ЗАХАР ПРИЛЕПИН

Валентин Григорјевич био је један од ретких који је умео ћутати! Тихо и са највећим достојанством. Учите од њега и сазнајте више о томе

Валентина Григорјевича Распутина видео сам само једном. Било је то неко патриотско вече, додела награда, говори угледних представника руске конзервативне интелигенције. Распутин је седео у сали, поред пролаза, по обичају миран – он је, ако сте приметили, скоро увек имао исти израз лица: интелигентан, проницљив, готово лишен емоција – и истовремено засићен неким, па, рецимо тако, размишљањем. Дума.

Реч „мисао“ веома је прикладна у његовом случају. Распутину – ни у прози ни у животу – никада није била својствена лакомисленост; генерално је то карактеристика руског трудољубивог сељаштва – ако је руски мужик трезан, он је озбиљан.

Имао сам са собом моју књигу Његова игра била је огромна о Леониду Леонову. Леонов је Распутинов учитељ. У дане јубилеја Пушкина и Леонова (они су рођени недалеко један од другога, са разликом од сто година) Распутин је, сећам се, написао да се на такве датуме вечности треба поклонити пред Русијом. Валентин Григорјевич, један од ретких, знао је вредност Леонида Леонова.

НА ЊЕМУ СЕ МОЖЕШ УГРЕЈАТИ
Отишао сам до Валентина Григорјевича и сео некако поред њега, право на под застрт стазицама тепиха – да бих му дао књигу. Своје књиге никада никоме не дајем – коме требају, сам ће наћи – али ово је био посебан случај: нисам поклонио толико своју књигу, колико књигу о Леонову. При чему сам као случајно, нимало сликовито, присео – на колена. Тако ми је било потребно. Морао сам да клекнем на колена пред Распутином. И да он то не примети.

Леонов је својевремено рекао да се руска књижевност преноси топлим стиском: Пушкин је пружио руку Гогољу, Гогољ – Тургењеву, Тургењев – Толстоју, Толстој – Горком, Горки – Леонову. Леонов – Распутину.

За мене – након што сам прочитао Новац за Марију, Живи и памти – све његове задивљујуће повести, пушкинске снаге и прозрачности – Валентин Григорјевич је био у истом реду. Искрено признајем, увек сам га као писца стављао изнад Астафјева и Шукшина (који су такође имали невиђен дар). Валентин Григорјевич био ми је ближи; његовом срдачношћу, одсуством сујете, поштењем – можеш се угрејати. Да не говорим о читавој тој генерацији „одмрзавања“, бучној, жучној, прелетачкој. Распутин са њима није имао никакве везе, понекад се чини да су писали на различитим језицима.

По мом схватању, он је био први у другој половини прошлог века: неоспоран, огроман, недостижан – као Шолохов, као Леонов, као Достојевски – у том рангу. Дан пре његове смрти, у Цириху сам разговарао са једним угледним славистом, добрим и духовитим човеком, о томе ко је из модерне руске књижевности достојан Нобелове награде. Одмах сам казао: Распутин.

Слависта је слегнуо раменима: „Па, то је ипак немогуће … он је антисемита“. Рекао је то као да је с горње полице узео најближу мисао о Распутину. Нисам се чак ни расправљао, толико је то било глупо и смешно. Пре свега, сваком руском класику, са ретким изузецима, можете лако приписати ксенофобију, укључујући и оне руске класике који нису били у потпуности руске крви. Ксенофобију европски слависти приписују чак и Бродском – шта онда рећи о Распутину?

НАПАДНА УПОТРЕБА РЕЧИ „РУСКИ“
Друго, Распутин је био задивљујуће тактична личност, дубоко руска – иза спокојне непосредности његових ставова увек је стајало потпуно одсуство агресије, свадљивости, злобе. Осећао је иза себе огромну снагу традиције, знао је чији је наследник у правој линији, и имао је пуно право да каже тачно оно што мисли да треба рећи. Без обзира на, на и на…

rasputinputinТри дана након Распутинове смрти, један руски критичар, не баш глуп, написао је чланак Изгубљени дар. Валентин Распутин, по мишљењу критичара, био је добар јер није волео совјетску власт, али је реч „руски“ употребљавао превише нападно, а себе и свој дар упропастио је тиме што је у последњим годинама живота с поштовањем говорио о Стаљину.

Писати тако – толико неумесно, толико ситничаво – исто је што и офарбати лице и доћи на сахрану у кловновском костиму, са балонима. „Да си критиковао Стаљина – ми, пристојни људи, сасвим другачије би те гледали, а овако, уништио си таленат, у-про-пропастио…“

Па играјте се ви са својим балонима код куће, напишите на једном „Стаљин“, на другом „Гулаг“ и забављајте се у самоћи. Човека још нису стигли да сахране, а они већ журе са својим досадним, једним те истим претензијама.

Бар данас би требало ћутати о овим деликатним темама. Валентин Григорјевич био је један од ретких који је умео: ћутати! Тихо и са највећим достојанством. Учите од њега и сазнајте више о томе.

Сећам се, једног дана покушао сам да будем водитељ на неком централном каналу – такође, очигледно, због немогућности да ћутим. (Ускоро су ме „укинули“, Богу хвала). Требало је да водим вече разговора – у друштву познатих гостију који се сваке недеље смењују. Запали су ми за око интерни административни папирићи: мој тим је обзнањивао потенцијалне учеснике у програму. Читам: музичар тај и тај – „доћи ће следеће недеље“ (очигледно, звали га и записали његов одговор); писац тај и тај – „долази за $ 200“; песник тај и тај – „долази, ако буде имао времена“.

Наспрам имена Валентина Распутина писало је, према његовим речима: „Неће доћи никада“.

Превео Ж. НИКЧЕВИЋ

Свободная пресса

www.standard.rs/kultura/31344-%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BD-%D1%80%D0%B0%D1%81%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD-1937-2015-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BE%D0%BD-%D0%BD%D0%B5%D1%9B%D0%B5-%D0%B4%D0%BE%D1%9B%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B0

1 глас