Ратко Дмитровић

ОД времена успоставе Војне крајине (17. и 18. век) нису се, као ових година, на Балкану тако приближили и поклопили интереси двеју хришћанских конфесија; католичке и православне. У православљу неки то означавају као „језиви екуменизам“, држе да је у питању издаја унутар Српске православне цркве, лагано отклизавање у загрљај Ватикана и постепени прелазак на католичанство. О чему се ради?

Мали је, сувише мали ово простор да би се ситуација најпре изнела на ниво макар површног разумевања, а потом тражио одговор због чега је Ватикану Србија одједном оволико важна, односно откуд толики степен разумевања СПЦ према порукама које долазе с Трга Светог Петра. На страну отворено дипломатско разумевање између Ватикана и врха државе Србије, које је најпре јавно показао министар иностраних дела, Дачић, разговором с папским нунцијем у Београду, а председник Србије, Томислав Николић, сусретом с папом, у Риму.

Укратко; Католичка црква има два велика проблема; унутрашњи, због одлива верника – на годишњем нивоу то је око милион људи – и други одавно означен као „исламски фактор“. Та друга мука, као и пре неколико стотина година, надире балканским друмовима, у подгрејаним апетитима Турске, старим циљевима Османлија који се, ти циљеви, у новим паковањима, с печатом Анкаре, извозе на Балкан, у Сарајево пре свега, а као биолошка супстанца много даље, до Немачке, Швајцарске и горе на север Европе. У садржај другог проблема спадају избеглице из Сирије и Ирака, броје се стотинама хиљада а гледамо их како из дана у дан теку Балканом и бескомпромисно траже наставак живота у Европи.

Другу врсту исламског фактора имамо на Косову и Метохији, тај је све израженији, радикализује се, и у директном је судару с циљевима Католичке цркве на том простору. Наиме, мало је познато да је Ватикан одавно КиМ означио као мисионарско подручје од посебног интереса, да је тамо рад на терену веома оснажен последњих 15 година, да се све више Албанаца муслимана враћа хришћанству. Случај Ибрахима Ругове. СПЦ овде не може да рачуна на „преобраћене душе“ али може држава Србија на интерес Ватикана у дворишту јужне покрајине. Ту је и објашњење због чега Ватикан није и у догледно време неће признати одвајање Космета од Србије, односно због чега по том питању брани став Србије.

Сусрет Томислава Николића и папе Фрање вероватно ће донети неку корист и Ватикану и Београду. Овом другом само под условом да је савладао вековну крваву лекцију из односа с Католичком црквом. Надати се да је Београду јасно и то да сви ватикански путеви према Москви воде кроз Београд.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:566945-%D0%92%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%B3%D1%80%D1%99%D0%B0%D1%98

Прочитај без интернета:
1 глас