алија Јусић, хоџа из Поточара, вероватно како би ми одмах обавио џеназу…

Организовано је све, инсценирано, подстрекачи су распоређени у маси, на све четири стране, а мени није дозвољено да говорим. И оптужница је почела да се чита. Прво је нешто прочитао Рамиз Бећировић, који ће, после бекства Орића у Тузлу, непуна четири месеца пре пада Сребренице, бити именован за команданта 28. Орићеве дивизије. Када је прве речи Бећировић изустио, био је то знак да подстрекачи вичу: ‘Обесити издајника’. Вичу њих седморица, осморица. Чујем ја и да народ гунђа: ‘Није човек крив’. А већина ћути, јер не сме мафији нико ништа да каже“.

Потом, сведочи Садик Бегић, оптужницу чита Насер Орић и подстиче народ на подршку, а подстрекачи вичу: ‘Доле странка СДА’, а мене охрабрује што народ и даље гунђа, све јаче. Чујем да неки питају: ‘Зашто смо ми овде доведени, није човек крив’.

Видевши да га маса игнорише Орића каже: ‘Нисам ја против Странке демократске акције, већ против појединаца’. Утом ће једна група момака Орићу у лице: ‘Шта то, болан, лажеш овај народ и правиш такву сцену. Не верујеш ваљда да народ воли више тебе од људи које знамо да се истински боре да опстанемо, а не ви, који профитирате, издајете и чекате да што пре умакнете’. Била је то завршница исценираног суђења против мене, као што је била и против мајора Нурифа Ризвановића. Али, док се народ разилазио, Орић ми је, преко рамена, добацио: ‘Овде неће бити тебе или мене’. Брзо смо се разишли, Орићева се замисао није остварила“.

Ћело, Аркан, Мерџо…

Насер Орић се окружио најокорелијим криминалцима којих се народ још од пре рата склањао – сведочило је више десетина припадника полиције, по извлачењу у Тузлу. – Њихови надимци: Ћело, Аркан, Мерџо… одавно су били прокажени у народу. Прва њихова именовања за Орићеве сараднике слутила су да ће исход сребреничке трагедије бити још катастрофалнији. Зато није чудо, сведочио је Бегић, да је било ликвидација за које нико није одговарао.

Милена Марковић / Милена Митрић / Новости

www.vaseljenska.com/vesti/uzimao-dusu-a-onda-i-zivote/

Прочитај без интернета:
2 гласa