Историчар Милорад Екмечић, редовни члан САНУ, спада у ред најбољих српских историчара. За собом је оставио бројна дела трајне вредности. Најзначајнији посебно објављени радови академика Екмечића су: „Устанак у Босни 1875-1878″, „Основе грађанске диктатуре у Европи између два свјетска рата“, „Историја Југославије“ (заједно са И. Божићем С. Ћирковићем и В. Дедијером), „Ратни циљеви Србије 1914″, Делови „Историје српског народа“, књ. 5 и 6 у издању Српске књижевне задруге, „Стварање Југославије 1790-1918″, књ. 1-2; „Србија између Средње Европе и Европе“, „Сусрет цивилизација и српски однос према Европи“, „Радови из историје Босне и Херцеговине у XIX веку“, „Огледи из историје“, „Срби на историјском раскршћу“, „Револуција 1848. и Балкан“, „Дијалог прошлости и садашњости“, „Дуго кретање између клања и орања“.

Екмечићева библиографија броји више од 400 студија, расправа, чланака и прилога.

Али, Екмечић се није уврстио у најбоље српске историчаре због бројности радова већ због квалитета, због научне вредности и научних достигнућа.

Широког образовања, пространих знања, изузетно начитан, као историчар он је био веома добро обавештен. Та његова ученост и обавештеност красе све његове радове и дају им посебну научну вредност. Он је поседовао још једну особину, која је дошла до изражаја у његовим књигама и студијама. Имао је велику научничку имагинацију и дар за уопштавање и повезивање чињеница и догађаја. Захваљујући тој особини написао је више синтеза које ће моћи бити само допуњаване чињеницама али тешко мењане у закључцима. Наводећи значајне особине колеге Екмечића као врсног историчара, морам нагласити да је он подједнако добро познавао општу као и националну историју новог века и да их је у својим радовима зналачки повезивао. Уз то, он није био историчар само неког краћег временског периода, већ историчар читаве нововековне историје, која се протеже од 1492. године до наших дана. Као врстан зналац прошлости, Екмечић је нашој јавности, посебно путем бројних интервјуа, знао луцидно да препознаје и тумачи садашњост. Као озбиљан научник и частан човек у тумачењу актуелних збивања која су се тицала наше земље, али и ширих европских и светских догађаја, он није правио компромисе с политиком. Износио је своје оцене без задршке, без улепшавања и дотеривања, чак и онда када то није било политички опортуно да се чини.

Поред синтетичких радова посебне теме које је Екмечић изучавао и о којима је писао су: социјални и национално-ослободилачки покрети у Босни и Херцеговини у другој половини XIX и почетком XX века, источно питање у светлу Берлинског конгреса и политика великих сила према Балкану, национални покрети југословенских народа, проблеми аграрних друштава и формирање националних творевина на југословенском простору, југословенска идеја и стварање Југославије 1918, и социјалне основе ауторитарних режима у Европи између два светска рата. За сва та изучавања архивска истраживања обављао је у готово свим југословенским архивима, затим у Бечу, Торину, Москви, Атини, Паризу, Лондону, Вашингтону, Будимпешти, Варшави и Кракову.

Зналац више језика, Екмечић је био уважаван и у многим иностраним круговима. Захваљујући томе био је члан Комисије за социјалне покрете Светског конгреса историчара и у више наврата наступао је на њеним конференцијама. Био је и члан Славистичке комисије. Активно је учествовао на четири светска конгреса историчара и на више међународних научних скупова у земљи и иностранству. У два наврата био је гостујући професор на универзитетима у САД. Био је редовни члан Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине, члан Српске академије наука и уметности, Црногорске академије наука и умјетности, као и члан ван радног састава Академије наука и умјетности Републике Српске.

За своје радове добио је више награда и признања, као што су: 27-јулска награда Босне и Херцеговине, награда издавачког предузећа „Просвета“, НИН-ова награда за публицистику, Специјална Вукова награда, награда ЗАВНО БиХ, награда „Владимир Ћоровић“, награда Српске књижевне задруге за животно дело, „Кочићева награда“, награда „Печат времена“. Одликован је Орденом части са златним зрацима Републике Српске и Орденом Светог Саве I степена.

Био је члан политичког савета Српске демократске странке у Сарајеву 1991. У мају 1992, заједно с породицом, био је ухапшен од муслиманских „зелених беретки“, па пуштен у кућни притвор. У тајности, успео је да побегне из притвора и да пређе на територију Републике Српске. Од 2009. Био је члан Сената Републике Српске.

Из свега што је у најкраћим потезима речено види се да се растајемо од човека велике вредности и посебног значаја. Човека који је заслужио да га поштујемо и да га никад не заборавимо.

www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:565438-Василије-Ђ-Крестић-Растанак-од-великог-Екмечића

Прочитај без интернета:
3 гласa